Став

Опозиција после лажних избора или – камо даље рођаци?!

У најкраћем: мислим да су ови „такозвани избори“ и све оно што се на њима, око њих и после њих дешавало, у потпуности потврдили оправданост одлуке оног дела опозиције који се, са више или мање жала, сложио да на таквим изборима не треба и нема смисла учествовати.

И то је суштина. Све остало је спорно.

Без обзира на објективне проблеме које бојкот са собом носи – учешће на оваквим изборима, у овом тренутку, из епидемиолошких, демократских, политичких и психолошких разлога – напросто није било опција. Другим речима, није бојкот био толико добра ствар – колико је излазак био „“немогуће“, катастрофално и лоше опредељење

Опозиција после лажних избора или – камо даље рођаци?!

FOTO: Printscreen

Дакле, без обзира на добру вољу, резерве и дилеме неких (укључујући ту и писца ових редова) и без обзира на објективне проблеме које бојкот са собом носи – учешће на ОВАКВИМ изборима, у ОВОМ тренутку, из епидемиолошких, демократских, политичких и психолошких разлога – напросто није било опција. И то се у недељу више него јасно показало.

Другим речима, није бојкот био толико добра ствар – колико је излазак био „“немогуће“, катастрофално и лоше опредељење. И у то смо сада могли сви да се уверимо. А нарочито су могли да се увере они који су, упркос свим аргументима, упозорењима, молбама и претњама – ипак на те изборе похрлили.

Никад нећемо до краја сазнати да ли је пресудно било смањење изборног цензуса, или се радило о заведености и опијености резултатима истраживања јавног мњења која су готово сваком учеснику избора говорила оно што је хтео да чује – или је можда било и неког, евентуалног, Вучићевог обећања (или макар „мига“) да ће то са цензусом „све бити у реду“. У сваком случају, сви од опозиције (са или без наводника) који су отишли на ове изборе љуто су се преварили, обрукали и, рекао бих, у великој мери, то јест, барем у деведесет посто случајева, дефинитивно окончали своју политичку каријеру.

У том смислу, разуме се, највећи губитници су они којима су даване највеће шансе – дакле, пре свега, Сергеј Трифуновић, Радикали, „Метла“ и Радуловићеви „суверенисти“. (Мада је један део грађанске јавности имао нереална очекивања и у погледу евентуалног пласмана „Удружене демократске Србије – Чанак, Ђуришић, Мацура и друштво – што је тек било апсурдно и представљало прави златни рудник за пасиониране и политички бар мало упућеније кладионичаре.

Редовнији читаоци Времена и пратиоци истраживања НСПМ презентованих на овим страницама, неће бити превише изненађени резултатима. Било је јасно да – без праве опозиције и икакве контроле на изборима – Вучић може постићи резултат какав жели. А желео је, очигледно, апсолутну победу, два милиона гласова и излазност од „педсет плус“ одсто. И није било сумње да ће му вредни СНС активисти и усрдни РИК то и испоручити. А опозиционари који су на изборе изашли, свиђало им се том или не, били су само вољни или невољни саучесници у том процесу. (Додуше, на крају се испоставило да – чак ни по РИК-овим подацима – није баш ни „пуних“ 50 одсто изашлих, нити је баш „пуна“ два милиона гласало за СНС, али у свести остаје оно што је прво речено и понављано, а не тзв. коначни резултати, на које се, у тренутку док се овај текст завршава, још увек чека.)

Да ли су „бојкоташи“ заправо прави победници ових избора? У неку руку, да. Но, даби та релативна и условна „победа“могла постати апсолутна, или да би се макар могла писати без наводника, мора се још много ствари догодити, стећи и урадити. Нема разлога ни за какав тријумфализам. Неизласком на ове несумњиво фелеричне и нелегитимне „изборе“ бојкоташки део опозиције је само стекао право на шансу, односно изборио се за „опстанак у мечу“ – и ништа више од тога. Сви проблеми и слабости који су пратили опозиционо деловање претходних месеци и година и даље остају. И ништа не би било погубније – а то уопште није немогуће – него да се овај бојкоташки део опозиције сада уљука на крилима овог „успеха“, односно додатно опусти и успава услед чињенице да су им практично сви опозициони конкуренти (не)славно погинули на овим изборима.

И по изјавама Александра Вучића и по наступима свих других учесника у изборној трци, очигледно је било да је главни проблем и главни, заправо, једини противник на овим изборима, како властима, тако и онима из излазеће опозиције – био бојкот и сви они који су у бојкоту учествовали

И по изјавама Александра Вучића и по наступима свих других учесника у изборној трци, очигледно је било да је главни проблем и главни, заправо, једини противник на овим изборима, како властима, тако и онима из излазеће опозиције – био бојкот и сви они који су у бојкоту учествовали. Према њима су биле упућене главне жаоке и поруке, са грозничавом жељом да се докаже како је бојкот пропао, и како је то мање-више „пропаст“ за оне који су на тај гест политичког протеста позивали и у њему учествовали. И управо због тога има основа да се сада изборна пропаст свих других опозиционих (и „опозиционих“) актера индиректно схвати као успех, да не кажемо баш и „победа“ оних који су изборе бојкотовали.

Бојкоташи су се ослањали на интуицију и здраворазумски осећај већине својих симпатизера да у оваквим околностима изборима „време није“ – и били су углавном у праву. Али нису много ни покушавали, а још мање успевали да за своју позицију и аргументе придобију макар и делић оног другог (и већинског) дела бирачког тела. А то је правац у којем ће се морати ићи

Поглед на (преостало) опозиционо двориште не улива баш много разлога за оптимизам. Кампања за бојкот је била више него апатична и млака. Плус је њен теренски део трајао једва недељу дана. А ни ова по медијима и друштвеним мрежама није била много дужа, нити живахнија. Бојкоташи су се ослањали на интуицију и здраворазумски осећај већине својих симпатизера да у оваквим околностима изборима „време није“ – и били су углавном у праву. Али нису много ни покушавали, а још мање успевали да за своју позицију и аргументе придобију макар и делић оног другог (и већинског) дела бирачког тела. А то је правац у којем ће се морати ићи уколико не желе да се претворе у неку врсту политичких „јеховиних сведока“, или модерну верзију „Српске либералне странке“ покојног Николе Милошевића и Косте Чавошког (познате по томе што, „из принципијелних разлога“, на изборе никада није изашла).

Да би бојкот могао бити и математички, а не само политички успешан било је неопходно да (доказана) излазност у читавој Србији буде отприке онаква каква је била у Београду, или бар Новом Саду и Зрењанину. Овако је, као што рекосмо, успех ипак половичан и више политички него квантитативан

Опозиција је релативно успешно демонстрирала неуверљивост званичне верзије догађаја у изборном дану. Укључујући и оно натприродно повећање излазности у последњим сатима, иако је оптепознато да симпатизери власти углавном гласају у јутарњим и преподневним часовима. И врло је близу памети – мада то такође вероватно никада нећемо тачно знати – да стварна излазност није била преко 45 процената, а вероватно и мање од тога. Но, да би бојкот могао бити и математички, а не само политички успешан било је неопходно да (доказана) излазност у читавој Србији буде отприке онаква каква је била у Београду, или бар Новом Саду и Зрењанину. Овако је, као што рекосмо, успех ипак половичан и више политички него квантитативан.

Управо док су колоне напредњачких гласача привођене на биралишта да својим гласом увеличају „празник демократије“, у Земуну (али не Магистрату, него у позоришту „Мадленијанум“) одвијао се завршни чин једне отужне политичке драме, у којој су преостале демократе крчмиле последње остатке свог личног и политичког дигнитета. Мало ко више и може да се сети око чега се то тачно крве Ђинђићеви и Тадићеви политички наследници, али је више него јасно да је странка која је под овом двојицом лидера била стуб и носилац полититичких процеса у Србији (и у добром и у лошем смислу) дошла до саме ивице свог политичког битисања. А оних 2,3 одсто колико су демократе освојиле на последњим београдским изборима (и због којих је с разлогом одступило тадашње руководство странке), сада делују као висока и недостижна мета.

И ту има много симболике. Наиме, мислим да ће српска опозиција у целини ускоро тј. врло брзо морати да преломи на коју ће страну. Да ли ће кренути путем ДС-а, ка потпуној маргинализацији и нестанку, или оним супротним – ка заједничком наступу и обједињењу.

Да ли нам треба „нека нова опозиција“, уместо ове „старе и потрошене“? Освежење и континуирано подмлађивање опозиционих редова увек је добродошло и, заправо, требало би да буде подразумевани елемент политичког живота. Друга је ствар што то у Србији није случај и што – уз пар часних изузетака – овде лидери остају на челу својих политичких ентитета (странака и покрета) све до своје или обостране смрти. Али мит о „новим лицима“ и разним „силама које се изненада појављују и решавају ствари“, наиван је и штетан колико и читав „антиполитички“ беграунд унутар којег се такав став јавља и некритички шири.

Није Коштуница двехиљадите године био „ново лице“. А још су мање „нови“ били Томислав Николић и Александар Вучић 2012. Напротив. Потребан је неко ко има, знање, искуство и познатост – и потребно му је само мало „испеглати“ и исполирати имиџ и ставити га у нову политичку улогу.

Да ли се Вучић, заправо, преиграо? Ово није текст о Александру Вучићу, начину и последицама његове владавине и његовим политичким перспективама. Но, оно што се, без сумње, у вези са тим може констатовати поводом ових избора јесте то да – уз сву политичку вештину и несумњиво искуство – Вучић опет није успео да одоли зову своје природе. Наиме, он је поново и овај пут, чини се, дефинитивно прекршио старо добро правило опстанка у политичкој и свакој другој џунгли – „Убиј, али немој да преубијеш“. Упао је у опозициони тор и буквално „подавио“ све што се унутра затекло. Укључујући и оне који би му могли затребати. Додуше, у наредном периоду он ће вероватно покушати да ту ствар мало поправи и да некима од „конструктивних“ губитника добаци појас за спасавање, да им вештачко дисање и још понешто да би у јавности могли и надаље да играју своју улогу. Али то ће ипак углавном бити само операција „шминкања“ политичких мртваца не би ли, за невољу, могли да му послуже и у некој следећој прилици.

Оно што се са сигурношћу може рећи јесте да – опет парадоксално – након ове „највеће у новијој историји“ изборне победе Вучић сигурно није јачи него што је пре ње био

И можда се, само наизглед парадоксално, управо у том „преубијању“ – не само опозиције, него и читавог политичког живота у Србији – крије и одређена шанса, односно могућност да се овај галопирајући пут у ауторитарну пропаст заустави и преокрене. У сваком случају, оно што се са сигурношћу може рећи јесте да – опет парадоксално – након ове „највеће у новијој историји“ изборне победе Вучић сигурно није јачи него што је пре ње био.

Ђорђе Вукадиновић, НСПМ

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

�оментара

  1. e daleki rodjaci, darvinovi miljenici, hteli ste svi carevati, sa carem oteto i opljackano deliti i pomilovanje genocidnom zlikovcu dati, pa nastaviti vladati kako zamisljase onaj zlikovac copavi sa dedinja, ker mu jebo mater poganu.
    nece moci, covek sa zveri morace drugacije, a za vladaoca potrebno je nesto sto vi nemate. a sto nemate ne mozete ni da razumete.
    ljude krasi sto mogu u zboru dogovora naciniti, a ko ne zeli taj ljudima ne moze ni pripadati.
    nijedan niste za to sto bi ste hteli, car zlikovac picousti i genocidni vas pobedi, muto gluvi i maloumni, teski dusevni bolesnik i tudjin, bastovan, lopovcina, otmicar i reketas.
    AVAJ, AVAJ, AVAJ
    kakvi li ste tek vi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!