fbpx

Опозиција после лажних избора или – камо даље рођаци?!

5
(2)

У најкраћем: мислим да су ови „такозвани избори“ и све оно што се на њима, око њих и после њих дешавало, у потпуности потврдили оправданост одлуке оног дела опозиције који се, са више или мање жала, сложио да на таквим изборима не треба и нема смисла учествовати.

И то је суштина. Све остало је спорно.

Без обзира на објективне проблеме које бојкот са собом носи – учешће на оваквим изборима, у овом тренутку, из епидемиолошких, демократских, политичких и психолошких разлога – напросто није било опција. Другим речима, није бојкот био толико добра ствар – колико је излазак био „“немогуће“, катастрофално и лоше опредељење

FOTO: Printscreen

Дакле, без обзира на добру вољу, резерве и дилеме неких (укључујући ту и писца ових редова) и без обзира на објективне проблеме које бојкот са собом носи – учешће на ОВАКВИМ изборима, у ОВОМ тренутку, из епидемиолошких, демократских, политичких и психолошких разлога – напросто није било опција. И то се у недељу више него јасно показало.

Другим речима, није бојкот био толико добра ствар – колико је излазак био „“немогуће“, катастрофално и лоше опредељење. И у то смо сада могли сви да се уверимо. А нарочито су могли да се увере они који су, упркос свим аргументима, упозорењима, молбама и претњама – ипак на те изборе похрлили.

Никад нећемо до краја сазнати да ли је пресудно било смањење изборног цензуса, или се радило о заведености и опијености резултатима истраживања јавног мњења која су готово сваком учеснику избора говорила оно што је хтео да чује – или је можда било и неког, евентуалног, Вучићевог обећања (или макар „мига“) да ће то са цензусом „све бити у реду“. У сваком случају, сви од опозиције (са или без наводника) који су отишли на ове изборе љуто су се преварили, обрукали и, рекао бих, у великој мери, то јест, барем у деведесет посто случајева, дефинитивно окончали своју политичку каријеру.

У том смислу, разуме се, највећи губитници су они којима су даване највеће шансе – дакле, пре свега, Сергеј Трифуновић, Радикали, „Метла“ и Радуловићеви „суверенисти“. (Мада је један део грађанске јавности имао нереална очекивања и у погледу евентуалног пласмана „Удружене демократске Србије – Чанак, Ђуришић, Мацура и друштво – што је тек било апсурдно и представљало прави златни рудник за пасиониране и политички бар мало упућеније кладионичаре.

Редовнији читаоци Времена и пратиоци истраживања НСПМ презентованих на овим страницама, неће бити превише изненађени резултатима. Било је јасно да – без праве опозиције и икакве контроле на изборима – Вучић може постићи резултат какав жели. А желео је, очигледно, апсолутну победу, два милиона гласова и излазност од „педсет плус“ одсто. И није било сумње да ће му вредни СНС активисти и усрдни РИК то и испоручити. А опозиционари који су на изборе изашли, свиђало им се том или не, били су само вољни или невољни саучесници у том процесу. (Додуше, на крају се испоставило да – чак ни по РИК-овим подацима – није баш ни „пуних“ 50 одсто изашлих, нити је баш „пуна“ два милиона гласало за СНС, али у свести остаје оно што је прво речено и понављано, а не тзв. коначни резултати, на које се, у тренутку док се овај текст завршава, још увек чека.)

Да ли су „бојкоташи“ заправо прави победници ових избора? У неку руку, да. Но, даби та релативна и условна „победа“могла постати апсолутна, или да би се макар могла писати без наводника, мора се још много ствари догодити, стећи и урадити. Нема разлога ни за какав тријумфализам. Неизласком на ове несумњиво фелеричне и нелегитимне „изборе“ бојкоташки део опозиције је само стекао право на шансу, односно изборио се за „опстанак у мечу“ – и ништа више од тога. Сви проблеми и слабости који су пратили опозиционо деловање претходних месеци и година и даље остају. И ништа не би било погубније – а то уопште није немогуће – него да се овај бојкоташки део опозиције сада уљука на крилима овог „успеха“, односно додатно опусти и успава услед чињенице да су им практично сви опозициони конкуренти (не)славно погинули на овим изборима.

И по изјавама Александра Вучића и по наступима свих других учесника у изборној трци, очигледно је било да је главни проблем и главни, заправо, једини противник на овим изборима, како властима, тако и онима из излазеће опозиције – био бојкот и сви они који су у бојкоту учествовали

И по изјавама Александра Вучића и по наступима свих других учесника у изборној трци, очигледно је било да је главни проблем и главни, заправо, једини противник на овим изборима, како властима, тако и онима из излазеће опозиције – био бојкот и сви они који су у бојкоту учествовали. Према њима су биле упућене главне жаоке и поруке, са грозничавом жељом да се докаже како је бојкот пропао, и како је то мање-више „пропаст“ за оне који су на тај гест политичког протеста позивали и у њему учествовали. И управо због тога има основа да се сада изборна пропаст свих других опозиционих (и „опозиционих“) актера индиректно схвати као успех, да не кажемо баш и „победа“ оних који су изборе бојкотовали.

Бојкоташи су се ослањали на интуицију и здраворазумски осећај већине својих симпатизера да у оваквим околностима изборима „време није“ – и били су углавном у праву. Али нису много ни покушавали, а још мање успевали да за своју позицију и аргументе придобију макар и делић оног другог (и већинског) дела бирачког тела. А то је правац у којем ће се морати ићи

Поглед на (преостало) опозиционо двориште не улива баш много разлога за оптимизам. Кампања за бојкот је била више него апатична и млака. Плус је њен теренски део трајао једва недељу дана. А ни ова по медијима и друштвеним мрежама није била много дужа, нити живахнија. Бојкоташи су се ослањали на интуицију и здраворазумски осећај већине својих симпатизера да у оваквим околностима изборима „време није“ – и били су углавном у праву. Али нису много ни покушавали, а још мање успевали да за своју позицију и аргументе придобију макар и делић оног другог (и већинског) дела бирачког тела. А то је правац у којем ће се морати ићи уколико не желе да се претворе у неку врсту политичких „јеховиних сведока“, или модерну верзију „Српске либералне странке“ покојног Николе Милошевића и Косте Чавошког (познате по томе што, „из принципијелних разлога“, на изборе никада није изашла).

Да би бојкот могао бити и математички, а не само политички успешан било је неопходно да (доказана) излазност у читавој Србији буде отприке онаква каква је била у Београду, или бар Новом Саду и Зрењанину. Овако је, као што рекосмо, успех ипак половичан и више политички него квантитативан

Опозиција је релативно успешно демонстрирала неуверљивост званичне верзије догађаја у изборном дану. Укључујући и оно натприродно повећање излазности у последњим сатима, иако је оптепознато да симпатизери власти углавном гласају у јутарњим и преподневним часовима. И врло је близу памети – мада то такође вероватно никада нећемо тачно знати – да стварна излазност није била преко 45 процената, а вероватно и мање од тога. Но, да би бојкот могао бити и математички, а не само политички успешан било је неопходно да (доказана) излазност у читавој Србији буде отприке онаква каква је била у Београду, или бар Новом Саду и Зрењанину. Овако је, као што рекосмо, успех ипак половичан и више политички него квантитативан.

Управо док су колоне напредњачких гласача привођене на биралишта да својим гласом увеличају „празник демократије“, у Земуну (али не Магистрату, него у позоришту „Мадленијанум“) одвијао се завршни чин једне отужне политичке драме, у којој су преостале демократе крчмиле последње остатке свог личног и политичког дигнитета. Мало ко више и може да се сети око чега се то тачно крве Ђинђићеви и Тадићеви политички наследници, али је више него јасно да је странка која је под овом двојицом лидера била стуб и носилац полититичких процеса у Србији (и у добром и у лошем смислу) дошла до саме ивице свог политичког битисања. А оних 2,3 одсто колико су демократе освојиле на последњим београдским изборима (и због којих је с разлогом одступило тадашње руководство странке), сада делују као висока и недостижна мета.

