НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ У СРБИЈИ – УСПОН И ПАД (3)

НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ У СРБИЈИ – УСПОН И ПАД (3)

0
(0)

Проф. др Млађен Ковачевић

четвртак, 03. мај 2012 10:43

Самозвани „визионари“ економских реформи у Србији, можда из убеђења, или су морали, игнорисали су сва упозорења страних и домаћих економиста да се клоне ММФ и његових рецепата

Последње две деценије живота у Србији обележене су продирањем неолибералне идеје у реформи привреде и државе. После краткотрајног, општег прихватања појавили су се у домаћој науци отпори и критике неолибералног концепта а данас је већ могуће рећи да је ова идеја доживела пораз оличен у катастрофалном стању српске привреде и државе. Професор Млађен Ковачевић учествовао је у расправама од појаве ове идеје па до данас. У свом раду Примена неолиберализма и улога државе у привреди Србије, професор Ковачевић описује успон и пад ове идеје у нашој земљи. Објављујемо пет наставака из овог рада уз редакцијску опрему.

Пошто се почетком новог века појам економске шок терапије потпуно компромитовао и пошто се и сам Џефри Сакс дистанцирао од те кованице, и поред повременог њеног помињања, она у њеном оригиналном издању, поготову како ју је замишљао М. Фридман – није долазила у обзир приликом конципирања транзиције у Србији.

Самозвани „визионари“ економских реформи у Србији, можда из убеђења, или су морали, игнорисали су сва упозорења страних и домаћих економиста да се клоне ММФ и његових рецепата. Они су такође потпуно игнорисали тешке економске кризе Русије, неких земаља Југоисточне Азије и Аргентине, до чега је дошло због практиковања модела реформи и макроекономске политике у складу са неолиберализмом који, од доласка на власт Р. Регана и М. Тачер, пропагирају ММФ и Светска банка.

Врло је вероватно да су поменути визионари били уверени да је неолиберализам, који форсира ММФ у свим земљама које претендују да добију кредите од те институције, најбоље решење и за Србију. Уз то, били су опседнути и жељом да СР Југославија постане чланица ММФ и Светске банке. Коришћење средстава Фонда претпостављало је израду и спровођење програма стабилизације према његовој методологији предвиђеној за склапање тзв. “Аранжмана о продуженом финансирању” (Еxтендед Аррангемент) или “олакшица за појачано структурно прилагођавање” (ЕСАФ).

“Србија на правом путу”

Добијање помоћи по основу аранжмана о продуженом финансирању, претпостављало је израду и прихватање средњорочног програма макроекономских и структурних реформи, уравнотежење буџета, одговарајућу политику валутног курса и каматних стопа, укидање највећег дела спољнотрговинских ограничења, односно либерализацију спољне трговине, а пре свега увоза, утврђивање лимита узимања нових кредита у иностранству од стране државе, либерализацију режима страних директних инвестиција, брзу и свеобухватну приватизацију, либерализацију цена, одржавање договореног нивоа девизних резерви, итд. Другим речима, правила “Вашингтонског консензуса” су и у овом аранжману дошла до пуног изражаја.

На сва звона се истицало да је “Србија на правом путу” и да ће овим програмом, преко тзв. макроекономске стабилизације, либерализације спољнотрговинског система и система који регулише стране директне инвестиције и брзе и свеобухватне приватизације, бити обезбеђен динамичан раст и развој привреде, а тиме и животног стандарда, раст спољнотрговинске размене, посебно извоза, висок прилив страног капитала у форми страних директних инвестиција и самим тим битно смањење спољног дуга за неколико наредних година. Званичници, а и низ економиста, истицали су да ће споразум са Фондом и Светском банком имати за резултат врло динамичан прилив страних директних инвестиција и да ће све то допринети битном побољшању имиџа Србије у свету.

И као резултат закљученог споразума са ММФ, лансирају се обећања развијених земаља да ће СР Југославију, односно Србију, знатно финансијски помоћи и то преко четири донаторске конференције, али и на друге начине. “Српско-црногорски момци” су се тријумфално враћали из Вашингтона и обасипали народ бомбастим обећањима која су тамо, наводно, добили. Они су истицали да ће бити одржане четири донаторске конференције а на свакој од њих ће се добити по милијарду и 300 милиона долара, с тим да би две трећине биле донације а једна трећина повољни кредити. Они су истицали да ће ММФ обезбедити отпис две трећине огромног дуга према Париском и Лондонском клубу поверилаца и сл.

