Од задружног сектора од 1953. године до данас одузета имовина у вредности око две милијарде евра. Ваља знати да је 1895. године Главни савез српских земљорадничлких задруга био један од 11 оснивача Међународног задружног савеза у Лондону.
„После промена у 2000. години у Србији било је чак седам неуспешних покушаја доношења закона о задругарству, тако да је задружни сектор привреде једини остао изван реформских процеса. Последњи Предлог закона Министарства економије и регионалног развоја и поред окончања јавне расправе и обећања да ће бити усвојен у првом тромесечју 2012. године, није усвојен“, подсећа у разговору за „Привредни преглед“ Миладин Шеварлић, професор на Пољопривредном факултету у Београду, и притом оцењује да је то доказ неодговорности политичког естаблишмента према овом сектору.
„Истовремено, доношењем закона о убрзаном стечају 2009. године до средине 2011. године када је Уставни суд прогласио неуставним поједине његове одредбе, ликвидиране су 283 земљорадничке задруге, а за многе од њих стечајни поступак био је само отворен и пошто ниједан од поверилаца није уплатио таксу и покренуо захтев за наплату потраживања, оне су ликвидиране, а имовина пренета у Републичку дирекцију за имовину Србије, чиме је задружна имовина у ствари подржављена“, подсећа Шеварлић, истичући да би исправно било да су стечајне судије код таквих задруга, с обзиром да се нико од поверилаца није јавио, прогласиле отпис потраживања и да су оне наставиле, без неизмирених обавеза, да послују. „Имајући у виду да једна задруга у просеку опслужује три сеоска насеља, то значи да је око хиљаду села у том кратком периоду остало без организација које могу да обезбеде економску, социјалну и сваку другу одрживост локалних заједница, односно села која су изопштена из било каквих стратегија и планова развоја. Забрињавајуће је да је имовина пренета на Републичку дирекцију за имовину, односно да је подржављена уместо да је, по тада важећем Закону о задругама чак и у случају ликвидације, преостала имовина задруга додељена територијалном задружном савезу за оснивање и развој нових или јачање постојећих задруга на њиховом подручју“, изјавио је Шеварлић.
Као други проблем задружног сектора, Шеварлић помиње то што још постоји такозвана друштвена својина над знатним делом земљишта и друге имовине у земљорадничким задругама, што је само формално правно наслеђено из социјализма када је политички било забрањено да се укњижава задружна својина, а она и данас егзистира иако по Уставу из 2006. она више не постоји. „То указује да су једино у сектору задругарства, у протеклих више од деценију транзиционог периода, опстао модел и политика који су важили у доба социјализма. У чијем је то интересу?“, пита наш саговорник. Трећи проблем овог сектора је имовина која је без накнаде од 1953. до данас одузета од задружног сектора, а њена вредност достиже око две милијарде евра. Посебно забрињава да у поступку изнуђене реституције имовине верских институција и наследницима физичких лица којима је имовина одузимана после Другог светског рата није било политичке воље и одговорности да се изврши реституција имовине земљорадничких и других задруга што је у протеклих 60 година одузета без накнаде и приватизована. Да ли власт у Србији треба да чека да наш задружни сектор враћа своју имовину преко Европског суда за људска права у Стразбуру?
Шеварлић подсећа и на један правни нонсенс, односно на то да је само само по основу једног дописа тадашње државне секретарке Министарства привреде забрањено укњижавање задружне својине, чак и када су задруге имале судска решења да су ту имовину стекле пословањем задругара и задруга. Да незаконитост буде још већа у појединим општинским службама чак су искњижавали имовину уписану као задружна војина и прекњижавали је поново у друштвену својину без икаквог правног основа. “То је показатељ кршења правних постулата у било којој држави“, оцењује Шеварлић.
Подсећајући на то да у протеклих шест деценија није обављена ревалоризација чланских улога задругара, Шеварлић истиче да се највећи део имовине у задружном сектору води као нераспоређена задружна имовина. „С обзиром на компликованост поступка да се након шест деценија ретроактивно обави ревалоризација, једино исправно решење било би да се сва таква имовина пренесе у новопредложени фонд нерасподељене задружне имовине. Тај фонд би се могао прерасподељивати поступком докапитализације тако што би сваки садашњи или будући члан задруге за новоуплаћених, рецимо, сто евра чланског улога добијао још сто евра нераспоређене задружне имовине, али без права повлачења те имовине у наредних 10 година. Тако би задруге које би докапитализовали задругари обезбедиле 50 одсто садашње вредности укупне задружне имовине и то без кредита и плаћања енормно високих камата пословним банкама, а потом би се коначно потпуно регулисали имовинско−правни односи у задругама и сва имовина изузев резервних фондова задруга номиновала на задруге као трајно решење, објашњава Шеварлић.
Веома је добро што је Предлог закона о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју задруге коначно изједначио са регистрованим пољопривредним газдинствима и пољопривредним предузећима у погледу коришћења мера аграрне политике, јер задруге доприносе сузбијању сиве економије која само у сектору пољопривреде годишње умањује буџетски приход по основу ПДВ−а за око 160 милиона евра. Тиме би се из сопствених буџетских прихода пољопривреде, аграрни буџет могао увећати за више од 50 одсто. Крајње је време да ова влада покаже минимум политичке воље која је недостајала свим претходним владама и поспеши оснивање нових пре свега специјализованих и националних задруга које у условима економске кризе показују највећи могући степен одрживости. Примера ради, само 300 највећих задружних система у свету у периоду између кризних 2008. и 2010. године оствариле су пораст укупног прихода за више од 45 одсто, чиме не може да се похвали ниједан други сектор привређивања у светској економији“, оцењује Шеварлић и истиче да би се регулисањем ових питања Србија коначно вратила на пут изворног задругарства на коме је била још 1895. године када је Главни савез српских земљорадничлких задруга био један од 11 оснивача Међународног за дружног савеза у Лондону.
Лидија Ћоћај, “Привредни преглед”
