НАТО, или прича о непокајаном разбојнику

Они који су бомбардовали Србију на Васкрс и на Духове 1999. године, немају никаквих проблема да управо током Страсне седмице обилато доливају још бензина на украјински пожар. На Велики уторак су пале прве жртве тзв. антитерористичке акције коју су на Лазареву суботу и Цвети најављивали кијевски пучисти против заговорника федерализације Украјине, дакле уочи најважније седмице за хришћане, која се завршава највећим хришћанским празником. Празником који је можда могао да, бар за један дан, уједини све који тог дана славе, да их наведе на размишљање о томе шта им је заједничко, и колико тога заједничког имају са онима који их, још од пре данајског дељења пирошки по кијевском Мајдану, у овај хаос и гурају. Зато вероватно и журба шефа ЦИА да посети Кијев протеклог викенда, не би ли се и та прилика за смиривање ситуације унапред онемогућила. Јер, чим је пала прва крв, стигле су и прве похвале нобеловца из Беле куће на рачун „одмерености“ војне акције кијевских пучиста.[1] Онај чије се страдање ове седмице обележава, принео је себе на жртву, док они који то страдање не поштују приносе, по обичају, друге.

Ових дана, тачније 11. априла, званични сајт НАТО је лаконски, скоро узгред изволео обавестити заинтересовану јавност да је „НАТО операција Савезничка сила (против СРЈ – прим. аут.) покренута упркос одсуству одобрења Савета безбедности“.[2] Наравно, НАТО не би био НАТО када не би осиромашеним уранијумом озрачио, односно релативизовао и најмањи делић истине, тако да остатак реченице гласи: „…да би спречио обимна и константна кршења људских права и убијање цивила“. Иста НАТО лаж која је коришћена да би се оправдала агресија на СРЈ сада се користи за морално прање агресора у његовом подстрекивању крвопролића у Украјини, као и за пропратне покушаје дискредитовања руских реакција на тај (најновији) злочин пред руским вратима. Стога, пошто је ово у Украјини уствари само наставак рата који је започет код нас, што доказује и потреба НАТО да се враћа 15 година уназад (иако они УВЕК гледају само напред), а у одсуству ичега што личи на српску државу, потребно је да се на ту нову-стару лаж одговори. Као допринос смањењу буџетског дефицита – без расипања новца пореских обвезника. И, у духу званичне германофилије, баш онако како би одговорили, то јест већ јесу одговорили – Немци.

Опште је познато да је управо немачки канцелар у доба НАТО агресије, Герхард Шредер, недавно признао да та „интервенција“ ипак није била у складу са међународним правом.[3] (Оставимо сад по страни то што Шредеру не пада напамет да предложи поништавање тог нелегалног чина. Уосталом – зашто и би, кад то не пада напамет ни властима у Србији.) Многи су чули и за Вилија Вимера, некадашњег потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС, и његово чувено писмо Шредеру из маја 2000. године, које је уствари било извештај са једног затвореног безбедносног скупа западног војно-политичког естаблишмента у Братислави. Оно садржи две кључне ставке за ову тему:

„Рат против Савезне Републике Југославије вођен да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945“, и

„Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.“[4]

У склопу серијала Би-би-си-ја, 12. марта 2000. је приказан интервју са немачким генералом Нoјманом, једним од кључних учесника у дипломатским активностима везаним за косметску кризу током 1998-1999. Следећа размена је индикативна:

„Би-би-си: Дошли смо до поверљивих минута Северноатлантског савета, владајућег тела НАТО. Говорило се о томе да је ОВК био ‘главни иницијатор насиља…. Покренуо је нешто што је личило на смишљену кампања провокација.’ Тако је Вилијам Вокер тада приватно извештавао о ситуацији…

Генерал Нојман: Амбасадор Вокер је изјавио у Северноатлантском савету да је ОВК починио већину кршења [Холбруковог споразума].“[5]

Нажалост, од шире домаће и међународне јавности су циљано склоњени званични немачки документи из 1998-99. који изричито побијају тезу да је постојао чак и „хуманитарни“ разлог за напад на СР Југославију. О тим документима је, у недавном интервјуу за Геополитику, говорио Јохен Шолц, потпуковник немачког ваздухопловства у пензији и бивши официр НАТО. Вреди цитирати нешто дужи извод из тог интервјуа:

„Паралелно са необјективним извештајима са Косова, било је објективног информисања  из истог Министарства одбране, које је прикупљено из извора службе у иностранству, немачког војног аташеа и Савезне обавештајне службе, које се огледало у једнонедељном информисању Парламента, вођама фракција у Бундестагу, Одборима за одбрану и Одбору за спољне послове. Ти извештаји су се бавили ситуацијом немачке војске у подручју конфликта и бележили су објективну слику стања на Косову. Они су били на најнижем нивоу тајности, предвиђени само за службену употребу. Ја сам те извештаје читао недељно, када је криза на Косову дошла до врхунца. Нигде у њима нисам прочитао да је било говора о протеривању, већ о избеглицама, што је фундаментална разлика, и никада није било оптужби да се ради о етничком чишћењу или геноциду. Целокупно стање се представљало као грађански рат, под којим све етничке групе подједнако пате, није било једностраних оптужби на рачун Срба. Бригадни генерал Хајнц Локуаи, од 1995. до 2000. немачки војни представник при ОЕБС-у у Бечу, због критике учешћа Немачке у рату на Косову био је опозван од Рудолфа Шарпинга, иако се ОЕБС заложио да он даље остане у мандату. Генерал Локуаи цитира у својој књизи ‘Путеви у  рату који се могао избећи’ процену Канцеларије за обавештајне послове Бундесвера од 23. марта 1999, значи дан пре почетка рата: ‘На Косову још увек нису установљене тенденције етничког чишћења. Нема ни говора!’“[6]

Са своје стране, у јеку НАТО агресије на СРЈ, Међународно удружење правника против нуклеарног оружја је сакупило и објавило неколико интерних докумената немачког министарства спољних послова, у којима су тврдње о „етничком чишћењу“, „прогонима цивила“ и сличном такође убедљиво оповргнуте. Документа су објављена у немачком дневном листу Јунге велт, 24.4.1999.[7] Ево неколико извода:

1. Мишљење Вишег административног суда у Минстеру, од 11.3.1999. (Az: 13A3894/94.A):

“Етнички Албанци на Косову нити су били нити су сада изложени регионалном или општем територијалним прогону на групној основи у Савезној Републици Југославији (Теза 1).“

2. Обавештајни извештај Министарства спољних послова од 12.1.1999. Административном суду у Триру (Az: 514-516.80/32 426):

“Чак ни на Косову, експлицитни политички прогони на основу албанског етницитета се не могу верификовати. На источном Косову још увек нема оружаних сукоба. Јавни живот у Приштини, Урошевцу, Гњилану, итд. се током целог периода сукоба одвијао на релативно нормалан начин. Акције снага безбедности нису биле уперене против косовских Албанаца као етнички дефинисане групе, већ као војног противника и његових стварних или наводних присталица.“

3. Обавештајни извештај Министарства спољних послова од 6.1.1999. Баварском административном суду у Ансбаху:

„Сада се унутар Савезне Републике Југославије уочава растућа тежња повратка избеглица својим домовима… Упркос бедној економској ситуацији у СРЈ (према званичним подацима СРЈ, 700.000 избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине је у земљи нашло уточиште), нису забележени случајеви хроничне неухрањености или неадекватне медицинске неге међу избеглицама, као ни значајан број случајева бескућништва… Према процени Министарства спољних послова, косовски Албанци (и њихове уже породице) још увек имају на располагању одређене могућности насељавања оних делова Југославије у којима већ живе њихови сународници или пријатељи, а који су спремни да их прихвате и помогну.“

Наравно, нису ово једини извори који оповргавају НАТО, па чак ни једини немачки. Далеко од тога. Али су за прву помоћ довољни. Да нам укажу да се ни старе ни нове власти не друже са правим Немцима. И да нас подсете, у Страсну седмицу, на оног разбојника на крсту који се није покајао – нити намерава.