Вероватно није случајно што се негде у то време формирају две институције језички чудних и обичном човеку тешко разумљивих назива: Центар за либерално-демократске студије и Институт за слободно тржиште којима је, претпостављам, основни задатак био да “стручно” допринесу увођењу неолиберализма у Србији.

У складу са свим наведеним, током 2001. године у Србији се усвајају закони који значе конкретизацију “препорука” које су дате у наведеним споразумима са ММФ. Међутим, при усвајању тих закона неки “визионари” економских реформи који су се, стицајем околности, нашли на челу ресора где се креирају нацрти тих закона – често су се правили “већим католицима од Папе”. На пример, проф. др М. Лабус, као министар савезног министарства за економске односе са иностранством и његов саветник др Борис Беговић (који се раније бавио урбаном економијом, а докторирао је на, најблаже речено, врло чудно формулисаној теми “Оптимална величина града, мрежа градова и ефикасност привреде Југославије”, 1990.г.) су у пролеће 2001. године наметнули претерану и наглу либерализацију увоза.

Последице укидања царина

Уз укидање бројних ванцаринских баријера, просечна непондерисана царинска стопа је смањена на 9,4%, а пондерисана на око 4,5% и то се образлагало да ћемо на тај начин брзо постати пуноправне чланице Светске трговинске организације, али и да ће то вршити позитиван притисак на привреду, односно предузећа да се боре да снизе јединичне трошкове производње и да се боре за виши квалитет производа и услуга како би задржали, па чак и повећали ценовну конкурентност на домаћем и страном тржишту. То је била врло штетна, нагла либерализација увоза, ако се зна у каквим условима је радила привреда у претходних десетак година и ако се зна да је тада маса земаља које су биле на сличном, па чак и на знатно вишем нивоу развијености од СР Југославије, односно Србије – а биле и чланице Светске трговинске организације, као што су Бугарска, Румунија, Бразил, Република Кореја, Тајван, па чак и Аустралија имале знатно вишу просечну царинску стопу. И ево, након десет година Србија није постала пуноправна чланица СТО а њена пондерисана просечна царинска стопа у 2010. год. износила је 5,5%, док су одговарајуће стопе износиле у Тајвану 5,6%, Јужној Африци 5,9%, Тајланду 6,4%, Малезији 6,4%, Републици Кореји 7,2%, Мексику 8,1%, Аргентини 10,7%, Русији 11,0%, Бразилу 11,5%, Кини 13,0%, Индији 13,2%, Алжиру 13,8%, а Тунису чак 15,9% (WЕФ (2011), п.461). Дванаест од ових земаља су боље пласиране од Србије на ранг листи по конкурентности привреде, а већина, тј. 8 су на вишем нивоу развијености (мерено пер цапита дохотком) и, сем Русије, све су чланице СТО.

И по заступљености ванцаринских баријера, испред Србије се налази читав низ развијенијих земаља које су испред Србије по нивоу развијености, као и по конкурентности и које су чланице Светске трговинске организације. Наиме, по Светском економском форуму, Србија је у 2010. години, по заступљености ванцаринских баријера била на 90 месту (од 142 земље), тј. 89 земаља је имало мању заступљеност ових баријера. Већу заступљеност ванцаринских баријера имале су Индија, Бугарска, Јапан (на 100 месту), Норвешка (на 108), Бразил, Република Кореја (118), Исланд (123), Руска федерација (134) и Аргентина (на 142 месту). И сем Индије, све ове земље су имале знатно виши ниво пер цапита дохотка, поготову када су у питању Норвешка (84.440 долара пер цапита у 2010.г.) и Јапан (42.820 долара) (WЕФ 2011, п.386).

У једном детаљном емпиријском истраживању проф. др Предраг Бјелић је открио да Србија у целини, а поготову код неких сектора има знатно либералнији царински режим, од просека царинских режима, њених најважнијих спољнотрговинских партнера. Другим речима, извозници из Србије су најважнијим страним аранжманима више оптерећени тамошњим увозним царинама него што је случај са царинским оптерећењима у Србији. По овом истраживању просечне, непондерисане царинске стопе у Србији су преко или готово два пута ниже него у земљама, њеним најважнијим спољнотрговинским партнерима. На пример, однос непондерисасних царинских стопа у 2009. је износио 3,1% према 8,4% код моторних возила и друге транспортне опреме 4,7% према 9,5%, код дрвета и производа од дрвета 3,9% према 9,5%, код метала и производа од метала 4,8% према 8,4%, код електро и електронске опреме 5,8%, према 9,0%, хемијских производа 2,7% према 6,0 итд. (Бјелић, 2010, стр. 95).

Пропагатори неолибералне догме и модел приватизације

Други елемент неолиберализма који је након наведених споразума са ММФ, дошао брзо на ред – била је приватизација. Центар за демократско-либералне студије је већ 2000. године објавио рад Нови модел приватизације у Србији, чији су аутори Борис Беговић, Бошко Мијатовић и Бошко Живковић, па је у јавности он назван “Модел три Б”. При избору материје за докторске дисертације ни један од њих се није определио за тему која има неке везе са приватизацијом, иако је она у то време била врло актуелна у многим земљама. Ни један од њих није нашао за сходно да се определи за тему која се, на пример, односила на теорију неолиберализма или примену шок терапије у земљама Латинске Америке, или на методе и ефекте приватизације у Великој Британији, или на проблеме привредног система Југославије и сл. Напротив, сва тројица су изабрали, бар за мене, теме са врло чудним насловима. Као што смо напоменули, Б. Беговићева тема је гласила “Оптимална величина града, мрежа градова и ефикасност привреде Југославије” (одбрањена 1990.). И тема Б. Живковића је, бар за мене, била чудно формулисана “Реформа привредног система СССР-а и Стратегија урбаног раста са посебним освртом на систем цена” (одбрањена, 1988). Додајмо да је докторска тема Б. Мијатовића гласила “Ефекти пореске политике СФРЈ – приступ опште равнотеже” (1990). Није ми познато када су се ови економисти определили за област неолиберализма, односно приватизације, али на саветовањима која је у тим годинама организовало Научно друштво економиста, колико знам – нису учествовали.

И стицајем разних околности, „цунами“ звани неолиберализми свом силином је млатнуо по главама један, не мали број економиста у Србији који су, како једном приликом рече проф. др Љ. Маџар, знатно више од осталих економиста, читали страну литературу (а ту, наравно спада и он) и они постају острашћени пропагатори те идеологије, или догме. Ту су се нашла и тројица наведених економиста. И наравно, пошто је у тој идеологији државна, друштвена, па и задружна својина потпуно неприхватљива и пошто су у Србији у тим годинама то били, узето у целини, доминантни облици својине и пошто је тада „божија заповест“ или „завет“ М. Фридмана упућена земљама у транзицији била „приватизујте, приватизујте и само приватизујте“ и наведени „трио магнифико“ предложио је тај нови модел приватизације, а иза њих је стајао, у то време широј јавности непознати, Центар за либерално-демократске студије.

Тешко је било разумети шта су то „либералне“ или шта су „демократске студије“? Јасно је да су кумови назива тог Центра желели да кажу да ће радити само „студије“. И то оне, ако сам добро разумео, које промовишу и унапређују демократију и либерализам. И нашли су за сходно – или их је неко, као подобну групу грађана ангажовао – да ураде „студију“ под називом Нови модел приватизације, јер је она (приватизација) битан елемент неолиберализма и то са циљем да („студија“) послужи као основа за нови закон којим ће се обавити брза и свеобухватна приватизација.

Наравно, како и сами кажу, прихватили су сугестије стручњака Светске банке. Они посебно наглашавају да „опште искуство са државним власништвом врло је негативно“ (ЦЛДС, стр.199). И они истичу да је „Модел продаје друштвеног и државног био одабран са идејом да се покушају наћи прави купци у смислу оних који ће из предузећа које се приватизује (економских ресурса) извући највише. Јер, стандардан резон у економској науци је, да онај ко плаћа и да онај ко највише плати највероватније уме најбоље са тим ресурсима. А то доноси ефикасност“ (ЦЛДС, стр.189).

Неколико месеци након појаве ове студије формирана је прва демократска влада Србије, а министар за привреду и приватизацију постаје асистент у Економском институту Србије, Александар Влаховић који се у том Институту до тада бавио консултантском делатношћу. Директор Агенције за приватизацију постаје др Мирко Цветковић који је докторирао, за мене, на чудној теми „Прилог методологији пројектовања енергетског сектора Југославије“ (1987.). У Рударском институту и Економском институту се бавио такође неком консултантском делатношћу. Дакле, ни један ни други нису се бавили проблематиком приватизације, како у земљама у транзицији, тако ни у СР Југославији или земљама насталим на подручју бивше СФРЈ.

Нормално је претпоставити да је ова петорка имала одлучујућу улогу у формулисању нацрта закона о приватизацији који је на сва звона промовисан у пролеће 2001. године. Међутим, мора се напоменути да је у нацрту тог закона било низ елемената који нису били у складу, а понекад су били супротни ставовима у „студији“ Центра.

Изградња приватног сектора и ликвидација банака

На саветовању економиста које је организовало Научно друштво економиста СР Југославије, крајем марта 2001. министар за привреду и приватизацију А. Влаховић поднео је уводни реферат „Нови концепт приватизације Владе Србије“[1]. И наравно он је обећавао да ће усвајањем овог нацрта закона, потећи „мед и млеко“. Он је одмах нагласио да „Наш задатак је једноставан – изградња приватног сектора“ (стр.15). Он је истакао да ће закон о приватизацији „Бити социјално прихватљив. Први пут у приватизацији ће бити укључени не само запослени и пензионери већ и грађани – чак и незапослени. Имамо читаву армију незапослених – 800.000 плус велики број пунолетних грађана који по свему заслужују да активно партиципирају у приватизацији. Овај закон мора да буде подржан од свих који ће сутра партиципирати у његовом спровођењу, због тога што ни најбољи закон о приватизацији не може да буде успешан уколико нема подршку оних који учествују у његовом спровођењу“ (стр.15). Он је истакао да су циљеви приватизације: а) ефикасност, б) што већи прилив страног капитала, ц) јако корпоративно управљање, д) грађење либералне и отворене привреде и сл. Сматрам да је важно нагласити да је он тада рекао да „фискални приход није кључни за одабир стратешких партнера при приватизацији“ и „да није добро отварати питање реституције на почетку процеса приватизације неке фирме зато што би то зауставило приватизацију, а обештећење старих власника, када су у питању, национализована предузећа, треба да се уради у новцу“ (стр.15). И он је тада најавио да се у нацрту закона предвиђа да је приватизација обавезна и да је орочена на четири године.

Други референт на том саветовању био је гувернер Народне банке СР Југославије и ту је у кратком, али и конфузном реферату посвећеном финансијском стању банака, он поред осталог, рекао:

„Темпо и стратегија рехабилитације банкарског система која ће бити изабрана, зависи пре свега од расположивих финансијских средстава. То значи да је број алтернатива у случају наших банака ограничен и у великој мери зависи од спремности светских финансијских институција пре свега Светске банке да учествује и подржи овај пројекат“ (Динкић, 2001, стр.22, а подвукао М. К.). Уз то, он констатује да „у оквиру техничке сарадње са УСАИД (подвукао М.К.). – Народна банка Југославије тренутно спроводи још детаљнију анализу у тридесетак банака“. Посебно наглашава да „Без брзе акције у сфери банкарства, опоравак целе привреде се доводи у питање“ а да „Хипотеза о томе да би ликвидација великих банака могла даље да погорша финансијску ситуацију предузећа – пракса не потврђује“ (стр.22, подвукао М.К.). Не знам на коју је праксу он мислио (јер је није ни било), али је јасно да је он овим најавио могућност укидања четири велике банке.

И као најважнија, презентирана је на овом саветовању „студија“ која је носила назив „Нови модел приватизације у Србији“, а њени аутори су, наравно, били Борис Беговић, Бошко Живковић и Бошко Мијатовић. Дакле, исти наслов, као и наслов реферата А. Влаховића, само што је он у наслов убацио реч „Владе“. У тој, за тадашње прилике врло обимној „студији“ (на 44 густо куцане странице) истиче се да су циљеви приватизације свих могућих сектора: а) стварање ефикасне привреде, б) унапређење финансијског стања привреде и ц) укидање сталног фаворизовања друштвеног и државног сектора на рачун аутохтоног приватног (стр.27).

Овај трио истиче да је циљ приватизације јачање приватне својине као темеља либерално-демократског поретка, јачање средњег слоја, деполитизације привреде и друштва и сл. (стр.27). Они истичу да приватизација није свеопшти лек, али да је њен основни циљ – „повећање ефикасности предузећа, проистекле из здравих мотива пословања, а кроз смањење трошкова, финансијску рекапитулацију, нове инвестиције“ и сл. Уз то, они истичу да је други циљ побољшање финансијске позиције државе и то на три начина: а) од прихода од приватизације, б) од гашења субвенција државним и друштвеним предузећима, ц) од повећања пореских прихода из веће економске активности“ (стр.25). У овој „студији“ истиче се пожељност укључења квалитетних страних инвеститора у процес приватизације и наводи се маса „аргумената“ за то. Они истичу потребу доношења посебне стратегије инфраструктурних делатности: телекомуникација, електропривреде, пренос гаса, железнице, путне привреде, па чак комуналних делатности и водоснабдевања (стр.39). То би се обавило преко „приватизације капитала предузећа и тиме би се остварили снажни ефекти“. Они истичу да би пре приступања приватизацији ових делатности, требало остварити знатно повећање цена (електричне енергије, воде и сл.).

Међутим, они жестоко критикују раније обављену продају дела Телекома (49%). Наводно због продаје тог дела без тендера, остварен је приход (милијарда, шест стотина милиона ДЕМ) који је „далеко мањи од прихода добијених приватизацијом телекомуникација у другим источноевропским земљама, а то је била последица сумњивих квалитета ангажованих страних консултаната и жеље тадашњих политичара да се преко финансирања буџетске потрошње – стичу краткорочне политике популарности“ (стр.40). И на бази тих налаза, закључују да је то „опасно угрозило даљи развој ове инфраструктурне делатности“ (стр.40). Касније се показало да су све те констатације биле, најблаже речено врло проблематичне.

Пошто су сва три аутора из Центра који у свом називу имају и реч „демократско“, они су само уз пут напоменули „да би приватизација била успешна, она мора имати јаку политичку подршку…. и консензус грађана, дакле свих оних који ће имати користи од приватизације“ (стр.28).

На крају, вреди истаћи ставове ових економиста везане за приватизацију банкарства. Они се залажу за привремено подржављење банака, а затим, након реструктуирања, оне би се у року од 3-5 година продале. Они истичу да је „одлагање приватизације код свих земаља у транзицији изазвало велике штете и да искуства тих земаља, посебно Мађарске, показује да су постигнути далеко бољи резултати у страних стратешких инвестиција“ (стр.57).

Узалудна упозорења

Већ на самом саветовању на коме су поднети наведени радови, изнет је низ примедби на рачун предложеног новог модела приватизације. Познати професор из Словеније, један од најистакнутијих „архитеката“ словеначке приватизације, Јанез Прашникар је рекао, „Желим да успете и нисам овде дошао да вам солим памет, али нисам сигуран да сте изабрали добар пут“. Он даље констатује „да су политичари и врхунски економисти Словеније, после свестране и дуготрајне расправе, почетком последње деценије двадесетог века, дошли до закључка да треба одустати од идеје о продаји друштвених, државних и јавних предузећа због њиховог убеђења да је мало вероватно да ће у земљу доћи солидни страни стратешки партнери и да се може очекивати долазак шпекулативног капитала од кога би било више штете него користи, па су због тога одлучили за тзв. инсајдерску приватизацију“[2]. Ако се добро сећам, био сам један од малобројних учесника на том саветовању који је у дискусији подржао ове његове сумње, али је било неколико учесника који су њега (а тиме и мене критиковали) због тих сумњи.

Проф. др Божидар Церовић је истакао забринутост због чињенице да се о предложеном моделу, у последње време, говори прилично некритички – само се истичу његове добре стране, а занемарују проблеми услед чега би могло да дође до непотребних разочарења у не тако далекој будућности. Он даље истиче да се „избегава расправа о неким искуствима и провереним и доказаним ограничењима поменутог модела“ (Церовић, 2001, стр. 108). И он је изразио „сумњу да ће страни стратешки партнери показати већи интерес за улагање у Србију, а да су расправе и похвале новом моделу гурнуле у други план питање амбијента и институционалног окружења у коме ће модел бити примењен“ (стр. 109). И на крају, он је нагласио да је у моделу и у уводним рефератима донекле изостала, за приватизацију врло важна проблематика, институционалног окружења као чиниоца успешне трансформације државног и друштвеног у приватно власништво (стр.110).

На истом скупу проф. др Милић Миловановић је изнео низ примедби и проблема који ће искрснути ако се модел прихвати, а посебно је истакао да ће његова примена бити праћена повећањем корупције (сем ако се не уведу врло опсежне мере предострожности (Миловановић, 2001, стр.119).

Нетачности из „студије“

У претходно наведеној уводној „студији“ дају се неке констатације које једноставно речено нису тачне. Тако је, на пример, наведена констација да је одлагање приватизције банака код свих земаља у транзицији изазвало велике штете. Словенија је тада била најбољи пример да та констатација није тачна. Чак је, главни „архитекта“ словеначке транзиције тадашњи ректор Љубљанског универзитета, професор Јоже Менцингер једном приликом рекао:

„Ја се још увек поносим тиме што имамо властити банкарски систем. Негде око 20% банака, односно капитала је у страним рукама, а то је однос који важи у било којој западноевропској земљи, малој или великој, изузев Луксембурга који нема свој банкарски систем. Словенија га има и то ћемо покушати задржати, док су све источноевропске већ изгубиле банкарски систем. Ја за то не видим никаквог разлога. Ту се поставља питање националног интереса да се поседује сопствени банкарски систем. И у западноевропским земљама банкарски систем је претежно у домаћим рукама“ (Менцингер, 2001, стр.).

Прошло је десет година од писања ове „чувене“ тројке економиста који су се залагали за потпуну приватизацију банака, а у том међувремену укинуте су четири велике домаће банке и дошао је врло велики број страних банака, тако да је преко 80% банакрства у рукама приватног капитала – углавном страних банака. И вероватно, на запрепашћење овог „триа магнифика“, Комерцијална банка, која је још увек у већинском државном власништву, по међународним критеријумима, јесте једна од најбољих, а по некима и најбоља банка у Србији.

Иако је конкуренција на домаћем тржишту врло јака, каматне стопе за кредите намењене привреди и становништву су биле и остале на врло високом нивоу – наводно због великог ризика. Није било јасно, бар до ескалације светске финансијске кризе, у условима када су привреда и становништво уредно сервисирали своје кредитне обавезе, зашто су камате за кредите биле и остале тако високе, што је тешко погађало привреду. Подсетимо се да нобеловац Џ. Стиглиц једном приликом у разговору са новинаром Политике рекао:

„Прецењена домаћа валута и висока каматна стопа су рецепт за пропаст“ (Политика, 15. 10. 2001).

Стране банке на територији Србије су исфорсирале давање кредита уз врло проблематичну, опасну девизну клаузулу која је њих заштитила, али многе кориснике „у црно завила“. Наведени „трио Б“ је истицао да ће приватизацијом поверење становништва и привреде у банке брзо порасти, што се и након десетак година није десило. Поверење становништва у већинску државну Комерцијалну банку је неупоредиво јаче него у већину приватних, страних банака на територији Србије.

Ако је поверење у банке било битно повећано, како објаснити да је држава 2009. донела одлуку да гарантује за сваки девизни улог до 50.000 евра, без обзира у којој су банци они депоновани. Или, како објаснити чињеницу да у условима опште неликвидности и задужености привреде – банкарство у целини остварује профит. И, на крају, неолиберали Србије, ни ова тројка економиста, нису нашли за сходно да било шта кажу поводом онога што се десило са Мађарском и њеним банкарством које су они истицали као узоран пример, као ни о национализацији бројних банака у развијеним земљама до чега је дошло у периоду 2008-2011.

С обзиром да је трио ових аутора, врло вероватно, био идејни творац новог закона о приватизацији из 2001, а пре тога су постали острашћени неолиберали, јасно је зашто су се у овом раду определили за приватизацију готово свих делатности. Они само напомињу да рудници угља и део железничког саобраћаја не би били брзо приватизовани али само зато што, по њиховој процени, не би било интереса за њихову куповину.

[1] Тај и други реферати са тог научног скупа објављени су у часопису Економски анали, таматски број, мај 2001.

[2] У Зборнику реферата са тог саветовања, дискусије нису објављене, али је ова његова констатација објављена (30. ИИИ 2001.) у неколико београдских дневних листова.

 

Балкан Магазин

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Данас славимо Свету Тројицу

Данас славимо Свету Тројицу

0 (0) Српска православна црква и њени верници данас прослављају Духове или Свету Тројицу – …

ВУЧИЋ: Мигранти који остају у Србији имаће бесплатно образовање, уложено је 11 милиона евра!

ВУЧИЋ: Мигранти који остају у Србији имаће бесплатно образовање, уложено је 11 милиона евра!

5 (1) Чему образовање миграната ако су само у пролазу и ако миноран број њих …

Leave a Review

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend