Неолиберализам у Србији – успон и пад (1)

Неолиберализам у Србији – успон и пад (1)

0
(0)

уторак, 01. мај 2012 10:26

Проф. др Млађен Ковачевић

Како је Савезно извршно веће на челу са Антом Марковићем чуло за „чудотворца“ Џефрија Сакса. Како је Србија шокирана крајем 20. века и како је група 17 економиста постала странка Г-17.

Отпор неолибералним реформама завршио се нападом НАТО пакта

Последње две деценије живота у Србији обележене су продирањем неолибералне идеје у реформи привреде и државе. После краткотрајног општег прихватања појавили су се отпори и критике неолибералног концепта у домаћој науци а данас је већ могуће рећи да је ова идеја доживела пораз оличен у катастрофалном стању српске привреде и државе. Професор Млађен Ковачевић учествовао је у расправама од појаве ове идеје па до данас. У свом раду Примена неолиберализма и улога државе у привреди Србије, професор Ковачевић описује успон и пад ове идеје у нашој земљи. Објављујемо пет наставака из овог рада уз редакцијску опрему.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија запала је крајем осамдесетих година прошлог века у врло озбиљну привредну и друштвену кризу. То је важило и за сваку њену републику, па и за Србију. Посебно је била алармантна инфлација која је претила да брзо уђе у фазу хиперинфлације. Савезно извршно веће на челу са Антом Марковићем било је добро обавештено о „чудотворцу“ Џефрију Саксу који је непосредно пре тога за годину дана сузбио хиперинфлацију у Боливији. Они су те информације добијали из средстава информисања развијених земаља које су форсирале „чисту тржишну привреду“, односно неолиберализам или (по америчком) неоконзерватизам, а посебно из САД и В. Британије. И с обзиром да је, како се тада тврдило, Саксова шок терапија у Боливији имала за циљ, уз сузбијање инфлације, стварање слободног, неспутаног тржишта, било је нормално што је он у тим земљама и у њиховој штампи дизан у небеса. Наравно, они су потпуно прећутали све проблеме, па и преваре које су пратиле увођење те економске шок терапије у Боливији. И у штампи Србије (а вероватно и других република) како дневној, периодичној тако и стручној, Сакс је такође приказиван као велика звезда. Због свега тога, СИВ је дошао на идеју да ангажује Сакса и његове сараднике за саветнике и он је то прихватио. И као што је било уобичајено и у другим земљама, у оквиру СИВ тајно се припрема и крајем децембра премијер А. Марковић, за то време у спектакуларном телевизијском наступу, објављује „Модел стабилизационе политике“ који је имао низ елемената који су били примењени у Боливији, али је имао и низ значајних разлика, што је била последица тадашњих специфичности Југославије.

То објављивање „Програма“ или „Модела“ десило се буквално уочи традиционалног саветовања економиста у Опатији. Анте Марковић, који је ранијих година редовно учествовао на тим, тада чувеним саветовањима, није могао присуствовати, али је послао писмо у коме је истакао да је тај скуп економиста „добра прилика да се са аспекта знаности и стручности протумачи целина Програма економске реформе и мере за њихову реализацију у 1990. години које смо припремили на темељу знанствених економских сазнаја“. У том писму он каже, „управо економска знаност има изванредну улогу у расчишћавању крупних теоријских и прагматичних питања и друштвено-економског и друштвено-политичког карактера, која посебно избијају на површину у садашњим тренутцима ослобађања од дубоко уврежених заблуда о основним питањима и економије и политике и државе и права“ (Економист, 1-2, 1990, стр.36).

