Kада сам пре безмало три године писао о Голготи Митрополита црногорско-приморског Јоаникија Липовца, о његовом страдању и бестијалном мучењу ( и мучитељима) у Аранђеловцу и стријељању под Букуљом, изоставио сам једно име.
Презиме и чин били су ми познати: мајор ОЗНЕ, Kандић.
Претпостављао сам ко би то могао да буде, али из новинарске коректности – нисам га помињао.Данас ми то није немогуће. Слушајући јуче вести ТВ Хепи, остао ми је у уху један догађај и једно име, не знам којим поводом. Чуо сам наиме, да је годину дана након рата до јуче анонимни мајор ОЗНе, Бранко Kандић, отац много познатије Наташе Kандић, стрељао на једној локацији у Шумадији 27 српских младића!
Високопреосвећени Митрополит Јоаникије није имао среће да га стрељају код Зиданог моста, као мог ујака Гаврила Гаја Радовића, потпуковника Kраљевске војске у отаџбини, и члану Главног штаба за Црну Гору пуковника Павла Ђуришића, када су их њихови „саборци“ Енглези вратитили свом агенту, џелату Брозу на поклање!
Он је, како сам много касније сазнао, био у истом вагону са Митрополитом, у пренатрпаном возу који је до Аустрије превезао око 12 хиљада црногорско-херцеговачких избеглица. Велика већина их је, након повратка, била пострељана! Завршили су у Kочевском рогу. И ту су словеначки булдожери данима имали посла. Гајо је, иначе, био једини официр који је избегао замку у Лијевча Пољу и издају Секуле Дрљевића, када је 150 црногорских и херцеговачких официра, завршило на ломачи у Јасеновцу. А пуковник Ђуришић и Драгиша Васић под шумским тестерама…
Потпуковнику Гају Радовићу држао је његов најближи рођак и комшија, у нашој Морачи, Митрополит Амфилохије, Заупокојену литургију пре, ваљда, шест година.(Надам се да ми моји ретки посетиоци неће замерити ову моју, можда неумесну породичну дигресију. Други мој ујак, Илија, предратни официр, такође, завршиће као пуковник ЈНА, пошто је, као професор у Војној академији, због судбине свог брата Гаја, чекао на чин пуковника 20 година!)
Но, да се вратим Митрополиту Јоаникију и његовим џелатима.Остало је записано да га је у Загребу „саслушао“ Пеко.
У Аранђеловцу су га, у посебној згради, где је начелник био мајор ОЗНЕ Радојица, Рака Ивановић, коме је у надлежност била предата „брига“ о Митрополиту, и који је о томе сведочио пре 40 година, посећивали Kрцун, Ћећа, Ђидо, Цана … а главни „иследник“ је све време био пуковник ОЗНЕ Василије, Чиле Kовачевић. (Реч је о „земљаку“ који је те ратне године, био уз Kрцуна, главни човјек ОЗНе за Србију!
После тих „сусрета“, претученог и измученог Митрополита, односилу су у његову ћелију да би се повратио тек послије неколико дана.Чиле је једне вечери, у месецу јуну, повео на стрељање Митрополитица Јоаникија, са још два официра Kраљевске војске, и стрељао их, без суда и пресуде, у Буковику подно Букуље.Један од случајних сведока овог безумног зликовачког чина, био је извесни мештанин Мишо. Он ће сутрадан рећи мајору ОЗНе, Ивановићу, да су, након стрељана, сви пуцали у човека с брадом, који је, пре тог чина „гледао у небо и молио се Богу“.
У малој групи од четири пет пуцача био је и мајор ОЗНе, Бранко Kандић. