Београд – Када се на Србију погледа са Запада, види се кандидат за ЕУ који одрађује домаће задатке. Када се погледа изнутра, види се земља у којој се од огољеног популизма више не распознаје истина, пише штампа на немачком.
Као да се нешто драматично мења – на Балкану, али и у погледу на Балкан. У дану када смо објавили интервју са једним од најбољих познавалаца региона међу новинарима са немачког говорног подручја Норбертом Мапес-Нидиком, који каже да је„Европа буре барута, а Балкан само фитиљ“, у немачкој, аустријској и швајцарској штампи затичемо још неколико анализа и коментара о Балкану. А толики текстови о неком региону, који је једно време био скоро сасвим незанимљив светским медијима, обично значе да тамо не слути на добро.
Андреас Ернст, дописник Ноје цирхер цајтунга из Београда, у подужем коментару наводи да се на Западном Балкану развио посебан тип „усмерене демократије“.
„Вође које добију легитимитет на изборима са својим партијама преузимају државу и институције и воде их као партијске прћије. Док на унутрашњем плану самовољно ведре и облаче, труде се да се у спољном свету прикажу разумним.“
„Србин Александар Вучић је парадни пример за потпуну власт каквој теже балкански вождови.
Политику схвата као непрестану изборну кампању и према нахођењу смишља унутрашње и спољне непријатеље. Медији, уз пар изузетака, извештавају благонаклоно према власти, често и поданички, и проклињу све и сваког ко макар замирише на опозицију.
Али регионално се Вучић – на олакшање ЕУ – профилише као поуздани партнер. (…) Овај тип владаоца није феномен транзиције. То није дечија болест младе демократије. У питању је заправо засебна и стабилна форма нелибералне демократије. Свој узор има у Мађарској Виктора Орбана и онда развија регионалне и етнополитичке посебности.“
Ернст у швајцарском листу овиме заступа тезу да је стање у балканским државицама лоше – али стабилно. Док у игру не уђу спољни фактори. Међу њима истиче „умор од проширења“ ЕУ, те све већи утицај појединих престоница попут Берлина, Беча или Будимпеште који често имају супротстављене идеје за Балкан.
Руски утицај се види у Црној Гори, Турска извози конфликт између Ердогана и Гулена у БиХ, Македонију, Албанију и на Косово, док је Америка по Доласку Трампа велика непознаница чега се највише плаше на Косову.
„Примери показују да је искривљено представити Балкан као буре барута. Регион је ехо соба у којој околне кризе одјекују и понекад се појачавају. То није новост. (…) До сада су све дефиците компензовали перспектива чланства у ЕУ и благостање и безбедност са којима се чланство повезује.
Ако то отпадне, поново ће привлачни постати алтернативни пројекти (Велика Албанија, Велика Србија). Конфликти који се назиру су последица геополитичких превирања у окружењу. Само је начин на који се манифестују – као етнополитичке трзавице – типично балкански“, закључује Ернст.
Дописник бечког Стандарда Андреј Ивањи пише да безусловна подршка ЕУ Александру Вучићу може свима да се обије о главу: „Када се на Србију погледа из Брисела или Вашингтона, Беча или Берлина, види се кандидат за ЕУ који бодро одрађује домаће задатке. Ајде добро, има проблема са корупцијом, разумевањем демократије или слободом штампе, али никуда не журимо – ионако у догледно време нема ништа од проширења ЕУ. Довољно је ту и тамо пријатељски критиковати.“
Али, како пише аустријски лист, када се погледа из перспективе опозиције и цивилног друштва у Србији, онда се види „један премијер опседнут моћи који глајхшалтује медије, а неистомишљенике жигоше као народне непријатеље. Види се земља у којој се од огољеног популизма више не распознају ни смисао ни истина. ЕУ подржава премијера Александра Вучића. Аустрија га подржава.
Рачуница каже: Његове унутрашњеполитичке ескападе биће толерисане све док је кооперативан по питању Косова, курса штедње који налаже Светска банка, све док држи Србију даље од Русије, а избеглице даље од ЕУ.“
Ивањи сматра да је „фрапантна кратковидост“ Запада јер „унутрашњи развој заправо удаљава Србију од ЕУ. Модел је једнак Путиновом или Орбановом. И то не важи само за Србију. Ако ЕУ на Балкану и даље жмури на оба ока, онда ускоро у региону неће бити ни пријатно ни мирно.“
Конзервативни берлински лист Велт у анализи Соње Гилерт и Бориса Калнокија лоцира три кризе које би могле да запале Балкан: етничке трзавице у Босни и Херцеговини, замрзнути сукоб Србије и Косова те политичку кризу у Македонији. „Не можемо трајно живети мирно и стабилно у Европској унији, уколико запоставимо наше залагање за демократију, стабилност и безбедност на Западном Балкану“, рекао је за Велт социјалдемократа Михаел Рот, државни секретар у Министарству спољних послова Немачке.
„Отварају се пукотине у Дејтонском споразуму из 1995, који је након трогодишњег рата коначно донео мир, али не и решење“, пише лист о првој кризи. „Срби, Хрвати и Бошњаци су заточени у компликовано устројеној заједничкој држави, која не функционише и коју нико не види као коначно решење.“
Додаје се да једино перспектива проширења ЕУ даје наде, али да у самој ЕУ за проширење нема воље. „Чини се да ни САД нису више по сваку цену спремне да наступају као снага реда. Другим речима, очигледно пада способност Запада да држи конфликте под контролом – док Русија свом снагом те конфликте потпирује.“
Након описа последњих епизода у односима Београда и Приштине, Велт пише: „Вучић на Северу Косова шири страх од рата, а посредничке напоре ЕУ и дијалог Косова и Србије је почетком фебруара назвао бесмисленим – додуше, ове тешке речи вероватно имају везе са долазећим председничким изборима у Србији. Како решење измиче, тако и нада у приступање Србије ЕУ постаје неизвесна, иако је земља од марта 2012. званично кандидат. Јер договор по питању Косова је основни услов.“
О Македонији пише да је осим акутне политичке кризе мучи и хронична блокада Грчке због имена. „Осам година у Скопљу чекају на отварање приступних преговора (…). То је трачак наде за економски слабу земљу у којој је 27,5 одсто људи незапослено. Али стање је безизгледно, а две године Македонију тресу унутрашњеполитичке кризе.
Скандал са прислушкивањем, изборном преваром, све јачи притисак на опозиционе медије и независне судије, Влада која граби моћ и корупција – то су највећи проблеми. (…) Без непосредне перспективе уласка у ЕУ, Бриселу недостаје средство притиска на Македонију“, закључује Велт.
Дојче веле
