НАТО агресија на Србију (2): Обилићи на просјачком штапу

Последњих 18 година, сваког 24. марта, државни и војни врх, СПЦ, али и грађани Србије, у матици и дијаспори, с пијететом и тугом се сећају почетка НАТО бомбардовања на тадашњу СР Југославију.

Како време више пролази, догађаји на трагичну 1999. годину све више бледе, а приче из тог периода, које су првих година сведочиле о храбрости и несебичности, полако смењују оне тужније.

Некадашњи јунаци одбране земље данас су сиротиња заборављена од државе и препуштена на милост добрим људима.

Где су хероји отаџбине данас? На ово питање одговор дају релевантни саговорници „Вести“, некадашњи ратни генерали, официри који су бранили Косово, обарали америчку авијацију, неустрашиви борци са Кошара…

Заправо, последњих деценија о НАТО агресији се говори искључиво кроз призму догађаја на граници са Албанијом.

Коме треба искуство?

Генерал Миладиновић каже да је у свету, посебно код држава које улажу у своју војску, сасвим нормално да високи официри после пензионисања не прекидају свој професионални ангажман, те су добродошли у Министарство спољних послова, али и разне агенције или организације. У Србији је тек неколико случајева ангажовања бивших генерала, али углавном оних – политички опредељених.
То је био случај са генералима Момчилом Перишићем и Вуком Обрадовићем, чије су партије биле део тадашњег ДОС-а, затим посланицима Скупштине, покојним генералом Константином Арсеновићем, генералом Момиром Стојановићем док није изашао из СНС-а и Божидаром Делићем који је и даље посланик СРС-а.

Божо Кецовић је тада имао 43 година и један је од оних који је на Кошаре отишао као добровољац.

Тамо се борио раме уз раме са сестрићем Радованом М. Кривокућом, који је био на редовном служењу војног рока. На Космету су ратовали још и његов син и брат.

Данас је генерални секретар хуманитарне организације Браниоци отаџбине, коју су основали управо војници са ове карауле.

Кецовић нема длаке на језику, па тврди да је држава Србија давно заборавила своје јунаке које назива Обилићима.

НАТО агресија на Србију (1): Хероји труну у забораву

– Једини и прави хероји те 1999. године су тадашњи редовни војници. То су нови српски Обилићи, али, част изузецима, већина политичара се српских хероја сећа само када им „затребају“ зарад политичких поена – огорчено истиче Кецовић.

Наводи да су хероји српске модерне историје данас 40-годишњаци, углавном без сталног запослења, без решеног борачког или каквог другог статуса, без породица…

– Сваки од њих се сналази како зна и уме да би могао да преживи. Веома мали број тих нових Обилића је успео да са својим породицама покрене некакав приватан бизнис и да пристојно живи од тога. Један од њих је Миле Пантовић који је у свом родном месту Милогошће код Косјерића створио етно-село. Иначе, он је био један од редовних војника на караули Кошаре, ту је и рањен у руку, после чега је имао више од седам операција – наглашава Кецовић.

И један од ратних команданата, а сада председник Скупштине Клуба генерала и адмирала, генерал Миломир Миладиновић, каже да се браниоцима Србије мало слабо придаје пажње, како од власти, тако и од народа.

Шалом растерују тугу

Божо Кецовић каже да се све ове године браниоци отаџбине међусобно чују телефоном, преко друштвених мрежа, посећују, посећују породице палих сабораца.

– И даље су то Обилићи. Не кукају, не жале се, јер су давно схватили да не вреди и немају коме. Када се видимо, испричамо се шта има ново од задњег виђења, ко се оженио, ко је добио дете, ко је отишао ван земље, ко се убио, ко је почео да се дрогира, ко је умро од рака. После тмурног разговора крећу шале и досетке из те ратне године – описује сусрете ратних ветерана Кецовић.
Истиче да су до сада 34 припадника Војске са Косова преминула од канцера, а њих 50 је напустило земљу.

– Једна од бољих карактеристика Срба је да умемо да праштамо, али нажалост, и заборављамо. Истина, својих јунака се сетимо оваквим приликама, али нисмо у томе упорни. Као да се стидимо своје прошлости, као да смо ми криви због агресије, а не онај који нас је напао – истиче Миладиновић.

Тврди да се и поред свега Срби и даље сећају својих јунака.

– Хероји одбране отаџбине су, а ово одговорно тврдим, добили статус бораца Првог светског рата. Највећи број њих је анониман и у медијима се појаве кад су на издисају због болести од осиромашеног уранијума, немаштине, а неки и због судског процеса који је вођен против њих за наводне ратне злочине. Дакле, мало тога се променило у односу на време које је Лаза Лазаревић описао у приповеци „Све ће то народ позлатити“.

Генерал Диковић одолева нападима

Слична судбина је задесила и српске генерале.

Данас у Генералштабу нема ниједног, чак ни на месту саветника. Сви су у пензији, с том разликом што су неки завршили у Хагу, други под земљом, а трећи на шалтерима ВМА.

– Пензионисани су чак и они који су 1999. били нижих чинова. Један од ретких који је опстао и и даље одолева нападима разних невладиних организације актуелни начелник Генералштаба, генерал Љубиша Диковић. Међутим, од те „старе гарде“ већина нас је због година, али и здравствених проблема све ближа ВМА – иронично закључује овај генерал.

СУТРА – НАТО агресија на Србију (3): Пуковник меси колаче

Ђ. Баровић – Вести

 

Актуелно

Политика као најсигурније занимање (2): Шофери возе министарства

Међу српским политичарима средње генерације, много је оних који су са високом државном дужношћу закорачили …

Политика као најсигурније занимање (1): Државна фотеља једини посао

Недавна порука нацији министра за рад Александра Вулина да председнички кандидати, бивши шеф дипломатије Вук …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons