НАТО агресија на Србију (1): Хероји труну у забораву

Добро вече даме и господо, управо сам наредио команданту НАТО-а за Европу, генералу Кларку, да иницира ваздухопловну операцију у Савезној Републици Југославији. Намера је да овом војном акцијом подржимо политичке циљеве међународне заједнице. Ми даље желимо да подржимо међународне напоре да обезбеде Југославији споразум о једном прелазном политичком решењу. Дозволите ми да објасним, НАТО не води рат против Југославије. Ми нисмо у спору са југословенским народом. Наш циљ је да спречимо веће хуманитарне жртве и још веће репресије и употребу силе против цивилне популације на Косову.

Овако се, 23. марта 1999, тадашњи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана обратио међународној јавности како би, мада је тврдио другачије, заправо озваничио почетак војне операције кодног имена „Савезничка снага“ – немилосрдну агресију чланица НАТО-а на тадашњу СРЈ.

Без одлуке Савета безбедности УН, грубим кршењем Повеље УН и темељних начела међународног права, напад је почео у 17.30, 24. марта, наредбом тадашњег врховног команданта НАТО за Европу, генерала Веслија Кларка. Већ у 20.45, прва ракета томахавк погодила је свој први циљ – војни аеродром у Батајници, а у следећих 78 дана на мети су били и други објекти Војске, болнице, школе, стамбене зграде, мостови, возови, конвоји избеглица…

Многи хероји одбране отаџбине од агресије НАТО-а нажалост 18 година доцније или нису међу живима или су заборављени. Државна политика после 5. октобра и некритичко приближавање Западу коштали су каријере многе који су се „дрзнули“ да се одупру најмоћнијој војној сили света. Неки су само због тога завршили у Хашком трибуналу и ту законски осуђени, укључујући и генерале Небојшу Павковића и Владимира Лазаревића, командант Треће армије Војске Југославије и првог човека Приштинског корпуса током НАТО напада.

Трогодишња Милица „колатерална штета“

Захваљујући изразу „колатерална штета“, стратези НАТО-а и директни извршиоци, остали су некажњени због убиства трогодишње Милице Ракић у њеној кући у Батајници, 17. априла, два напада на цивилни део Алексинца 5. априла и 28. маја када су заравњене две централне градске улице, убијено 11, а 50 људи погинуло, уништено 35 кућа и 125 станова, напад на воз у Грделичкој клисури, 12. априла, када је погинуло најмање 13 људи, мада никада није утврђен тачан број, гранатирање избегличке колоне 14. априла на путу између Дечана и Ђаковице када је убијено 70, а рањено 35 Албанаца, бомбардовање зграде РТС, 23. априла када је страдало 16 радника ове куће, гранатирање збега Албанаца код Призрена…

До данашњег дана није утврђено колико људи је тада брутално побијено. Док Хјуманс рајт воч тврди да је тада страдало између 489 и 528 цивила, процене домаћих стручњака су да је у тих 78 дана побијено око 2.000, а рањено више од 10.000 људи. Српске снаге, Војска и МУП имале су 753 погинулих: 589 војника и 172 полицајца, а причињена је и материјална штета која се, поново зависно од извора, процењује на између 30 и 100 милијарди долара.

Током агресије на СРЈ је лансирано више од 400.000 пројектила, укупне масе око 22.000 тона. Добар део је завршио на цивилним циљевима, па је тако уништено или оштећено седам индустријских и привредних комплекса, 11 енергетских постројења, 38 мостова, 28 радио и ТВ-репетитора, 470 км путева и 595 км пруга. Али, срушено је или оштећено и 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 основних и средњих школа, 29 манастира и 35 цркава, као и 1.026 цивилних објеката.

Епидемија малигних обољења

Током 78 дана бомбардовања коришћене су касетне бомбе и муниција са осиромашеним уранијумом. Домаћи стручњаци тврде да је то основни узрок повећања броја малигних обољења у Србији. Према званичним подацима, од 1999. регистровано је између 15.000 и 20.000 нових случајева рака, да би тај број већ 2004. достигао бројку од 30.000 нових болесника.

Према подацима из 2015, Србија је прва земља у Европи по смртности од малигних тумора. Проф. др Слободан Чикарић, онколог и председник Друштва Србије за борбу против рака, у више наврата је изјавио да је пораст оболелих и умрлих од карцинома директна последица НАТО бомбардовања.

Не постоје прецизни подаци колико је осиромашеног уранијума заправо „просуто“ на Србију. НАТО је изнео тврдњу да је гађао са 31.000 пројектила, Војске Југославије је баратала податком од 50.000 тих пројектила, док су неки руски извори тај број ракета готово удвостручили.

Притиснути аргументима о неселективном гађању циљева и погибији великог броја цивила, НАТО је морао да у званичну реторику уведе и израз „колатерална штета“ – флоскулу која ће у каснијим операцијама по свету значити амнестију од одговорности.

Агресија је завршена 10. јуна 1999. потписивањем Кумановског споразума који је предвиђао прекид свих напада, као и повлачење српских снага безбедности са простора Косова и Метохије. Ово је изазвало нови погром српског живља, а процене су да је тада, заједно са војском и полицијом са простора Космета отишло око 200.000 људи. Процентуално, на прсте једне руке се може израчунати колико се њих до сада вратило.

СУТРА – НАТО агресија на Србију (2): Обилићи на просјачком штапу

Ђ. Баровић – Вести

Актуелно

Политика као најсигурније занимање (2): Шофери возе министарства

Међу српским политичарима средње генерације, много је оних који су са високом државном дужношћу закорачили …

Политика као најсигурније занимање (1): Државна фотеља једини посао

Недавна порука нацији министра за рад Александра Вулина да председнички кандидати, бивши шеф дипломатије Вук …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons

Поштовани читаоци,

Помозите рад нашег сајта тако што ћете нас лајкнути, твитнути или плуснути! Хвала!