Улога „економске знаности“

И већ следећи дан (21. XИИ 1989.) одржано је саветовање о инфлацији, боље рећи о том Програму. Активно учешће узело је 12 економиста, а међу њима су били и академик Б. Шошкић и ја. Готово сви економисти су изнели низ примедби и сумњи у оправданост, квалитет и могућност остварења тог Програма. Тада сам (неоправдано) величао Сакса називајући га „велемајстором“ свога посла. Неки од учесника су сматрали да Сакса није ни требало ангажовати и да мере за које се он залаже и које су потпуно или делимично прихваћене у Програму, нису примерене нашој ситуацији и да не могу дати добре резултате. Поводом те дилеме, закључио сам следеће: „морам се сложити с оним друговима који су говорили да он (тј. Сакс) ипак није могао у тако кратком временском периоду схватити све наше специфичности, све наше чворове којим смо ми повезани и које не можемо преко ноћи разрешити“ (Ковачевић, 1990, стр.82). Посебно сам изразио сумњу у оправданост и одрживост проглашене конвертибилности динара, фиксирања валутног курса, могућности добијања високог износа страних кредита, могућности одржавања високог нивоа девизних резерви којим би се могла одржати та конвертибилност. И посебно сам нагласио да ће предложени програм дестимулисати извоз и да ће се и због тога девизна ситуација земље систематски погоршавати (Ковачевић, 1990, стр. 83-84)[1].

На општу па и моју жалост тај Програм је већ средином 1990. године практично напуштен.

Шокови у Србији

Појава Програма Анте Марковића била је не мали шок за становнике Србије. Још већи шок је био када је у јесен 1990. г. практично прекинуто сервисирање девизне штедње. Још већи шок је био распад СФР Југославије и у вези са тим ратови у Хрватској и Босни и Херцеговини и убиства масе становника Србије у тим ратовима. Огроман шок становништво Србије је доживело и доживљавало током санкција Уједињених нација које су трајале осам година. Шок још већих размера јесте била хиперинфлација и несташица низа егзистенцијалних производа у првих неколико година последње деценије прошлог века. Страшан шок је био драстичан пад животног стандара огромног процента становништва. И највећи шок било је 78 дневно бомбардоване Србије. За неке становнике је био шок и „српска октобарска револуција“ и све оно што се петог октобра 2000. год. дешавало у Београду.

Само сазнање – до кога се дошло крајем 2000. године да је спољни дуг Србије, због дописивања редовних и затезних камата за време санкција, повећан са 6,4 (у 1990.г.) на чак 10,8 милијарди долара и да је она у групи екстремно задужених земаља такође је за многе становнике било шокантно. На крају 2000. године извршена је знатна либерализација цена, званични валутни курс динара је повећан са 7 на 30 динара за једну немачку марку а инфлација је у тој години износила чак 112%, и то је само по себи, али посебно због страха од нове хиперинфлације, изазвало нови, не мали шок. Дакле, од почетка деведесетих година, па закључно са крајем 2000. становништво Србије је систематски излагано разним шоковима и нашло се у слуђеном стању.[2]

Због свега претходно наведеног, у Србији је крајем прошлог века завладала страшна апатија, осећање немоћи и безнађа и друштвена криза огромних размера.

Неолиберални Програм с краја прошлог века

Економисти СР Југославије, а посебно Србије су крајем последње деценије прошлог века на својим традиционалним саветовањима, али и на неким другим скуповима и радовима анализирали стање у привреди и у сфери економско-финансијских односа са иностранством и предлагали мере за позитиван преокрет, односно оптималну транзицију привреде. Почетком 1997. године група 17 економиста упутила је „Писмо јавности о мерама за излазак из економске кризе“[3].

У истој години појавила се (у издању Радио Б 92), публикација ове групе економиста „Програм радикалних економских реформи у СР Југославији“, који је, наравно, био потпуно на истој линији али је он остао знатно мање запажен од „Писма јавности“ па ћу се због тога, укратко задржати само на садржини и порукама „Писма“.

С обзиром на чињеницу да је, колико је мени познато, главни аутор тог текста, био проф. др Љ. Маџар, тада велики поборник неолиберализма, а координатор др Веселин Вукотић који је тада био (а и сада је) екстремни неолиберал – нормално је да су цео текст и предложене мере били неолиберално оријентисани, мада немам утисак да су аутори били присталице екстремне шок терапије. Ипак, они се залажу за брзу, обавезну, свеобухватну, али и социјално прихватљиву приватизацију. Они се залажу и за либерализацију економских односа са иностранством, редуковање „изузетно високих царина и бројних ванцаринских ограничења“ (стр.6). Уз то, истичу нужност да динар буде конвертибилан и стабилан, да се изврши стабилизација, а да је један од најважнијих циљева економске политике – ниска инфлација, а она ће у првој години реализације програма бити оборена испод 20%, а након две до три године, она не сме прећи 10% (стр.7). Они истичу нужност битног смањења учешћа јавних расхода у расподели друштвеног производа и залажу се да Народна банка постане потпуно независна монетарна институција и тд. Ови аутори се залажу за радикални институционални преображај, радикалну привредну реформу, односно за далекосежну друштвену реформу засновану на приватној својини, демократији и тржишној привреди. И наравно, они истичу да ће примена новог економског програма довести до ефикасне привреде, способне за дугорочно повећање животног стандарда људи и друштвеног благостања.

