Проф. др Млађен Ковачевић
среда, 02. мај 2012 12:25
Новац за обарање режима је стигао али не и за развој Србије. После „Петог октобра“, идеални услови за увођење економске шок терапије. Прихватање савета ММФ упркос упозорењима да нису у складу са интересима земље којој су упућени. Због врло скромног знања и вероватног осећања инфериорности у односу на саветнике из међународних финансијских институција, самозвани “визионари” привредних реформи у Србији су одмах прихватили неолиберални концепт
Последње две деценије живота у Србији обележене су продирањем неолибералне идеје у реформи привреде и државе. После краткотрајног општег прихватања појавили су се у домаћој науци отпори и критике неолибералног концепта а данас је већ могуће рећи да је ова идеја доживела пораз оличен у катастрофалном стању српске привреде и државе. Професор Млађен Ковачевић учествовао је у расправама од појаве ове идеје па до данас. У свом раду Примена неолиберализма и улога државе у привреди Србије, професор Ковачевић описује успон и пад ове идеје у нашој земљи. Објављујемо пет наставака из овог рада уз редакцијску опрему.
И после бомбардовања, развијене земље Запада, суптилнијим механизмима, доприносе рушењу власти и промени политичког и економског система у Србији. Они су тадашњој опозицији обећавали огромне суме новца у циљу свргавања тадашњег режима. Наведимо да је покојни З. Ђинђић у разговору са новинаром немачког Шпигла рекао следеће:
„Када сам био у опозицији, Европска унија је обећала три милијарде марака у кешу за збацивање Милошевића“. (Политика, 15. 07. 2001).
Толика сума новца није ни случајно дошла и З. Ђинђић у том интервјуу изражава велику разочараност. Али, нема никаквог спора да су Вашингтон и Лондон разрадили стратегију и тактику како да се сруши Милошевићев режим и уведе западни либерални, економски и друштвени систем о чему детаљно пише Тим Маршал у својој књизи Игра сенки – петооктобарска смена власти у Србији (Он је био уредник рубрике „Међународни односи“ на Скy Неwс)[1]. Наведимо само неколико констатација у тој публикацији.
Вреће пуне новца за демократију
„У Форин офису у Министарству одбране и М16 били смо свесни да наше службе врбују „таленте“. Врбовање се одвијало на три начина: давање помоћи одређеним медијима, давање подршке одређеним опозиционим политичарима и тражењем инсајдера који желе да сарађују. Кад су странци тражили људе, тражили су оне који су могли бити уцењени, плаћени или онима којима је напросто здрав разум говорио да време истиче. Договорено је да ће хуманитарни приступ и идеолошки аргументи у вези са демократијом и грађанским правима бити убедљивији ако буду плаћени, уколико то буде потребно, врећама пуним пара. Вреће новца су годинама уношене у земље. Хтели су још више да их напуне“ (Марсхал, 2002, стр.169). У њој се истиче да су САД, В. Британија и Немачка за те сврхе у Србију уложиле преко 60 милиона долара, па се констатује и следеће:
„Кад толико новца улази у земљу, вероватно је да ће један његов део нестати … али западне земље нису смеле да дозволе да се због ситне корупције ствари одлажу“ (стр.188). Напротив, улагали су још веће напоре“ (стр. 179). Даље се каже:
„Показало се да је, захваљујући вишемесечном планирању пола посла било завршено и пре напада на Скупштину, а насиље, паљевине, багер и дим били су неизбежни део позоришта. Велики део још увек је мислио да је то била спонтана побуна и ДОС је хтео да тај утисак остане – желели су да се о томе говори као о народној револуцији“ (стр.212).
И, на крају, додајмо да он истиче да су они организовали бројне инструктивне семинаре у Будимпешти, Софији, Сарајеву, Подгорици за активисте и неке стручне људе из Србије (стр.170). Није тешко представити да су то били за организаторе подобни појединци на које се могло рачунати. И као што смо напоменули, на те семинаре, за тадашње услове – врло, високу дневницу и по врло проблематичнијим критеријумима одлазили су бројни економисти, а многи од њих су касније нашли на важним функцијама, како у СР Југославији тако и у Србији.
Хаос погодан за економску шок терапију
Са становишта теорије М. Фридмана и Џ. Вилијамсона, у тој општој конфузији и након толико шокова, у СР Југославији су створени идеални услови за увођење економске шок терапије. Међутим, да би се то и остварило, морала се што пре формирати прелазна влада која врши знатну либерализацију цена, па је стопа инфлације у тој години, пре свега, због тога, износила чак 111%. Крајем те године извршена је девалвација динара са 7 на 30 динара за једну марку. Формирају се тзв. кризни штабови, који силом или милом или преваром заузимају све важне савезне и републичке институције, као што су Савезна управа царина, Народна банка Југославије, Телеком, итд. Неки чланови Г-17 постају непосредни актери насилног заузимања тих институција. На пример, одмах после Петог октобра, мр М. Динкић и неки други чланови Г-17 (многи кажу – са оружјем) одлазе да „убеде“ гувернера Душана Влатковића да дâ оставку и од тада М. Динкић де фацто преузима функцију гувернера Народне банке Југославије и доводи поуздане сараднике, а нешто касније Савезна скупштина га поставља на то место.
У то време се доноси одлука да се валутни курс за целу ту годину фиксира на нивоу 30 динара за немачку марку. Тада нико, па ни нови гувернер није рекао да је то урађено по „препоруци“ експерата ММФ. Сумња да је то урађено по препоруци ММФ произилази из изјаве познатог словеначког економисте, професора Јоже Менцингера, најважнијег актера врло успешног концепта транзиције словеначке привреде, која гласи:
„За економски најзначајнију сматрам нашу одлуку коју смо донели на самом почетку – да курс толара буде пливајући насупрот предлогу са Запада да буде фиксиран чему смо се одлучно одупрли“ (Данас, 12. 10. 2000)[2].
Крајем 2000. и почетком 2001. године представници Г-17, а посебно др М. Лабус и мр М. Динкић преко бројних средстава информисања истичу да имају готов програм привредних реформи и да га само треба применити. Потпредседник владе Србије Миле Исаков је у својој књизи Парадокс написао:
„Сећам се како је и сам Ђинђић, као алфа и омега ДОС-а, у тренутку када смо му потврдили раније договорени мандат премијера и када се спремао да пише програм будуће владе, упитао да ли неко има при руци онај програм који је у наше име (подвукао МК) направио Г 17, отворено признајући да га није ни прочитао“ (Миле Исаков, 2005, стр.35-36). Из тога произилази закључак да Ђинђић у том тренутку није знао садржину тог програма, али је сматрао да му може бити од користи при писању програма будуће владе.
Величина улога у транзицији – читаво друштво
Да ли случајно или не, у марту 2001. год. у Београд долази врло познати економиста Џозеф Стиглиц који је у претходних неколико година написао, до тада, незамисливо оштре критике на рачун шок терапија, Вашингтонских договора и неолиберализма уопште. Требало би изузетно много простора да се прикажу те његове жестоке критике и пре његовог доласка у Београд, а посебно после тога. На пример, он 1999. године каже „прекомерно веровање економским моделима узетих из уџбеника, који могу бити корисни при обуци студената, не може бити основа нити се на њих треба ослањати при саветовању влада које покушавају да изграде тржишну привреду“ (Џ. Стиглиц, 1999), а цитирано према Ј. Душанић, 2007, стр.132).
Током посете Београду, а након пријема код председника Ђинђића, Стиглиц је рекао: „Постоје бројни случајеви који показују да савети ММФ нису у складу са интересима земље којој су упућени. Зато се морате дипломатски супротставити „шок терапеутима“ и „монетарним, тржишним фундаменталистима“ из ММФ, бранећи властите интересе, јер улог у транзицији је много већи од економије – у питању је развој целокупног друштва“ (Ецономист магазин, 12.03.2001).
Непосредно после октобарског преврата; врло сличну препоруку дао је тада ректор Љубљанског универзитета, главни „архитекта“ успешне транзиције словеначке привреде Јоже Менцингер која је гласила:
„Поручио бих својим колегама у Југославији да се много не ослањају на савете светских економиста. Нама су неки од тих економиста на почетку деведесетих година предлагали да фиксирамо курс толара – чему смо се одлучно одупрли“ (Данас, 12. 10. 2000).
И сада познати економиста др Бранко Милановић је у свом раду „Скице за југословенску транзицију“ у дневном листу Данас крајем децембра 2000. године, изнео низ корисних предлога за оптималну транзицију у СР Југославији, али званичници томе нису поклонили никакву пажњу.
Крајем 2000. и почетком 2001. године проф. Јован Душанић, имајући у виду погубне последице шок терапије у Русији (у којој је радио готово шест година у периоду 1992-1997.г.) и изражена патриотска осећања и висок професионални морал, написао је два чланка у дневном листу Данас и часопису Финансије у којима се, са много убедљивих аргумената залагао за оригиналан концепт реформи који би креирали признати домаћи економисти високе професионалности и морала уопште. При томе се он посебно позивао на врло позитивна искуства Словеније (која и поред тога што је Џ. Сакс апеловао на парламент да прихвати шок терапију, није прихватила неолиберализам), као и на позитивна искуства Пољске (после 1993.г.) и Руске Федерације (после 1998.г.) (Душанић, 2000а, 2000б. и 2001).
И сам сам се у два рада, написана крајем 2000. године, залагао за скуп мера и стратегију раста, развоја и економско-финансијских односа са иностранством, које су, по много чему биле супротне шок терапији или Вашингтонским договорима (Ковачевић, 2001. и 2002а). На септембарском саветовању из 2000, уз жестоку критику тадашњег привредног система и мера економских политика, изнео сам своје уверење да ће у СР Југославији, односно у Србији доћи до значајних, прогресивних друштвених промена, али да и у том случају неће потећи потоци страног капитала… и да је потребно предузети низ радикалних реформи како би се стање у привреди и у сфери економско-финансијких односа преокренуло у позитивном смеру и у даљој перспективи битно поправило[3] (Ковачевић, 2001а).
Наивна надања и банална стварност
С обзиром на чињеницу да су непосредно после петог октобра 2000. политичари, који су раније били опозиција, обећавали спектакуларан раст и развој и да су то чинили и бројни економски институти и академски економисти и да је то дошло до изражаја на саветовању економиста посвећеном „Привредним кретањима и економској политици у 2001. години“ (које је одржано у децембру 2000), доказивао сам да нема основе за велики оптимизам који шире неке научне институције, неки академски економисти, а нарочито политичари (Ковачевић, 2001б).
Иако ми се много штошта у ставовима и понашању неких чланова Г-17 није свиђало нисам их критиковао. То је била последица чињенице да су у тој групи били неки моји јако добри пријатељи. Уз то, јако сам ценио њихове раније критике власти. Чак сам, уз проф. Љ. Маџара, потписао препоруку да се мр М. Динкић прими у чланство Научног друштва економиста Југославије (иако није био докторирао). Наивно сам веровао да ће се они изборити да у нову владу уђу угледни стручњаци из разних области и да ће се на важним функцијама на којима се креирају привредни систем, макро мере економске, монетарне и фискалне политике, наћи ауторитети који су се афирмисали у својој струци или у привреди.
Међутим, прво врло непријатно изненађење је било комунистичко, бољшевичко понашање Динкића и Јелашића око освајања Народне банке Југославије и покушај смене председнице Београдске банке Борке Вучић. Посебно ме је запањило да је асистент из предмета “Привредни развој”, мр М. Динкић преузео функцију гувернера и пре његовог званичног постављања. Изненадило ме је да га је Савезна скупштина, вероватно на инсистирање њега и нових функционера Србије, “устоличила” на ту функцију. Објашњење за то је дао З. Ђинђић који је рекао да се Динкић истакао као активиста у рушењу претходне власти и да је прихватљив за Међународни монетарни фонд.
Чак и сирови највиши комунистички функционери, као што су Јосип Броз (био машинбравар), Александар Ранковић (био кројач) и сл. одмах после преузимања власти схватили су да на челу тако важне установе као што је Народна банка, мора бити афирмисан стручњак са титулом доктора наука, те су поставили др Обрена Благојевића. Ако је већ неко из Г-17 морао да буде на челу Народне банке, зар није било природније да то буде, на пример, проф. др Љубомир Маџар, проф. др Јован Ранковић, или неки други члан те групације који се у прошлости бавио знатно више монетарном, банкарском и финансијском проблематиком него асистент Динкић. Из једне касније изјаве тада гувернера Р. Јелашића, произилази да је Динкић, већ крајем деведесетих година прошлог века био решио да постане гувернер. Наиме, Јелашић каже да је након њиховог упознавања у иностранству (вероватно на неком од организованих инструктивних семинара), Динкићу рекао:
“Кад будеш постао гувернер, ја ћу, ако ме прихватиш, бити вицегувернер.“
Наравно, крајем 2001. то нисам знао и био сам заиста изненађен када је објављено да ће потпуни анонимац Р. Јелашић, бити један од вицегувернера. Од једног колеге који је радио у НБЈ, тада сам сазнао да је Јелашић до тада био чиновник у некој немачкој банци, да је близак са Г-17 и да се експонирао приликом покушаја да се Борка Вучић, на бази фалсификованог „налога НБЈ“ (који су на годишњој скупштини Београдске банке донели Динкић, Јелашић и Нешић) смени са чела Београдске банке.
Био сам врло изненађен када сам сазнао ко ће од економиста бити на важним министарским местима и другим државним институцијама важним за успешну транзицију привреде. Тада ми је постало јасно да је Иво Андрић био у праву када је једном написао да у “исчашеним” временима на површину избијају погрешни, некомпетентни људи. Врло је вероватно да су у њиховом одабиру, као што је доказано у случају Русије, не малу улогу одиграле међународне финансијске институције и најмоћније развијене земље, пре свега САД.
Самозвани “визионари” и прихватање неолибералног концепта
Све у свему, у тим турбулентним временима, проблематика економских реформи и мера економске политике препуштена је групи економиста врло скромних знања и њима су додељени ресори, односно области које они у својој дотадашњој професионалној каријеру нису изучавали. Тако, правник по основном образовању, професор који је водио предмет – Политичка економија (касније преименован у Основи економије), проф. др М. Лабус, како једном за себе рече главни “визионар“[4] економских реформи, постаје у Савезној влади министар за економске односе са иностранством. Доцент др Горан Питић, који је на Економском факултету у Београду предавао Економску историју света, постаје министар за економске односе са иностранством у Влади Србије.
Божидар Ђелић који се “прославио” као део тима Џефри Сакса у конципирању привредних реформи у Русији и Пољској, постаје министар за финансије у Влади Србије. Александар Влаховић, до тада непознат у стручној јавности, асистент у Економском институту, постаје министар за привреду и приватизацију, а такође до тада непознат стручној јавности др Мирко Цветковић постаје директор Агенције за приватизацију. Он је докторирао на чудној теми “Прилог методологији пројектовања енергетског сектора Југославије” (1987.) и бавио се у Рударском институту и Економском институту консултантском делатношћу. Др Срба Антић, који је био министар за енергетику у прелазној влади, али је брзо дао оставку, постаје представник СР Југославије у ММФ (и изгледа да је још увек тамо, али је постао потпуни анонимац и он се ни за шта не пита и нема никакав утицај за односе Србије са ММФ).
По свему судећи, ни међународне финансијске институције ни најутицајније развијене земље, ни самозвани визионари економских реформи у Србији нису ни помишљали да потраже неког српског Примакова или Колодка или Лавању или другог Аврамовића, а који су били у зрелим годинама када су се нашли на челу тимова који су креирали концепте реформи у Русији, односно у Пољској, односно Аргентини и СР Југославији. Стари Ален Гриспен (Алан Греенспан) могао је у то време бити на челу америчког Министарства финансија, иако је тада имао 74 године, али у Србији и знатно млађи од њега, врло стручни економисти су били потпуно одбачени, чак иако су били оштри критичари система и мера економске политике за време Јосипа Броза и Слободана Милошевића, а то, вероватно, није било случајно, поготову када се има у виду ранији случај Русије.
Због врло скромног знања, вероватног осећања инфериорности у односу на саветнике из међународних финансијских институција и жеље да се СР Југославија што пре врати у окриље тих институција, самозвани “визионари” привредних реформи су одмах прихватили неолиберални концепт привредних реформи и мера економске политике који је, сем Словеније и делом Чешке Републике, наметнут свим земљама у транзицији и на крају и Србији и касније и Ираку. Крајем 2000. и почетком 2001. године у међународним финансијским институцијама, пре свега, у ММФ и Светској банци, а посебно у САД и В. Британији, концепт неолибералног капитализма се сматрао као дефинитивна истина, као крај економске науке и да је то, самим тим, једина прихватљива економска мудрост и да њена доследна примена обезбеђује дугорочни, одржив привредни просперитет.
Дакле, као што су се у Чилеу, Аргентини и Бразилу, као реформатори, односно као шок терапеути појавили „чикашки момци“, и као што су се у Русији појавили и постали моћни “руски чикашки момци” и у Србији се испилила група “момака” тј. врло младих, али за међународне финансијске институције и најразвијеније земље прихватљивих “експерата” (како су се у наведеним земљама и у Србији звали).
Немам ништа против младих људи, па и оних из економске струке. Са младим, будућим економистима сам радио више од тридесет година и никаквих конфликата са њима није било. Био сам ментор при изради пет докторских теза и педесетак магистарских теза и са свим кандидатима сам лепо сарађивао и остао у врло финим односима. Јасно ми је да су млади, поготову када су у питању „млади момци“, за много шта испред старе гарде (на пример у спорту). Када су у питању техничке науке, многи млади врло рано заблистају. Међутим, економија као наука је врло комплексна дисциплина и тражи много, много времена и много рада да би се стекла висока репутација. И зато није чудно да је врло велики број економиста добио Нобелову награду после седамдесетих година свог живота. И зато је за мене било чудно да се по “сугестији” међународних финансијских институција, при екипирању тимова (од Русије до Србије) за реализацију транзиције и приватизације, форсирају, да не кажем бирају млађи, често врло млади кадрови. Међутим, због онога што сам рекао, није чудно што су резултати њиховог рада (посебно у Русији) били катастрофални.
__________________________
[1] Тим Маршал, (2002), Игра сенки, Самиздат Б 92, Београд.
[2] Проф. др Јоже Менцингер, дневни лист Данас, 12. 10. 2000.
[3] Остало ми је у сећању да је тадашњи председник Научног друштва економиста академик проф. др Бранислав Шошкић, када је прочитао овај мој уводни реферат, вероватно забринут због могућих последица по Друштво (а можда и за мене), добронамерно апеловао да тај реферат повучем или да избацим политичке ставове, што ја ипак нисам учинио.
[4] У једном интервјуу проф. др М. Лабус каже: “Моја улога сада је нешто другачија од оне од пре четири године. Онда сам био део тима визионара, а сада морам да будем део тима који ће отклањати препреке за реализацију те визије” (Новости, 6.ИИИ 2004).
Балкан Магазин
