fbpx
Насловна / Став / „Нема бољих фашиста од комуниста“

„Нема бољих фашиста од комуниста“

  • На страницама Печата могли смо, не тако давно, прочитати занимљива разматрања Д. Анђелковића о нашим антифашистичким покретима: „Занемарујући истину о свом комплексном антифашизму и допуштајући другима да краду плодове наших дела, а нама приписују своја недела, и сами битно доприносимо нашој и даље актуелној глобалној и регионалној голготи“; томе ће он додати и тврдњу да „званично срамно запостављамо непобитну истину да смо имали два антифашистичка покрета
  • Равногорски то није био ништа мање од партизанског, а уз то је у државно-националном смислу много више српски од последњег који је стављен у функцију антисрпских замисли Коминтерне и хрватско-словеначких комуниста“
  • Пре коју годину, међутим, један историчар формулисаће нешто друкчије схватање: „Недић је трагична фигура, али је свакако квислинг
  • Када је о четницима реч, они нису били хомоген покрет као партизани. Сам Дража Михаиловић је био вођа покрета отпора и није сарађивао са окупатором. Али многи делови четничког покрета су сарађивали са Италијанима, а понегде и са Немцима. Што се партизана тиче, они су дефинитивно покрет отпора. Једини проблем са њима је њихово необазирање на људску цену, на цивилне жртве. Њихова жеља за отпором је несумњива, али је проблем што када видимо страшну цену тог отпора, то добија другачију димензију“

ПИШЕ: Драгољуб Петровић

Тако представљена схватања пружају ми основу да не прихватим ниједно од њих и да у[с]тврдим: једини покрет отпора у нас био је онај који је предводио Дража Михајловић, а комунисти су нам послати из истих оних западних бордела из којих и Русима две године раније и једини им је циљ био да сруше најпре Русију и руско православље, а одмах после тога и оно што је од православља остало на Балкану. А у том смислу разумљиво је Анђелковићево схватање да је партизански покрет „стављен у функцију антисрпских замисли Коминтерне и хрватско-словеначких комуниста“, али уз ту појединост треба додати и једну важну напомену: и Коминтерну и комунисте уобличиле су оне „мистериозне силе“ које вековима уређују судбину света (и међу којима Ватикан има врло високо место), при чему би се могло рећи да шире увиде у механизме по којима се то чини имамо тек од последњих деценија 18. века, тј. од времена када су основани „Илуминати“. Те су „силе“, наиме, припремиле и Француску револуцију, али и оне „мале револуције“ 1815. и 1848 (заједно с овом последњом и – Маркса), а потом и Први светски рат (с циљем да се сруши Русија) па потом и Други (с циљем да се успостави мала јеврејска држава). При чему за Маркса треба рећи да он  припада оном типу људске врсте који се најбоље дефинише као њен морални талог и за такав суд постоји једна неспорна потврда: њему је двоје деце умрло од глади, али и једна мање јасна: њему су две кћери завршиле самоубиством (и учиниле то заједно са својим мужевима и не зна се које су их муке на тај чин нагнале). Комунисти су и Русима и Србима, дакле, послати да војују (тј. да убијају) за интересе оних мистериозних сила и Ватикана и за више десетина година побили 60 милиона Руса и макар три и по милиона Срба (тј. скоро половину њиховога садашњег броја), а у нашем случају предводили су их они за које се не зна ни ко су били, ни откуд су дошли, ни шта су „тамо“ радили: неки озбиљни истраживачи мисле да су били Хазари, онај Први свакако није био бравар, остао је снимак његовог клавирског концерта за енглеску краљицу и запис његовог ађутанта да је пољски говорио боље од Гомулке а немачки боље од Хонекера, а Срби су га најбоље запамтили по томе што их је оставио без више од два милиона глава; Кардели и Купферштајн били су само његови шегрти у хазарско-ватиканским мајсторијама усмереним на поробљавање света.

Многе појединости о тим мајсторијама давно су саопштене, али анестезираним Србима оне још никако не стижу до свести. Покушаћу да овде представим њихову главнину, а полазим одкомунистичке најаве да се они неће „качити“ ни с Немцима ни с усташама и да су четници њихов „први непријатељ“. Како ће партизани четири године ратовати једино против Срба, записано је у наредби начелника штаба комунистичке војске Арса Јовановића од 27. децембра 1941. године, од чијих много тачака овде наводим само две:

  • Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали“.
  • Такође и са усташама бесмислено би било с наше стране да се води било каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка. Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе: организовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити“.