Подстрекавање пуча

Са многим ставовима ове групе економиста сам се тада слагао. Али, и тада (и сада) сам сматрао да је нерационална нагла либерализација увоза, па и нагла либерализација на унутрашњем терену. Касније ми је постало јасно да је залагање за брзу, свеобухватну приватизацију, најблаже речено, врло проблематично.

Био сам жесток критичар, вероватно као ни један од наведених 17 економиста, Милошевићевог режима и мера владе Мирка Марјановића, нисам био члан ни једне странке, али ми се у том Писму јавности није свиђала пренаглашена његова политичка обојеност. Наиме, и већина тих економиста тада је жестоко критиковала марксизам, али су и они као што је то чинио и М. Фридман, не јавно, али суштински прихватили Марксову једанаесту тезу о Фојербаху само, што су уместо речи „филозофи“ подразумевали реч „економисти“. И уместо да тај Програм понуде целом народу тадашње СР Југославије, они кажу „Овај економски програм нудимо и уступамо оним политичким снагама у СР Југославији које су спремне да одмах и бескомпромисно уђу у процес суштинских привредних и друштвених реформи. У те снаге свакако не спадају руководећа гарнитура владајуће партије у Србији и њени политички сателити“(подвукао М.К.). И на крају, они истичу да се „из историјског назадовања Србије и СР Југославије може изаћи само крупним и брзим променама укупног друштвеног и економског система“ (страна 27, подвукао М.К.). Иако кажу „да те промене нису могуће без укупне демократизације друштва“, имајући у виду да је тада коалиција око социјалистичке партије имала највећу подршку бирача, њихово залагање за брзу трансформацију друштва и привреде, а посебно брзу и свеобухватну приватизацију, је подразумевало неку врсту недемократског пуча. И зато није чудно да се половина чланова Г-17 касније, тј. после 2000. нашло на некој функцији у Србији, СР Југославији и Црној Гори.

Благонаклоно према насиљу „светске заједнице“

Није ми се свидело што у овом „Писму“ у тадашњим и каснијим иступањима у јавност, сем часних изузетака, чланови групе 17 економиста нису упућивали ни један прекор „светској заједници“, моћним земљама, као што су САД, Немачка, В. Британија, које су својим чињењем и нечињењем онога што су морали чинити, директно или индиректно допринеле драматичном стању у СР Југославији, Србији и Црној Гори. На пример, нико од њих није нашао за сходно да каже да је увођење санкција од стране Уједињених нација, по много чему било неправедно и дубоко нехумано, да осуди понашање појединих земаља везано за разбијање СФР Југославије, за књижење редовних и затезних камата на спољне дугове (иако су међународне финансијске институције и земље кредитори донеле једнострану одлуку о прекиду платног промета са СР Југославијом). Не сећам се да је неко од чланова Г-17 осудио изјаву Клинтона коју је дао негде у то време да је Косово и Метохија за САД важна стратешка тачка.

Све то није чудно ако се зна да су неки чланови Г-17 (али и неки други економисти), уз добре дневнице, које су исплаћивале неке стране институције, одлазили на неке семинаре у Будимпешту, Сегедин, Сарајево, Подгорицу и сл. На крају, требало би подсетити да је Г-17 преко неких небанкарских канала добијала паре из иностранства којима су плаћани енергенте за градове који су отказали лојалност државним установама, односно Милошевићевом режиму.

Због свега наведеног, није чудно да се касније Г-17 претворила у странку, али морам истаћи да већина првобитних чланова те групе нису постаоли њени чланови, а неки од њих су постали њени жестоки критичари.

