Аналитика

Није искључено да ће девалвација јуана за собом повући и – девалвацију евра

У јулу се Кина суочила са падом без преседана. Вредност извоза пала је за 8,3% у односу на исти период прошле године. У првих седам месеци 2015., Кина је смањила извоз у ЕУ за 2,5%, у Јапан – за 10,5%. Једини изузетак су Сједињене Државе, где је продаја робе и услуга скочила за 9,3%, што се објашњава растом курса долара, који стимулише потрошачку тражњу и запошљавање. Ови подаци указују на то да проблеме, са којима се суочава Пекинг, није изазвао Вашингтон, већ Брисел и Токио
Директор BK Asset Management-а Борис Шлосберг види у девалвирању јуана и монетарној политици Кине слабост: „То је крик очајања, који значи да је Кина у невољи. Кинески лидери стварно почињу да паниче“

Према подацима Reuters-а, дужничке обавезе кинеских компанија у јулу 2015. године износиле су 16,1 билиона долара, а у наредних пет година, дуг ће се повећати на 28,8 билиона долара. Рејтинг-агенција Standard & Poor’s диже узбуну – задуженост Кине износи 160% БДП-а, и два пута превазилази одговарајући показатељ у САД
ФИНАНСИЈСКО-економски рат је константан. Он нема ни почетак ни крај. Примирје је увек праћено извиђањем пред одлучујућу битку за власт над националном економијом.

Управо те логике се држала Народна банке Кине (НБК) када је 11. августа завршила најамбициознију, у последње две деценије, девалвацију јуана – за 1,9%.

Референтни курс је тим потезом установљен на нивоу 6,2298 јуана за 1 долар у односу на 6.1162 за 1 долар од претходног дана, обајвио је амерички The Wall Street Journal.

За амерички систем Федералних резерви долазе тешка времена: сада ће кинески извоз снажније куцати на врата америчких и европских потрошача, победивши конкуренте у ценовној борби. Поготово што се курс долара у последњих годину дана повећао у просеку за 20%, што је принудило америчке произвођаче да трпе губитке на страним тржиштима.

Није искључено да ће у блиској будућности о девалвацији размислити и Европска централна банка, која је под дужничким теретом Грчке, Италије, Шпаније и Португалије. Ову препоруку Старом континенту већ даје професорка Принстонског универзитета Ашока Моди, поделивши своја размишљања са Financial Times-ом: „Девалвација евра ће омогућити земљама јужне Европе да повећају извоз, консолидују платни биланс, повећају обим домаће потрошње и на крају да остваре одговарајући ниво инфлације“.

Амерички председнички кандидат, републиканац Доналд Трамп је огорчен понашањем кинеских монетарних власти.

„Они нас једноставно уништавају. Кинези ће девалвирати националну валуту све док буду имали право на то. Ова мера има погубне последице за нас“, – цитира Трампа ТВ канал CNBC.

Да ли је заиста тако?

Грађевински тајкун воли да размишља на глас, играјући на осећања конзервативних бирача: „Много смо моћнији од Кине. Ова земља се обогатила захваљујући нама, а њена привреда је обновљена новцем исисаним из Сједињених Америчких Држава. Све то је остварено на рачун радних места која смо ми изгубили“.

Доналд Трамп

Реторика Трампа блиска је републиканској администрацији Џорџа Буша млађег, која је покушала да примора Банку Кине на јачање јуана, али је поступала коректно.

„Нећемо имати трговински рат са Кином“, – рекао је за Bloomberg у октобру 2010. године шеф америчког Министарства финансија Тимоти Гајтнер.

Трамп себи дозвољава више. Управо само зато што није оптерећен стварном влашћу. Управљајући у прошлости Банком федералних резерви Њујорка, Гајтнер као нико други разуме међузависност Кине и Америке: кинеска доларска актива чини више од 3 билиона долара, а учешће Пекинга у купљеним дужничким обвезницама САД је 13%.

Излагање Гајтнера би сада користило америчким политичарима и финансијерима. Девалвација јуана је смањила принос државних обвезница САД на минимум: индекс MSCI World (Morgan Stanley Capital International World), који одражава ситуацију на берзама у 45 земаља, пао је на 1,25 долара, па су утицајни банкари са Вол Стрита морали да поправе ситуацију до 1,5 долара.

Десетогодишње обвезнице изгубиле су 5 процентних поена, достигавши 0,64%. Финансијски „земљотрес“ стигао је до обала Новог Зеланда и Аустралије, обарајући њихове националне валуте.

Новозеландски и аустралијски долар пострадали су више од других – пад са 66,30 на 65,45 и са 74,4 на 73,5.

Слична судбина задесила је канадски и сингапурски долар, као и јужнокорејски вон. Руска рубља је ослабила још и више: амерички долар сада вреди нешто више од 64 рубаље.

Кинески фактор осетио се и на тржишту метала. Како примећује Bloomberg, цена алуминијума на Лондонској берзи метала пала је за 2,8% – на 1573,5 долара за тону, што је најнижа вредност од јула 2009. године. А, бакар је пао за више од 3%, на најнижу вредност од јула 2009. године – на 5109 долара по тони. Кина је толико интегрисана у глобалну економију да сваки њен пад има евекат експлодирајуће бомбе.

Није случајно што директор BK Asset Management-а Борис Шлосберг види у монетарној политици Кине слабост, упозоравајући Федералне резерве САД на подизање стопе рефинансирања у наредним месецима.

„Ово је крик очајања, који значи да је Кина у невољи. Кинески лидери стварно почињу да паниче“, – цитира Шлосбергове речи канал CNBС. Према његовој процени, „реч је о глобалној шаховској партији коју истовремено игра много играча на монетарном фронту“.

Стратешки аналитичар JP Morgan Дејвид Кели је одлучио да умири Вол Стрит:

„Не мислим да ће Федералне резерве одустати од пооштравања кредитне политике због овог догађаја. Постоји много ствари које се могу десити до средине септембра“.

Дакле, интрига се наставља: банкари се, као и обично, разилазе у мишљењима.

Искуство светске финансијске кризе је показало да велике индустријске силе никада не престају са штампањем новца, што се ради у нади да се освоји тржишни удео противника на уштрб ценовне игре. Ове логике држе се мегарегулатори – Систем федералних резерви САД, Банка Енглеске, Европска централна банка, Народна банка Кине, Банка Индије, Банка Бразила и Банка Јапана – све оне стимулишу индустрију јефтиним и дугорочним кредитима, девалвирајући на тај начин вредност новца.

Резултат свега тога је серија устанака у Северној Африци и на Блиском Истоку, које су западни експерти помпезно назвали „класним ратом“, алудирајући на економски подконтекст „арапског пролећа“.

Чак је и Збигњев Бжезински, познат по чисто политичком резоновању, описао бунтовну омладину „пролетаријатом XIX века“.

Наравно, државни удари и грађански ратови у арапско-муслиманском свету – су сложенији феномен. Тешко да има смисла склонити у страну инструменталну природу новца, посебно сада, када влада примитивна идеологија Homo Economicus-а.

Глобални капитализам функцинише по једином принципу: или ти, или тебе.

У јулу се Кина суочила са падом без преседана. Како саопштава Главна кинеска управа царине, вредност извоза пала је за 8,3% у односу на исти период прошле године. У првих седам месеци ове године, Кина је смањила извоз у ЕУ за 2,5%, у Јапан – за 10,5%. Једини изузетак су Сједињене Државе, где је продаја робе и услуга скочила за 9,3%, што се објашњава растом курса долара, који стимулише потрошачку тражњу и запошљавање.

Ови подаци указују на то да проблеме, са којима се суочава Пекинг, није изазвао Вашингтон, већ Брисел и Токио. Европска унија и Јапан настављају крупне програме кредитног стимуслисања привреде, који оборају курс евра и јена, што отвара пут извозницима упркос трговачком налету јуана. Додатне негативне последице на тржишту изазвао је пад цена индустријских производа за 5,4%.

Који фактори су још утицали на понашање кинеског регулатора?

Прво, дугови. Према подацима Reuters-а, дужничке обавезе кинеских компанија у јулу 2015. године износиле су 16,1 билиона долара, а у наредних пет година, дуг ће се повећати на 28,8 билиона долара. Рејтинг-агенција Standard & Poor’s диже узбуну – задуженост Кине износи 160% БДП-а, и два пута превазилази одговарајући показатељ у САД.

Девалвација је креирана да ободри корпоративни сектор, да би му понудила пренос дела девизне зараде у јуане ради подршке берзи, која у последњих неколико месеци бележи пад за више од 33%.

Ако покушамо да сумирамо средњерочни резултат, прогноза за Кину није охрабрујућа. Индустријске силе озбиљно размишљају о прерасподели светског потрошачког тржишта, на коме ће коначну реч имати господар нафтоносног Блиског Истока.

Он засад још увек није познат.

Превео: Срђан Ђорђевић

Факти

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!