НЕМАЧКА: Заборављени српски ратник у Улму

Српско војничко гробље у Улму у протеклој години, стогодишњици почетка Великог рата, највише су посећивали Срби у немачкој покрајини Баден-Виртемберг. Сви који су желели и могли отишли су да поклоне сенима палих младих бораца у Првом светског рату, чији се посмртни остаци налазе на Градском гробљу у Улму.

Споменик је дугачак четири и висок три метра, симболизује српског војника који лежи на камену у униформи са шајкачом, а под „уснулим“ каменим војником леже кости 142 српска ратника.

Посвећен је српским војницима, ратницима Дринске, Моравске, Тимочке дивизије, који су пали у немачко заробљеништво. Подигла су га три преживела наредника, један поднаредник и два војника.

„Овде у туђини, у непознатом свету, почивају вечитим сном српски ратни заробљеници из рата 1914-1919. године, који положише живот свој за отаџбину после дугог ратовања и много напора. Успомену ову подигоше им другови, браћа по крви и вери, српски ратни заробљеници логора Улм. Хеј, путниче, што пролазиш поред гробља непозната, стани мало и упознај оне што умреше тако прослављено“ су стихови који су уклесани ћирилицом и латиницом, као и на немачком језику.

Споменик је рад вајара Карла Верлеа и скоро две деценије га редовно посећују свештенство Српске православне цркве, наши грађани као и представници српског конзулата у Штутгарта.

Открила га је Десанка Рајхле из Улма 1946. године, кад га јој је супруг Немац показао. Редовно га је посећивала скоро четири деценије, а приметила је да многи Срби никад нису чули за њега. Обавестила је и свештенике Српске православне цркве, који су из Штутгарта опслуживали и град Улм, који су редовно одржавали парастосе док није основана улмска парохија. Свештеници Слободан Миљевић и Радмило Маринко прикупљали су податке на који начин су страдали многи војници, као и њихова имена.

– Данашње младе генерације не знају да су Дунавом, реком која данас повезује многе европске државе, довожени заробљени ратници из Србије, који су били затворени иза бодљикаве жице. Они који су покушали да беже убијани су. Остали су послати на имања великопоседника и од претешког рада се преселили у вечност, стоји у документима Српске православне цркве у Штутгарту и Улму.

Многи Срби из Баден-Виртемберга сматрају да се страдање српских ратних заробљеника за време Првог светског рата никако не сме заборавити.

Од када је урађен 20-их година прошлога века па до 2010. на споменику ништа није рађено. Како је био запрљан и велики део обрастао маховином, истакнути друштвени радници из Штутгарта Нада и Реља Лукић у договору са представницима Цркве и Генералног конзулата Републике Србије у Штутгарту очистили су војничко гробље. Пошто нису имали довољно новца за реновирање, породица Лукић је преко своје фирме Кор добила неопходне дозволе и реновирала споменик.

При том су уз дозволу поправили и очистили и главну капију Градског гробља у Улму без икакве новчане надокнаде. Капија није могла уопште да се отвори, па се није ни могло прићи споменику. Управник гробља дуго се после тога захваљивао за огромну помоћ. Нада и Реља Лукић су тада били пресрећни и поносни што су на такав начин могли да се одуже тим младих војницима, који су заробљени у рату и доведени у заробљеништво где су оставили своје животе. Данас су Нада и Реља у пензији, али њихову улогу нико други није преузео.

Честе кише су учиниле да је споменик поново запрљан, па је изгубио онај сјај који је имао након чишћења пре пет година. Можда то поново некоме засмета и очисти га и бар на тај начин ода пошту многих настрадалим српским ратницима у време Великог рата.

Припадници других народа прошле године су организовали трибине, изводили позоришне комаде, штампали брошуре и књиге у којима су истицали своје учешће у рату и допринос победи савезника, а српски народ је доспео у ситуацију да се Србија криви за избијање Првог светског рата, као што се већ годинама учи по школама за Западу. На том пољу су заказали сви – и држава, и Црква, и српска дијаспора.

Брига о породици

До своје деведесете године Десанка Деса Рајхле, која је рођена у породици Анђелопој, у Мостару, посећивала је српско гробље. Сада, у 93. години, то више не може. У Немачку је стигла 1946. кад је имала 24 године. Отад је помагала браћи, сестрама и њиховој деци. Још за време Другог светског рата усташе су јој одвеле и заклале оца и најстаријег брата. Отад је преузела бригу о породици. Доскоро је редовно одлазила за Мостар, али сада више није у могућности и окружена је својим најмилијим који пазе на њу, као што је она пазила на њих.

 

Вести