С циљем да избегну сукобе с Немцима, партизани су баталили „Ужичку републику“ и повукли се у Босну (тј. у НДХ) да тамо, у својих „седам офанзива“, сатиру („западне“) Србе и да при том буду далеко и од Немаца и од комуникација по којима су се они слободно кретали, али и довољно близу усташама с којима су имали договор о заједничком војевању против Срба(према споразуму који су у затвору у Ср. Митровици, неколико година пре рата, потписали Моша Пијаде и Миле Будак). Тако се наводу да су „многи делови четничког покрета сарађивали са Италијанима, а понегде и са Немцима“ додаје и онај да су то исто за све време рата чинили и партизани с усташама и, при том, систематски избегавали сукобе с Немцима. А да се нису гадили ни те сарадње, потврдио је Коча Поповић објашњавајући „партизанску платформу“ за разговор с њима у Загребу у марту 1943. када су се договорили да их Немци пусте да пређу преко Неретве и да на оној другој обали разбију 20.000 четника: „Што се мене тиче… приликом договарања о томе како да наступимо пред Немцима, нисам се слагао да треба говорити да су нам четници главни непријатељи. Сматрао сам да не треба ићи тако далеко. Али Тито је био за то“. Коча није схватао у каквој је игри учествовао, а Броз је знао ко су му једини непријатељи и није то ни покушавао сакрити: њега су налогодавци послали да сатире Србе, а са свима осталима могао се споразуме[ва]ти „као са својима“.

А како су то чинили, показаће тек покоји навод – од којих ћу овде издвојити оне најмаркантније.

Први се тиче чињенице да је о Јасеновцу све време рата бринуо Владимир Купферштајн (међу комунистима познатији као Бакарић) пажљиво мотрећи да се на пристојном одстојању од тога стратишта држе све партизанске јединице (којих је тамо било повише), а ако неком од њихових команданата није било јасно зашто се то чини, таквима је то одмах би[ва]ло „објашњавано у потиљак“ (као Николи Демоњи, рецимо).

Други је навод само наставак онога првог: 2. јула 1943. године Броз је позвао усташе да се уписују у партизане (гарантујући им и чинове и оверавајући дотадашње заслуге за сатирање Срба) и до 6. априла 1944. у комунисте их се уписало 80.000 и било послато да по босанском Подрињу под петокраком сатру онај остатак Срба који им је измакао док су тамо ратовали под другим знамењима. Изгледа да то Брозу није било довољно па је током септембра 1944. позвао и онај остатак усташа да пређе под његову заставу. Нема података о томе колико их се одазвало на тај други позив, али ваља претпоставити да то нису учинили само они који су били или глуви (па позив нису чули) или глупи (па позив нису разумели или у њега нису поверовали; и сви такви после стигли до Блајбурга да би тамо данас Томпсон, Стипе и Колинда могли славити њихово глувило и/ли мањак памети). У склопу тога Брозовог пројекта у комунисте је уписана и 13. СС Ханџар дивизија Мухамеда Хаџиефендића (а његов помоћник Омер Глухић, после успостављања Сремског фронта, постао шеф Војног кабинета ВШ НОВЈ),ваљда ће се сазнати да ли у тај круг улази и 16. СС Ханџар дивизија, Анђелковић помиње и 23. СС дивизију „Кама“, 21. арбанашку СС дивизију „Скендербег“ (ону која је 28. јула 1944. у Велици поклала много стотина српске деце, жена и стараца, а нека велика партизанска јединица дан раније отуд била повучена – да кољачима не би покварила посао). Најславнија је од њих, међутим, она пуковнија Марка Месића која је подупирала Немце у нападу на Стаљинград, а после тога, по Брозовом захтеву, од њених остатака била формирана Југословенска ослободилачка бригада која је дошла иза руских трупа и уз Западну Мораву ослобађала Србе од њихових најбољих домаћина и најумнијих глава(а у Крушевцу једна улица још донедавна носила име њенога команданта). Заборавио сам у којој је од тих дивизија, према наводима једнога америчког часописа, за Немце ратовао Алија Изетбеговић, а не знам ни којем се од оних двају позива одазвао Фрањо Туђман, али је остало записано да је она Хаџиефендићева дивизија, уз подршку Десете херцеговачке бригаде којом је, некад, командовао Вл. Шегрт (а помоћник му био Видак Драшковић, отац касније много познатијег Вука Драшковића), у неке јаме око Фоче убацила 50-ак хиљада српске деце; ти су злочини извршени у два наврата: од 13. до 18. маја 1945. када су у јаме бацани присилно мобилисани момчићи-пушконоше који су били позвани да се из источне Босне врате у Србију (помиње се да их је било 30-ак хиљада, али да су неки успели да побегну и да се пребаце у Србију, а један њихов део дочекан на Мачкату и завршио у јами Сушици и другим тамошњим јамама – од којих је једна обезбеђена тако да је над њом постављен стуб далековода) и почетком августа (кад је у јаме убачено 25.000 деце од седам до петнаест година). И после сви били затрпани јаловином из оближњег рудника.

УСТАШЕ ПОСТАЈУ ПАРТИЗАНИ

Позиве усташама да се уписују у комунистичке јединице треба разумети као Брозово настојање да се у његовој војсци нађе и покоји Хрват више јер их дотад тамо није било и то показују три просте појединости: 1) „на дан 27. јула 1943. Први хрватски корпус имао је 6.230 бораца; од тога броја Срба је било 5.910, Хрвата – 305, муслимана – 10, Црногораца – 4, Италијан – 1; у следећем извештају, без означеног датума, корпус има 9.560 бораца, од којих Срба 8.953, Хрвата – 558, осталих – 49; 2) „Кордунашки партизански одред имао је 19. августа 1943. године 756 бораца, међу којима је било 746 Срба и Хрвата десет“; 3) „Банијски одред имао је у то време 631 борца, од којих Срба 590 и Хрвата 41“. И то је све разумљиво јер је усташка црква, према сведочењу Ђуре Виловића, „сама, без икакве суздржљивости и опреза, срнула у проливање крви својим рукама и непосредно“ и није ни покушала да одговорност пребаци на друге. Такво понашање римокатоличке цркве Виловић објашњава тиме што је током „јуна, јула, августа, па и септембра месеца 1941. године, клер у усташкој држави био убеђен да ће победити осовина. И онда су они хтели да покажу хрватском народу како Независна Држава Хрватска није толико дело Анте Павелића, него њихово“ и она после није могла да кољачку руљу која је за њом наступала преведе на неко рационалније понашање, а Броз није имао избора: он је под својом командом имао углавном Србе, а послат је с јединим циљем да те исте Србе уништава.

Занимљиво је, при том, нагласити да је за све време „партизанског ратовања“ по Босни Брозовом војском фактички „командовао“ Черчил, који је Броза „шеткао“ од Бос. Петровца до Ватикана (на шестосатну аудијенцију код Папе, рецимо) или на вишемесечни боравак на Вису и за то време његов син Рандолф (између две сеансе опијања) припремао терен за то да западни део Југославије после рата остане под непосредном контролом Енглеза, с тим да се касније под ту контролу ставе и сви други српски крајеви. У том циљу Броз је покренуо савезничку авијацију на систематско бомбардовање српских градова, што је трајало од октобра 1943. до септембра 1944, и то „теписима бомби“, и ту су се савезнички пилоти обучавали за то да касније на исти начин сравњују са земљом и немачке градове. Имајући на уму те појединости, могли бисмо рећи да нас оне доводе до занимљивог парадокса: у два велика светска поклања, како рекосмо, Срби су у судару с Немцима остали скоро без половине садашњег броја свога становништва, али изгледа да за то „заслуге“ припадају једнако и њиховим енглеским „савезницима“ ако не макар и мало више него њиховим немачким крвницима.

О партизанском „ратовању“ с Немцима до октобра 1944. нема веродостојних података, а то се потврђује и наводом да су Немци за четири ратне године у Србији изгубили отприлике онолико војника колико их је генерација њихових очева изгубила на Церу за четири дана. О томе ће с поуздањем моћи говорити други, а ја овде указујем на чињеницу да су партизани с Немцима (после Сутјеске) најдуже „ратовали“ на Сремском фронту – од 20. октобра 1944. до 22. априла 1945. Броз је, наиме, отворио тај „фронт“ с тим да би се његови генерали „мало играли фронталног ратовања“ док је он уређивао Бели двор и, узгред, „дисциплиновао“ Србију шаљући децу својих непријатеља на немачке митраљезе и минска поља по сремској ветрометини. И при том направио необичан пазар са заповедником руских трупа: уместо да га пусти преко Срема да спржи немачке положаје и преко Драве пређе у Барању, он га је упутио преко Бачке да на Батини форсира Дунав и да му тамо изгине 15.000 војника и да, после пола године, његове трупе ипак буду ближе Берлину него Брозове Ђакову. А кад је много година после рата негде у Срему подигнут споменик онима који су тамо изгинули, на њему се нашло око 13.000 имена, други су извори помињали 40 хиљада жртава, Брозов историчар Антун Милетић помиње 80.000, а Новица Војиновић чак 180.000. Према неким назнакама, међутим, осим за сатирање српске деце, Сремски фронт успостављен је и са циљем да се немачким трупама које су се повлачиле из Грчке отвори пут да, преко северне Босне и Хрватске, стигну до Аустрије и тамо положе оружје пред западним савезницима. Тиме је Броз вратио „део дуга“ својим немачким савезницима будући да су Павелић и Коминтерна директно проследили Хитлеру његову молбу на почетку рата да му из својих затвора пусте проверене „шпанске борце“ који су касније „израсли у његове прослављене команданте“.