И ту има много симболике. Наиме, мислим да ће српска опозиција у целини ускоро тј. врло брзо морати да преломи на коју ће страну. Да ли ће кренути путем ДС-а, ка потпуној маргинализацији и нестанку, или оним супротним – ка заједничком наступу и обједињењу.

Да ли нам треба „нека нова опозиција“, уместо ове „старе и потрошене“? Освежење и континуирано подмлађивање опозиционих редова увек је добродошло и, заправо, требало би да буде подразумевани елемент политичког живота. Друга је ствар што то у Србији није случај и што – уз пар часних изузетака – овде лидери остају на челу својих политичких ентитета (странака и покрета) све до своје или обостране смрти. Али мит о „новим лицима“ и разним „силама које се изненада појављују и решавају ствари“, наиван је и штетан колико и читав „антиполитички“ беграунд унутар којег се такав став јавља и некритички шири.

Није Коштуница двехиљадите године био „ново лице“. А још су мање „нови“ били Томислав Николић и Александар Вучић 2012. Напротив. Потребан је неко ко има, знање, искуство и познатост – и потребно му је само мало „испеглати“ и исполирати имиџ и ставити га у нову политичку улогу.

Да ли се Вучић, заправо, преиграо? Ово није текст о Александру Вучићу, начину и последицама његове владавине и његовим политичким перспективама. Но, оно што се, без сумње, у вези са тим може констатовати поводом ових избора јесте то да – уз сву политичку вештину и несумњиво искуство – Вучић опет није успео да одоли зову своје природе. Наиме, он је поново и овај пут, чини се, дефинитивно прекршио старо добро правило опстанка у политичкој и свакој другој џунгли – „Убиј, али немој да преубијеш“. Упао је у опозициони тор и буквално „подавио“ све што се унутра затекло. Укључујући и оне који би му могли затребати. Додуше, у наредном периоду он ће вероватно покушати да ту ствар мало поправи и да некима од „конструктивних“ губитника добаци појас за спасавање, да им вештачко дисање и још понешто да би у јавности могли и надаље да играју своју улогу. Али то ће ипак углавном бити само операција „шминкања“ политичких мртваца не би ли, за невољу, могли да му послуже и у некој следећој прилици.

Оно што се са сигурношћу може рећи јесте да – опет парадоксално – након ове „највеће у новијој историји“ изборне победе Вучић сигурно није јачи него што је пре ње био

И можда се, само наизглед парадоксално, управо у том „преубијању“ – не само опозиције, него и читавог политичког живота у Србији – крије и одређена шанса, односно могућност да се овај галопирајући пут у ауторитарну пропаст заустави и преокрене. У сваком случају, оно што се са сигурношћу може рећи јесте да – опет парадоксално – након ове „највеће у новијој историји“ изборне победе Вучић сигурно није јачи него што је пре ње био.

Ђорђе Вукадиновић, НСПМ

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Владан Ивковић: Не чекајући вожда

5 (4) Знао сам да је највећа побједа Александра Вучића над српским народом дискредитација националистичке …

Полиција шок-бомбама, сузавцима, коњицом уз примену бруталне силе разбила демонстрације (видео)

5 (1) Kако јавља репортер Ал Џазире Марко Суботић, демонстрације испред Скупштине Србије су у …

2 Коментара

  1. Камо даље ?
    Е па овако: носите се сви у три лепе пичке материне.

  2. e daleki rodjaci, darvinovi miljenici, hteli ste svi carevati, sa carem oteto i opljackano deliti i pomilovanje genocidnom zlikovcu dati, pa nastaviti vladati kako zamisljase onaj zlikovac copavi sa dedinja, ker mu jebo mater poganu.
    nece moci, covek sa zveri morace drugacije, a za vladaoca potrebno je nesto sto vi nemate. a sto nemate ne mozete ni da razumete.
    ljude krasi sto mogu u zboru dogovora naciniti, a ko ne zeli taj ljudima ne moze ni pripadati.
    nijedan niste za to sto bi ste hteli, car zlikovac picousti i genocidni vas pobedi, muto gluvi i maloumni, teski dusevni bolesnik i tudjin, bastovan, lopovcina, otmicar i reketas.
    AVAJ, AVAJ, AVAJ
    kakvi li ste tek vi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *