Дмитриј СЕДОВ | 14.10.2012
Сензационалана вест је прострујала светским медијима: Нобелоба награда за мир додељена је Европској Унији – организацији која обухвата 27 европских држава и која се по свом статусу уопште не бави регулисањем међународних конфликата војно-политичког карактера. Европска Унија као организација, нема чак ни неопходне инструменте за “наметање мира” – то јест, сопствену војну организацију.
У овом случају постојећи НАТО има свој сопствени статус и своје органе управљања.
Међутим, како је приликом проглашења лауреата изјавио Турберн Јагланд, председник Нобеловог комитета Норвешке – главно достигнуће ЕУ била је успешна борба за мир и мирно регулисање конфликата, демократију и људска права.
Сама формулација премије је још конкретнија: “Нобелова награда за мир за 2012. годину, додељује се ЕУ због њеног рада на уједињењу Европе и њеног прерастања из континента рата у континет мира.
Ова одлука отвара нека питања, па је неопходно замислити се над овим што се догађа.
Европа се претворила из континента мира у континент рата 1945. године, када је сломљен немачки фашизам. Тада није било ни помена о Европској Унији. Касније је европски мир, који је одржаван супротстављеношћу два блока, утемељен Хелсиншким актом из 1975. године, који до данас нико није укинуо.
Потрес садашњег система започео је оног тренутка када је будући добитник Нобелове награде Михаил Горбачов са својом екипом уништио Варшавски пакт. Најопаснија је била фаза распада СССР али је и она, слава Богу, протекла без мешања спољних сила.
Због тога, некаква миротворачка делатност ЕУ изгледа веома сумњиво.
Међутим, постоје неке историјске епизоде којих се у Ослу баш радо не сећају.
То се у првом реду односи на рат против Југославије 1999. године, у коме су земље ЕУ узеле активно учешће. Био је то једини међународни војни конфликт изникао на тлу Европе после Другог светског рата и кривци за тај конфликт су САД и ЕУ, који су “булдожер политиком” кренули да избришу са лица земље суверени режим Слободана Милошевића, који је ометао прекрајање граница на мапи Балкана.
Комплетна историја авантуре НАТО и ЕУ у Југославији 1999. године, није ништа друго него историја нове европске милитаризације, која сама себе украшава миротворачким венцима.
Данас руководиоци немачког МИП-а изражавају посебно ликовање поводом доделе Европској Унији Нобелове награде за мир. Они су очигледно изгубили памћење па се не сећају како су њихови претходници уздизали организацију косовских главосеча, који су крвљу залили покрајину и који су натерали Београд да тамо уведе војне јединице. Немачки политичари не воле да се сећају тога, како су се управо на територији Немачке налазили логори “албанских избеглица” (по неким подацима више од 20 хиљада људи) и управо те “избеглице” су се преко Италије и Албаније враћале на Косово и придруживале се јединицама ОВК, а оружје за те јединице куповано је немачким новцем.
Потом је почео рат који је однео хиљаде српских живота и владе држава ЕУ су у целини биле апсолутно ангажоване у том рату. Сада они тај рат приписују себи као заслугу и покушавају да представе косовског Франкештајна (кога су сами одгајили), као доброг дечака.
Може се помислити да су се кратковидости учили од својих америчких колега, чији “добри дечаци”, када се докопају широког пута, обавезно постају разбојници. Не толико у Америци, колико у Европи. Европске обавештајне службе већ данас кукају због доминације албанске нарко-мафије, али то је тек почетак. Главно изненађење “добри дечаци” спремају у Јужној Србији и Македонији, а после ће се позабавити Грчком и Италијом. Због чега? Због тога што они по својој природи не могу ни радити ништа друго. Сви руководиоци тог режима изашли су из миљеа патолошких насилника и убица и такви ће остати до краја живота.
Да ли се ефекти такве политике ЕУ могу назвати “учвршћењем мира на континенту”?
После тога су се земље ЕУ – Француска и Велика Британија – без икакве легитимности умешале у догађаје у Либији и одиграле најодвратнију улогу у тим догађајима. Доћи ће време када ће крв и прљавштина либијског преврата прекрити “бесмртном славом” руководиоце ЕУ.
Истина, говорећи чисто формално, то нема везе са Нобеловском формулацијом, јер се Либија налази на другом континенту, али за здравомислеће људе то ништа не мења на ствари.
Могли би набрајати и друге епизоде са учешћем земаља ЕУ, појединачно и скупа, у војним авантурама Запада у већ започетом XXI веку. Али постоји још интересантније питање: Шта се заиста догађа са Комитетом за доделу Нобелове награде?
Чињеница да је ово тело по питању хуманитарних и политичких димензија (да природне науке не узимамо у обзир) потпуно неадекватно, одавно је свима јасно. Али ако се додела награде веома егзотичним књижевницима још и може објаснити крилатицом да је то “ствар укуса”, политички проблеми се ипак не решавају “укусима”. За то увек постоји планирани предумишљај.
Можда ово што се дешава има везе са стањем комплетне западне цивилизације, коју поликотолози називају цивилизацијом Модерне?
Јер ова цивилизација Модерне, која је састављена из два дела (европског и америчког), у последње време даје слику дијагнозе наркомана који умире од апстиненције. Прво се десила предозираност доларима, која се неизбежно завршава падањем у депресију. Срце наркомана, које куца у САД, почело је да застајкује, а његови екстремитети у Европи, поготово јужној, грчевито се трзају. И сви органи тог страдалника вапију само за једним – за новом дозом.
И ето, прошлог месеца је Федерални Резервни Систем “убризгао” у вену наркомана нову порцију “зелениша” и САД су почеле да дишу.
Но, реакција још није стигла до периферије и у Европи се синдром апсиненције продужава.
Да ли ће ФРС одиграти улогу Спаситеља који је васкрсао четверодневног Лазара, није познато. Јер по Светом Писму, од Лазара се већ био почео ширити мртвачки задах.
Можда су због тога локални европски реаниматори одлучили да изнад врата болесника окаче таблу са натписом: “Болесник уопште не заудара”. А као илустратори, овај пут су послужили уметници из Нобеловог комитета.
На чему им можемо честитати и пожелети пуно успеха у том изузетном стваралштву.
Додељивање Европској Унији Нобелове награде за мир за 2012. годину, представља трагичну грешку. То је данас изјавио и председник Чешке Вацлав Клаус.
“Ја мислим да је то трагична грешка. Нобелова награда је увек додељивана појединцу за конкретну делатност. Доделити награду организацији, притом бирократској организацији, значи изгубити ту награду. Ја не знам ко ће се осмелити да је прими” – рекао је Клаус.
Тога дана нешто раније, портпарол за штампу чешког председника Радим Охват је изјавио да “Председник у то не верује и ту одлуку сматра шалом”.
Ово мишљење Вацлав Клаус је изнео пошто је сат времена пре званичног објављивања имена лауреата, Норвешка Радиодифузна Корпорација известила каква ће бити одлука Нобеловог комитета. А после званичне потврде вести, чешки председник је изнео још ригорозније мишљење.
Вацлав Клаус има репутацију отвореног еуроскептика и редовно се залаже за заштиту чешког суверенитета од ширења наднационалних овлашћења Брисела.
Како је данас у Ослу, приликом проглашења имена лауреата премије, изјавио Турберн Јагланд, председник Норвешког комитета за доделу Нобелове награде, главно достигнуће ЕУ је успешна борба за мир и мирно регулисање конфликата, демократију итд.
Избор Нобеловог комитета осудио је активиста Лав Пономарјов, који предводи покрет “За људска права”. Одговарајући на питање новинара у интервјуу за “РЦН”, он је изнео мишљење да је награду требало доделити девојчици из Пакистана Малале Јусуфзах или казахстанском политичару Владимиру Козлову, али никако ЕУ.
“Нобелова награда за мир мора да се додељује људима, онима који ризикују свој живот, своје здравље, породицу. Који се боре за мир, за демократију, за слободу човека. Давати такве награде великим концернима које уједињују државе, ја сматрам неправилним – објаснио је он своју позицију.
“Благо речено, то је неочекивано” – изјавио је Леонид Слуцкиј, председник руског “Фонда за мир”, бивши портпарол ПАСЕ и председник комитета руске Думе по питањима ЗНД-а. По његовом мишљењу Комитет је одиграо “чудан потез” јер је “мироторство у најбољем случају – другостепени аспект деловања ЕУ”.
Олег Барабанов, шеф Катедре за ЕУ при МГИМО1 сматра да је Нобелова награда за мир доста често додељивана из чисто политичких мотива. Ове године је Нобелов комитет директно указао на постојање кризе у еврозони, што потврђује додела награде заједници држава, ради подршке у тешкој ситуацији.
“У ствари, можемо слободно рећи да је за процес уједињења Источне и Западне Европе много већи допринос пружио тај исти Михаил Горбачов, који је већ добио Нобелову награду, као и тај исти Лех Валенса, који је такође добио Нобелову награду” – приметио је О. Барабанов у интервјуу за “Комерсант”.
“Нобелову награду за мир ЕУ је добила због мирног погрома у Мадриду и Атини, а такође и због мирног убиства Гадафија од стане Француза” – иронични су корисници “Твитера”. “Европској Унији су доделили Нобелову награду. Једна бирократија награђује другу. Када би то Нобел видео, никада не би напуштао бизнис са оружјем” – додаје @msvetov.
Да подсетимо да величина престижне награде за 2012. годину износи 8 милиона шведских круна или око 1,2 милијарде долара. Нагарада се традиционално уручује 10. децембра, на дан смрти Алфреда Нобела.
Нобелова награда за мир додељује се за заслуге у учвршћењу мира. Данашњи случај је 24 у историји, када је премија додељена организацији.
По мишљењу Нобеловог комитета, уједињење Европе које је почело после Другог светског рата, показује како “историјски противници могу постати блиски партнери, захваљујући правилно усмереним напорима и изградњи узајамног поверења”. У Другом светском рату Француска и Немачка су били непријатељи, међутим данас је рат између тих држава, које чине језгро ЕУ, просто незамислив.
1 Московски државни институт за међународне односе
Фонд Стратешке Културе