Комплекс ниже вредности или визија економских реформи

У последњих неколико година прошлог века из разноразних разлога неки чланови Г-17 су дали оставке, а међу њима био и један од најугледнијих – проф. др Јован Ранковић.

С друге стране у ту групацију економиста укључују се и неки други економисти, а најистакнутији међу њима био је проф. др Мирољуб Лабус (који ће касније постати и шеф странке Г-17 плус). Када се говори о М. Лабусу, који је у деведесетим годинама на Правном факултету предавао предмет Политичка економија, требало би подсетити да је он 1992. године на једном саветовању које је организовала Српска академија наука и уметности доказивао да транзицију привреде СР Југославије (наравно самим тим и Србије) треба препустити страним стручњацима, јер они о функционисању тржишне привреде знају много више од домаћих економиста[4]. Овом изјавом он је показао комплекс инфериорности, или ниже вредности, али се он, када је постао високи функционер, тог комплекса ослободио, па је чак у једном интервјуу изјавио да је он „био део тима визионара економских реформи“[5].

Средином 1998. године Научно друштво економиста Југославије је одржало саветовање на тему „Економски односи са иностранством и транзиција југословенске привреде“ и на ову тему је било чак 64 референта, односно поднето је 54 реферата. И само је један од економиста из Г-17 нашао за сходно да буде референт – др Милан Ковачевић, који се касније потпуно разишао од њих и постао је жесток критичар ставова челника те групације, поготову када су постали функционери.

Реформе уочи рата

Пошто су ми у то време политичари и економисти блиски властима приговарали да само критикујем а да не предлажем мере за излазак из драматичне економске ситуације, за то саветовање сам написао уводну студију у којој сам се залагао за радикалне реформе, али не у некој уопштеној форми (како је било у „Писму јавности“ групе 17 економиста). Наиме, предложио сам чак више од 70 макро и микро мера чијом би се реализацијом обезбедио позитиван преокрет (Ковачевић, 1998, стр.24-26)[6]. Своје излагање сам закључио питањем да ли су југословенско друштво, његове најважније институције и привреда спремни за радикалне мере и реализацију наведених мера које сам предложио. И у вези са тим сам закључио: „Утисак је да су, судећи по речима, спремни, а да у суштини нису. Ако је та импресија тачна и ако се стање у тој сфери брзо битно не измени – Југославија и њена привреда су осуђени на вегетирање које води тешкој неразвијености, огромној незапослености, даљем одливу људског капитала у иностранство и општу бесперспективност. Садашња генерација, посебно владајућа политичка гарнитура, нема морално право да се са таквим сценаријем мири. Напротив, она мора прихватити концепт радикалних, дубоко осмишљених друштвених и привредних реформи, реинтеграцију земље у светску заједницу, међународне финансијске и трговинске организације и стандарде које у њима важе, интернационализацију привреде и извозно усмерени развој. Само у том случају југословенско друштво и привреда ће кренути путем дугорочног просперитета“[7].

Међутим, већ од средине 1998, а посебно крајем те и почетком 1999. претња од ваздушне агресије НАТО бивала је све јача, па о реформама није могло бити говора, већ се радило од данас до сутра. И крајем марта 1999. почиње жестоко бомбардовање које траје чак 77 дана и оно је донело огромне људске и материјалне жртве. И што је трагикомично, америчка администрација је то приказала као помоћ народу Србије и целу акцију је назвала „Милосрдни анђео“.

Бомбардовање у корист неолиберализма

Тек након седам година становници Србије су, захваљујући Ноаму Чомском, сазнали прави узрок агресије НАТО-а и двоипомесечног присуства „Милосрдног анђела“[8]. Наиме, Стоуб Талбот, који је за време бомбардовања Србије водио Заједнички обавештајни Комитет за дипломатију Пентагона и Стејт департмента, у предговору књиге директора за везе Џона Нориса каже:

„Ако заиста желите да схватите какво је било расположење у врху Клинтонове администрације, треба прочитати Норисову књигу у којој он каже, „стварни циљ тог бомбардовања није имао никакве везе са бригом за косовске Албанце – стварни узрок био је то што Србија није спроводила тржишне, социјалне и економске реформе, што значи да је то била последња оаза Европе која се није повиновала неолибералним програмима под управом САД, па је то морало бити уклоњено“.

Чомски наводи да је до почетка бомбардовања на Косову убијено око две хиљаде људи, а жртве су биле на обе стране. Према британској влади – највећем јастребу у Алијанси, највећи део убистава починили су герилци ОВК који су надирали, како сами кажу, да изазову општу реакцију „Срба и преко тога наведу западне хуманитарце да бумбардују“. И коначно, због свега наведеног, Алијанса креће у варварско убијање недужних људи и рушење важних привредних и инфраструктурних капацитета. Био је то до тада највећи шок који је народ Србије доживео после Другог светског рата.

Да је то што је изнео Чомски тачно, показују и следеће речи Наоми Клајн: „Када је НАТО 1999. бомбардовао Београд, званични разлог био је нечувено кршење људских права од стране Слободана Милошевића, које је ужаснуло свет. Међутим, у признању (о ком се мало извештавало), а које је уследило годинама после рата на Косову, Стоуб Талбот, заменик државног секретара у Клинтоновој администрацији и главни амерички преговарач у току рата, изнео је изразито мање идеалистичко објашњење:

„Док су нације широм региона тежиле да реформишу своју привреду, ублаже етничке тензије и успоставе грађанско друштво, Београд као да је уживао у континуираном кретању у супротном правцу. Није нимало чудо што су се Југославија и НАТО нашли у сукобу. Најблаже објашњење за рат који је НАТО започео, јесте отпор Југославије према ширим политичким и економским реформама, а не тежак положај косовских Албанаца“ (Н. Клајн, стр.372)[9].

_______________________________________

[1] Ако се добро сећам, тада сам се у Опатији на том саветовању сусрео са асистентом Сакса Божидаром Ђелићем, али он није узео учешће у расправи и имао сам утисак да је био импресиониран именима познатих економиста из целе земље који су тада били присутни, а многи су узели учешће у расправи.

[2] Негде у то време мој презимењак књижевник Душан Ковачевић је духовито рекао „у овој земљи је остао нормалан само онај ко није био нормалан“.

[3] Михаел Арандаренко, Стојан Бабић, Жељко Богетић, Бојан Димитријевић, Млађан Динкић, Петар Ивановић, Милан Ковачевић, Љубомир Маџар, Јелица Милић, Бранко Миловановић, Милић Миловановић, Михајло Николић, Јован Ранковић, Душко Шушњар, Душан Вујовић, Веселин Вукотић, Бошко Живковић, „Писмо јавности о мерама за излазак из економске кризе“, издање Уједињени грански синдикати, Независност, Београд, 1997.

[4] Наведено према: др Мирко Секуловић Огледи о транзицији, Ниш, 2004, стр.31, а зборник са тог саветовања Трансформација својинских односа – теоријска и емпиријски аспект, издање Српске академије наука и уметности, Београд, 1992.

[5] Вечерње новости, 6. 03. 2004.

[6] Проф. др Млађен Ковачевић, „Економски односи са иностранством и транзиција југословенске привреде“, у зборнику Економски односи са иностранством и транзиција југословенске привреде,издање Научно друштво економиста Југославије, Херцег Нови, 1998.

[7] Детаљније о томе у раду наведеном у претходној фусноти.

[8] Интервју Ноама Чомског у листу Политика, 7,8.5.2006.

[9] Наоми Клајн, Доктрина шока (превод), издање РДП Б 92, Самиздат Б 92, Београд, 2009, с. 372.

 

Балкан Магазин

 

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Данас славимо Свету Тројицу

Данас славимо Свету Тројицу

0 (0) Српска православна црква и њени верници данас прослављају Духове или Свету Тројицу – …

ВУЧИЋ: Мигранти који остају у Србији имаће бесплатно образовање, уложено је 11 милиона евра!

ВУЧИЋ: Мигранти који остају у Србији имаће бесплатно образовање, уложено је 11 милиона евра!

5 (1) Чему образовање миграната ако су само у пролазу и ако миноран број њих …

Leave a Review

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend