Новоросија је у стању да до зиме узме Кијев, али јој сада треба да брзо угрози Харков

Смисао учешћа Владимира Путина на скупу у Минску уклапа се у оквире смиривања савезника из Царинске уније који осећају немир поводом нагле промене руске спољне и економске политике (принципијелно Казахстан не може ништа више узнемирити од перспективе тесног руско-кинеског војно-политичког и економског савеза)

Распоред карата у Минску – у који ће доћи и Барозо и Ештонова – једино може да поправи нагла измена ситуације на фронтовима Новоросије

Тренутно су устаници практично зауставили инвазију кијевске казнене експедиције и у локалу веома успешно изводе значајне контранападе. У таквом режиму деловања, потпуно су у стању да задаве и Кијев до зиме, али засад су њихови успеси исувише мали да пресудно утичу на ток минског сусрета

Ако устаници успеју да пробију линију фронта хунте и почну озбиљну офанзиву (макар да доведу у питање Харков), антируска игра у Минску биће сломљена, а њени учесници ће морати брзо да праве нови дневни ред

У ГЛАВНОМ граду Белорусије, Минску, 26. августа треба да се одржи сусрет главне „тројке” Царинске уније – председника Русије, Белорусије и Казахстана – са руководством ЕУ и Петром Порошенком који ће представљати Украјину.

… Лидери Царинске уније (ЦУ) имаће сусрет са политичарима са проблематичним статусом.

Порошенко има условну легитимност, а Русија га није дефинитивно признала за председника Украјине. Треба додати и да он у потпуности не контролише ситуацију чак ни на територијама које формално признају његову власт.

Одлазеће фигуре, Бароза и Ештон, које ће представљати ЕУ, до краја године ће заменити нове европске бирократе.

Овоме треба додати да су оба ова ЕУ политичара лично умешана у организовање државног преврата у Украјини и да дају активну подршку политици русофобије и геноцида над Русима коју спроводи кијевска власт.

Фактички овлашћени и одговорни руководиоци (Путин, Назарбајев, и Лукашенко) имаће сусрет са људима који ни једном нису примећени у поштеном извршавању преузетих обавеза, чак ни онда кад су имали реалне могућности да то учине. Овог пута, то исто ЕУ-украјинско представништво, на самиту може само да обећава, али не поседују реалне полуге да своја обећања претвори у живот.

Државе-чланице ЕУ забринуте су због својих губитака условљених руским контрасанкцијама, као и великом вероватноћом прекида транзита гаса преко Украјине у зимском периоду.

Да је та претња реална, сведочи и чињеница да је Газпром, без обира што је Кијев одустао да плати потрошени гас, у потпуности за месец јул измирио обавезе за транзит гаса и то свима гласно саопштио. То је учињено да Украјина не би имала никакав легални повод да руску страну оптужи за прекид транзита и приговори јој за неизвршене обавезе.

Ово значи да Москва унапред спрема необориве доказе да је Кијев крив за прекид транзита (на зиму), а ЕУ то одлично разуме. Очигледно је да је у плану да због тога у преговорима учествује европски комесар за енергетику Гинтер Етингер (истина, и њему ускоро истиче мандат).

Ако су Барозо и Ештон заиста заинтересовани за расправу о споразуму о асоцијацији (искључиво из личних разлога, с циљем да делимично оперу изузетно лошу репутацију коју им је донела и украјинска криза), онда су водеће државе ЕУ заинтересоване да размотре конкретна питања, као што су санкције, транзит гаса и решавање украјинске кризе као обавезног услова да се реше два поменута проблема. Само, државе-чланице ЕУ, за разлику од евробирократа, неће бити представљене на самиту.

То значи да став ЕУ ни издалека неће бити тако повољан прама Русији као кад би ЕУ била представљена шефовима водећих држава (Немачке, Француске и Италије).

Такође је карактеристично да председник Путин не треба да очекује ни једнозначну подршку својих колега из Царинске уније.

Став Нурсултана Назарбајева је током читавог развоја украјинске кризе био пажљив, уздржан и упадљиво неутралан.

Александар Лукашенко, који током целе последње деценије тргује са свима, тако штити традиционално доследни став белоруске политике. Он је формално такође неутралан, али се труди да због одређених прозападних и проукрајинских изјава код себе и унутрашњих прилика, стимулише Русију да му да још који трговинско-економски мито.

Зато Владимир Путин не треба да рачуна на активну подршку колега из ЦУ.

Све у свему, питања која интересују Русију на овом самиту – а приори не могу бити решена, док ће председник Русије омогућити другоразредним европским политичарима и њима пришљамченом Порошенку да се мало изрекламирају.

У таквим условима, смисао учешћа Владимира Путина на скупу у Минску уклапа се у оквире смиривања савезника из Царинске уније који осећају немир поводом нагле промене руске спољне и економске политике (принципијелно Казахстан не може ништа више узнемирити од перспективе тесног руско-кинеског војно-политичког и економског савеза).

Ипак, председник Русије је сам против збијеног евро-украјинског фронта ослоњеног на добронамерну неутралност Казахстана и Белорусије која се свима додворава.

У таквим околностима, преговарачка позиција Русије неизоставно ће бити изложена консолидованом притиску, док информативна слика са самита по председника РФ може бити далеко од добитне.

Распоред карата једино може да поправи нагла измена ситуације на фронтовима Новоросије.

Тренутно су устаници практички зауставили инвазију кијевске казнене експедиције и у локалу веома успешно изводе значајне контранападе. У таквом режиму деловања, потпуно су у стању да задаве и Кијев до зиме, али засад су њихови успеси исувише мали да пресудно утичу на ток минског сусрета.

Међутим, ако би устаници успели да пробију линију фронта хунте и почну озбиљну офанзиву (макар да доведу у питање Харков), антируска игра у Минску била би сломљена, а њени учесници би морали брзо да праве нови дневни ред.

Остаје питање: да ли су устаници спремни (морално и физички) за овако одлучну офанзиву, поготово што су им рокови за припрему веома кратки?

 

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и прогнозе

Превео: Горан ШИМПРАГА