Није лако бити ни читалац ни слушалац у земљи у којој се објављују вести о Вучићевим подвизима

Немачки амбасадор Андреас Цобел је априла 2007. на Форуму за међународне односе Европског покрета у Србији, много пре него што су Вучић, Дачић и Стефановић постали најевропљани, отворено да ваљда отвореније не може бити, рекао: „Цена по којој Србија жели да задржи Косово може да значи покретање питања Санџака, Јужне Србије и Војводине“

Овакав однос према Србима и Србији је континуитет. Ото фон Бизмарк је на Берлинском конгресу, у расправи око Грделичке клисуре, беснео: „Зар мир света да зависи од српских граница“? И претио да више неће да чује реч Грделица. Но, показаће историја, бес великог канцелара је био најлепши тон који су Срби слушали из Берлина

Јер, цар Вилхелм II ће четврт века касније написати: „Србија је банда лопова које треба казнити за њихова недела!“. А у Другом светском рату је већ било: сто за једног!

Цобел је 2007. јавно, у сред Београда, рекао и да је „уместо инсистирања на томе да граница Косова буде део границе Србије, боље радити на томе да и Србија и Косово буду за 20 до 25 година у Европској унији“. Он је умро крајем децембра 2009. Крајем децембра 2014. умро је и Андреас Шокенхоф, посланик CDU, који је донео познати ултиматум. Али, немачка политика према Србији коју су нам та два чиновника немачке државе представила све је живља

То је ваљда имао на уму премијер Вучић када је тврдио да немачко инсистирање да се Србији постављају најтежи задаци у односу на друге земље није нешто увредљиво, већ добро. Ово значи да Србија на европском путу не пита за цену, да је мало све што су нам урадили. Чак и ако нам не дају ништа. Толики је наш грех

Неки Немци, као велики Гете, заљубили су се у српско епско стваралаштво, неки су – као Хандке, највећи живи писац на немачком језику – тражили „правду за Србију“. Зато и јесте „кул“ што српски премијер никад не би узео за саветника ни Јохана Волфганга ни скептика Петера

ТАНЈУГ 19. маја лета Господњег 2015. јавља да је „премијер Александар Вучић рекао у Берлину да немачко инсистирање да се Србији постављају најтежи задаци у односу на друге земље није нешто увредљиво, већ добро, јер се, како је рекао, не плашимо тешког рада који доноси озбиљне резултате на почетку процеса евроинтеграција“.

Није лако бити ни читалац ни слушалац у земљи у којој се објављују овакве вести.

Чињеница које су нагомилане и испреплетане као змијско коло у пролеће, и које као главе шиште и прете, увијају се и беже и нападају, да би ваљда грађанин Србије схватио шта је циљ. Шта би то могло да значи?

Најтежи задаци? Па, то се углавном, чак и у време Бориса Тадића, звало немачки ултиматум. И имало је јасне, званичне, експликације. Углавном, недвосмислене.

На пример, немачки амбасадор Андреас Цобел је априла 2007. на Форуму за међународне односе Европског покрета у Србији, много пре него што су Вучић, Дачић и Стефановић постали најевропљани, отворено да ваљда отвореније не може бити, рекао: „Цена по којој Србија жели да задржи Косово може да значи покретање питања Санџака, Јужне Србије и Војводине“.

Да није био дипломата, Цобел би само избацио оно „може“, а пошто јесте – онда га сваки читалац може избацити.

Али, пошто је то тада и за Европски покрет у Србији било „мало прејако“, питао је тада један врли: „Али, да ли мислите да, ако се сада одрекнемо своје територије, то можда неће бити крај?“

Андреас Цобел је одговорио: „Ма колико ви инсистирате да је Косово одувек део Србије, што иначе није тачно, јер је Косово постало део Србије 1912. године, након што неколико векова није било у Србији, сада би Мађари могли, по тој логици, да траже Војводину назад“. Тако говори амбасадор државе која, у модерном смислу, постоји од француско-пруског рата 1871, угошћен у земљи коју 1867. напуштају и последње османске трупе, чиме држава постаје дефакто независна. А на Берлинском конгресу 1878. Србија доби и међународно признање.

Али, овакав однос према Србима и Србији је континуитет. Ото фон Бизмарк је на Берлинском конгресу, у расправи око Грделичке клисуре, беснео: „Зар мир света да зависи од српских граница?“ И претио да више неће да чује реч Грделица. Но, показаће историја, бес великог канцелара је био најлепши тон који су Срби слушали из Берлина. Јер, цар Вилхелм II ће четврт века касније називати Србе хуљама и гадовима. Код Срба национално достојанство не постоји, говорио је. А на телеграму министра иностраних послова Фон Јагова остала је царева белешка: „Србија је банда лопова које треба казнити за њихова недела!“

Непријатељство из Првог светског рата било је још суровије у Другом. Сетићете се: сто за једног!

Недавно је професор савремене историје на берлинском Слободном универзитету Волфганг Виперман показао да такви антисловенски догађаји нису инциденти.

„Адолф Хитлер је имао намеру да истреби сто милиона Словена (у рату их је, међутим, страдало ,текʼ око десет милиона). Инспирацију за свој антиславизам није морао да тражи само код опскурних немачких националиста, за то су му могли послужити и многи други, попут Макса Вебера, па и Маркса или Енгелса. Овај последњи је чак прижељкивао да Јужни Словени потпуно нестану“.

У таквом друштву, реченица „Словени нису рођени да заповедају, већ да робују“, коју изговори цар Вилхелм у јесен 1913., кад је са шефом генералштаба Аустроугарске Конрадом фон Херцендорфом договарао удар на Србију, могла је прећи преко усана многих немачких политичара.

И у новије време, наравно. „Уосталом, и Хорст Граберт, амбасадор СР Немачке у Београду у доба док је канцелар био Вили Брант, у неколико изјава поводом југословенске трагедије, недвосмислено је ставио до знања да је упорно инсистирање на признавању независности, пре свега Хрватске, потицало из десног крила баварске Хришћанске социјалне уније (CSU, брат близанац CDU Ангеле Меркел), које је од самог оснивања ове странке било у најближим везама са екстремном хрватском емиграцијом“, писао је, поводом јаког немачког учешћа у разбијању СФРЈ, један од наших најзначајнијих германиста у другој половини XX века, Зоран Константиновић, човек за кога се не би могло рећи ни да је „мрзео Немце“, нити да није разумео немачки приступ.

Леп пример колико савремена Немачка држи до чињеница, кад је Србија у питању, јесте тачка два немачког ултиматума од седам тачака, који је марта 2013. у Београд, на челу парламентарне делегације, донео Андреас Шокенхоф, посланик канцеларкине партије: „Открити и гонити починиоце паљења амбасаде Немачке“.

Зашто да не, рекло би се. Али, кад је родбина 10 ликвидираних цивила и 17 њих тешко повређених 30. маја 1999., у бомбардовању незаштићеног Варварина, уз помоћ неких добрих Немаца, покренула тужбу за накнаду, немачки Уставни суд у Карлсруеу је такву могућност 2013. одбио. Не могу Срби тражити накнаду, могла би држава Србија, гласило је образложење. А Влада Србије неће да се бави таквим тривијалностима, знају Немци, јер су сад „на европском путу“ и њој су те жртве постале „колатерална штета“.

Више није ни сто за једног. Сад је сто цигли из зида амбасаде много више од било колико српских живота.

Или, сетите се 17. марта 2004. Гори Богородица Љевишка (црква из XIV века)… Немачки војници, по команди из Берлина, стоје на пристојној удаљености. Ноншалантно.

То је она иста војска која је 13. јуна 1999, други дан по уласку KFOR-а на Косово и Метохију, у центру Призрена убила двојицу несрећних Срба, који су хитали да напусте град да би спасли голе животе. Остали су снимци како у жутој „лади“, под 220 куршума – како је после прецизно утврдио суд у Кобленцу – умиру два ненаоружана човека.

Али, то није обичан догађај: први пут после Другог светског рата, 54 године од слома сила Осовине, немачки војник излази на ратни задатак у европску земљу и пуца у месо…

Немачки суд је пресудио да немачки војник кад пуца на ненаоружане српске цивиле у бекству – чини то у самоодбрани. И немачки министар одбране Рудолф Шарпинг одликује потпоручника Давида Ферка златним орденом Крст части Бундесвера за „беспрекорно испуњење војничке дужности“.

Беспрекорни војник саопштава: „Нисам убио зато што сам хтео, већ зато што сам морао – и погодио сам право у мету“.

После овога кренути у испуњавање немачког ултиматума „није нешто увредљиво, већ добро“, јер, како рече наш премијер, ми се „не плашимо тешког рада који доноси озбиљне резултате на почетку процеса евроинтеграција“.

Да, на почетку, господо драга, јер званични представник немачке државе је 2007. јавно, у сред Београда, рекао да је „уместо инсистирања на томе да граница Косова буде део границе Србије, боље радити на томе да и Србија и Косово буду за 20 до 25 година у Европској унији“.

Андреас Цобел је умро крајем децембра 2009. Крајем децембра 2014. умро је и Андреас Шокенхоф, посланик CDU, који је донео ултиматум. Али, немачка политика према Србији коју су нам та два чиновника немачке државе представила све је живља.

То је ваљда хтео да нам каже премијер с лица места. Али и да на европском путу Србија не пита за цену. Све што су нам урадили, мало је. Мало је и ако нам не дају ништа. Толики је наш грех.

Наши медији су недавно објавили да се праунук Ота фон Бизмарка доселио у Суботицу. За време NATO бомбардовања часни човек је долазио и доносио помоћ, заљубио се у Српкињу, били су прво у Немачкој, сад су се скрасили у земљи којој дедини наследници шаљу ултиматуме.

Неки Немци, као велики Гете, заљубили су се у српско епско стваралаштво, неки су – као Хандке, највећи живи писац на немачком језику – тражили „правду за Србију“. Зато и јесте „кул“ што српски премијер никад не би узео за саветника ни Јохана Волфганга ни скептика Петера.

Како ли се дође до таквог изванредног закључка?!

Мора да је добио јединицу јер није научио напамет: /Било је то у једној земљи сељака на брдовитом Балкану,/ умрла је мученичком смрћу чета ђака у истом дану./ Дечака редови цели/узели се за руке/ и са школског задњег часа/ на стрељање пошли мирно/ као да смрт није ништа./ Другова редови цели/ истог часа се узнели/ до вечног боравишта./

Дође време кад то не вреди ништа. Али, и прође свако време.

 

Пише: Слободан РЕЉИЋ, „Геополитика“

Факти