Резултате нетом одржаних избора за Европски парламент свака ће страна протумачити у складу са својим (политичким) потребама. Једно је, ипак, готово извесно – после њих, Европска унија ће упловити у још дубљу политичку хибернацију, уз неизвесност да ли ће се и када пробудити.
Изборне кампање увек носе посебну драж људима који се политиком баве као професијом. Добро, пожалиће се они да им је било напорно, да су много мислили и причали о народном добру, али им се увек на лицима омакне самозадовољство што су пред камерама и пажњом окупљених људи.
Подразумева се, мада није политички коректно рећи, да је смисао задовољства садржан и у добро плаћеним пословима о чијој ће распођели одлучивати. Ипак, посебност политичког изборног процеса је могуц́ност самооцењивања, која је доста ретка у другим занимањима.
Политички лидери странака или коалиција и након објављивања резултата гласања, могу да прогласе “победу” иако су остварили мању подршку него конкуренти, или они сами у претходном циклусу.
Исто важи и за “губитнике” избора који могу, захваљујући свом “коалиционом капацитету” да одређују будућу власт иако су их бирачи сврстали у мањинске позиције. То се дешава у оним драматичним данима, који се често протегну у месеце, када се воде преговори о саставу нових влада.
У опредељивању ко ће са ким, а нипошто неће са неким другим, све пршти од великих речи од којих је најкрупнија – принцип, политички или морални. Сва савремена искуства, нажалост, показују да се иза таквих речи по правилу крије обична политичка “трговина коњима”, што ц́е рец́и да се једна крупна ствар мења за неку другу, такође велику.
По правилима ЕУ, након избора новог парламента следи вријеме у ком се воде преговори о саставу нове европске владе (Kомисије). Значи, наредних месеци ће се ЕУ бавити сама собом што ће неминовно утицати на њену способност да се позиционира у односу на захуктале промене односа снага у свету.
Готово је невјероватно очекивати да ће САД, Kина, Русија, Индија, Иран… или било који други актер на међународној политичкој сцени (укључујући и мале државе) стрпљиво сачекати међупартијску погодбу о томе ко ће заменити Жан-Kлода Јункера или Федерику Могерини на високим функцијама бриселске администрације, да би онда чуо и уважио њихове гласове.
Истина, ЕУ се више од деценије налази у стању “политичке хибернације”, сну у ком се кошмарно мењају слике економске моц́и (џин) и политичке немоц́и (патуљак). Једна од најлепших и најплеменитијих идеја у историји цивилизације – братство и једнакоправност европских народа, довела је до стварања Европске уније. Али, својим функционисањем и оствареним резултатима, та иста ЕУ је посвађала и поделила европске народе.
Из Брисела или које друге доминантне европске престонице никада није смислено одговорено на једноставно питање. Зашто је један од најбогатијих региона у свету показао потпуну неспособност да реши дужничку кризу у једној од својих најмањих држава-чланица (Грчкој), насталу током светског финансијског слома из 2008. године и како је ЕУ изгубила контролу и запретила да уништи глобалну економију?
Забринутост за сопствени комфор и богатство поделила је уједињену Европу, посвађала народе и државе и остављала све мање простора за оно што је било најпотребније – елементарни разум. Евро, јединствена европска валута, представљен је као највец́е достигнуц́е ЕУ иако је управо он, захваљујуц́и својој основној конструкционој грешци, био праузрок свих наредних економских невоља и подела.
Суочена са светском кризом, бриселска елита, нескривено убијеђена легалним лобирањем у корист мегабанака и корпорација, одлучила је да спасава крупни капитал, укидајуц́и бројна социјална права везана уз државу благостања, на чијим темељима и вредностима је и сама била формирана. Иако то никада није било званично објављено, то је био крај Европске уније, барем у смислу њених основних циљева и начела. Грађани Европе, који нису ни затуцани ни острашц́ени, осјетили су да је било време за побуну. Европу је тада захватио талас штрајкова и протеста који су се преливали и прихрањивали преко државних граница, чинец́и ЕУ и на тај (нежељени) начин јединственом.
Немајући ниједан ваљан аргумент у односу на захтеве незадовољника, ЕУ се латила аргумента страха. Да, признали да су да је стање лоше, да се мора имати стрпљења и истрпети штедња али, поента је била у томе – све је то ништа у односу на могуц́ност нестанка саме Европске уније. Одбрана постојец́е организације и праксе ЕУ је проглашена врхунским циљем, а сви који су га нападали проглашени су фашистима или, блаже, популистима.
У теорији политике је аргумент (ширења) страха недозвољено средство. Но, будуц́и да је изванредно ефикасно, његова практична примена је честа. У случају избора за Европски парламент, његова корист је показана кроз број гласова који су добиле традиционалне владајуће европске партије.
С друге стране, гласови који су поверени странкама које се залажу за “другачију” и “праведнију” ЕУ, а којих је било изненађујуц́е много, доказ су да све већи број Европљана постаје имун на застрашивање и жељан да се друштво гради на принципима социјалне правде.
Суштина проблема ЕУ није у постојању ова два гледишта, вец́ у њиховој распрострањености по бројности, а посебно по државама-чланицама. ЕУ има спор и неефикасан систем одлучивања. Американци с разлогом тврде да је ЕУ “састављена из превише покретних делова” да би формирала чврсту структуру.
После ових избора, реално је очекивати да ће ЕУ постати још компликованија творевина. Под условом да је то уопште више могуће.
Спутник,Вестионлајн