Партизани су се, дакле, појавили као „антифашистички покрет за испомоћ Немцима и усташама у геноциду над српским народом, што значи да су комунисти у Србију дошли као окупатори и да се Срби, ево већ више од седам деценија, од њих не успевају ослободити. И тај су им „покрет“ инсталирали исти они који су пре тога Русима приредили Лењина, тј. Енглези и Американци – уз издашну помоћ Немаца (о чему мноштво сведочанстава доноси и књига Роберта Макдауела Стрељање историје: www.vaseljenska.com/misljenja/tito-najveca-prevara-drugog-svetskog-rata).

У свом „ослободилачком налету“ Брозови војни (и други) судови испитивали су, ислеђивали, шиканирали, затварали три милиона Срба (новији подаци помињу пола милиона више!) и од њих се сваком шестом најчешће не зна ни гроб. А кад су савезнички официри питали кад ће комунисти престати са стрељањима Срба и шта ће чинити кад их све пострељају, Благоје Нешковић одговарао је да ће они „по Србији населити Кинезе“ (тада он није могао знати да ће им у наше дане Сорош придружити и Арапе), а Коча Поповић додавао да се једино на тај начин комунисти могу „обрачунати с примитивним Србима“. А како је то Броз чинио, нека покажу и два његова „западна ратна подвига“: 1) кад су током зиме 1943. његове јединице одступале из Лике преко Петровца, Дрвара и Грахова у правцу Ливна и Гламоча, у његовим „колонама смрти“ било је много мале деце и Броз их се осамдесетак њих решио тако што их је затворио у једну зграду испод врха планине Шатор и тамо их запалио; 2) у исто време с Баније и Кордуна 60.000 деце, жена и стараца претерано је у Босну и од њих је 40.000 тамо поумирало од хладноће и глади, а око 700 старих и болесних, који се нису могли укључити у избегличку колону, осуђено за „сарадњу с окупатором“ и пострељано. Такве је појединости, претпостављам, имао на уму онај историчар кад је говорио о комунистичком „необазирању на људску цену“, али ће бити да он неке појединости у свему томе није схватио: није ту у питању „необазирање“ него налог да се затре што више народа. Као у Русији, рекосмо, 60 милиона.

Комунистички покрети по дефиницији су злочиначки јер су уперени и против човека и против човечности. (Да није тако, они који су их уобличавали задржали би их за себе и не би их „извозили“ као средство за разарање других народа.) И то је најбоље одредила једна баба потписника ових редова речју да „нема бољих фашиста од комуниста“.

Она је сахранила тројицу „фашиста“, а у њеном окружењу комунисте су звали јамарима.

*

И на крају: јевтина [српска] паметТерал и Мантер „појачали су активности на приближавању Србије западној војној алијанси, а круна тих тежњи требало би да буде оснивање неформалног »клуба 100« у који би ушли професори универзитета и јавне личности с циљем да отворено пропагирају напуштање досадашњег курса неутралности“.Тако испада да „српски професори и јавне личности“ хоће да, заједно са НАТО-ом, мало ратују против сопственог народа, да би тако сузбили „малигни утицај Русије“ и омогућили расцветавање оног бенигног (лековитог – такорећи) утицаја Америке и њених (19) европских савезника који су Србију (1999) тако благодатно обогаћивали осиромашеним уранијумом. И довели је до тога да се од толике љубави и лепоте никад неће опоравити.

И тако потврдили стару истину да од неких наших „професора универзитета и јавних личности“ нема јефтиније робе на оним моралним ђубриштима какве негују и заливају Терал и Мантер као највиши носиоци неких вештина за које Срби, док их је  било, никад нису имали поштовања. И какве би брзо – отерали у мантерину.

Балканска геополитика

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Овог месеца Србија отплаћује 81 милион евра Титових дугова

5 (4) Рано јутрос Србија је из буџета исплатила тачно 11,5 милиона евра. За шест …

И даље трујете децу лажном комунистичком историјом и и ширите бољшевичку пропаганду а нећете да дозволите ревизију историје?!

2.9 (7) Председник Александар Вучић изјавио је данас да Србија, због жртава које је поднела …

3 Коментара

  1. Kakva budalaština.

  2. Svi ovi što danas pametuju su se ispilili ispod „komunjarskog“ šinjela. Nekako mogu da razumem ove srednje i mlađe generacije današnjih „pametnjakovića“ ali ove starije koji su lepo živeli u komunjarskoj eri, nema šanse. Ovakav naslov teksta u sadašnjoj, „naprednoj“ eri, duboko vređa „komunjare“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *