Опозиција је у хаотичном стању – и то није никаква новост. Запањује ипак чињеница да се опозиција исцрпљује у оправданим жалопојкама и мерењу сујета док улицама промичу гладни радници, а теме се нуде саме од себе, пише Дојче веле.
Много се говори о уједињавању опозиције, а тек повремено се указује на идеолошке разлике, које већ у старту спречавају заједничку политичку борбу. Немогуће је, наиме, окупити на једном месту партије које су за и против НАТО и Европске уније, оне који су за политику регионалне сарадње и помирења и оне који би још мало ратовали.
План Б је идеја о “више колона” у којој би са једне стране било нешто што се назива патриотском опозицијом, а са друге такозвана проевропска опозиција. Но, тек су ту настали проблеми, јер се најпре не зна ко ће држати монопол на патриотизам или је патриотизам постао само друга реч за национализам. Ништа боље није ни у проевропском табору. Ту, на први поглед, нема великих идеолошких размимоилажења, али зато постоји невероватан вишак сујета и лидерских амбиција. А део опозиције још није схватио да то што ће се прогласити проевропским блоком не значи аутоматску победу на изборима.
Политички аналитичар Милан Николић за ДВ каже да две колоне нису лоша идеја, али да нису довољне за победу.
“Јер нека проевропска колона се, осим по нешто мало бољим и више демократским манирима, неће битно разликовати од онога што је програм владајуће партије и онога што ради садашња власт. Мора се осим тога понудити још нешто, пре свега у социјалној и економској сфери.”
Вучић – главна линија раздвајања
Највећи проблем за опозицију, ипак, представља однос према председнику Србије и СНС Александру Вучићу. Поједини челници опозиционих странака су ту повукли главну линију раздвајања. Ако се ствари посматрају из тог угла, још је теже чак и дефинисати ко је опозиција.
Велики број наводно опозиционих странака кокетира са Вучићем, било кроз нуђење својих политичких услуга или кроз подршку ставовима власти. Тешко је међу таквима пронаћи консензус да ли је у Србији на делу “диктатура” или су те оцене претеране, да ли постоји или не ужасно стање медијских неслобода, као и да ли је потребно одазвати се на позиве власти на унутрашњи дијалог о Косову.
Милан Николић сматра да је то врло примитиван критеријум који доводи и до озбиљних грешака. Као пример такве грешке, Николић наводи одбијање појединих опозиционих политичара да оду на састанак са известиоцем Европског парламента Дејвидом Мекалистером, јер он наводно подржава Вучића.
“Незадовољни су што је он имао контакте са Вучићем? То је толика глупост да просто не могу да верујем да се то десило”, каже Николић, и истиче да то показује “незрелост опозиције”.
Политички аналитичар Брано Радун такође сматра да је фокус на Вучићу више штети опозицији него што користи.
“Најпре, не може вам тема бити само Вучић. Ако рецимо говоримо о београдским изборима, ту морате рећи нешто и о Београду. А са друге стране то онемогућава и уједињење опозиције јер свако сваког сумњичи да потајно шурује са Вучићем и властима.”
Тај моменат се очито користи и за елиминисање конкуренције унутар опозиције. Најновији такав случај је најава Покрета слободних грађана да прекида сарадњу са Демократском странком јер је “јавно понудила сарадњу Вучићу”. Радун стога каже да, “када неког оптужите да је близак властима, онда он губи део политичког кредибилитета као опозиционар. На тај начин побољшавате свој рејтинг у преговорима, а вероватно и очекујете да због тога преузмете и њихове бираче па можда чак и странку.”
Жалопојке
Постоје, наравно, и бројне олакшавајуће околности за српску опозицију. Она је изложена невероватном медијском притиску, опструкцијом власти на свим нивоима, а понекад то иде и до отворених претњи и буквалне куповине опозиционих посланика. У таквој ситуацији опозиција је као једног од главних криваца означила међународну заједницу која, кажу, то мирно посматра а успут и даље подржава Александра Вучића. Те примедбе стоје, али исто тако и показују незрелост опозиције да се суочи са проблемима већ уместо тога тражи бејбиситере по свету.
Сама опозиција није направила практично ниједан корак као било какав вид отпора властима: седе у парламенту, не учествују и не покрећу политичке протесте, пропуштају шансу да некако капитализују велико и све приметније радничко незадовољство широм Србије… Тако се и жалбе на очајно стање у држави могу протумачити и као нека врста оправдања за сопствену безидејност. Једино што је постигнуто кукањем међународним дипломатама је да су власти и то злоупотребиле да неке опозиционаре прикажу као “тужибабе своје земље, стране плаћенике и слуге Запада”.
Бранко Радун томе додаје да је опозиција пропустила бројне прилике да се изјасни о разним питањима као што су Косово, “криза са Македонијом”, хапшење Харадинаја. На примедбу да опозиција због медијске блокаде и нема где да саопшти свој став, Радун каже да “тога нема ни на друштвеним мрежама”, које су постале некакав резервни медијски фронт опозиције.
“Некад то не желе због својих бирача, некад да се не замере страним амбасадама, некад да не увреде неку циљну групу – имају толико аутоцензура да се понекад стиче утисак да нису присутни у Србији.”
ДВ
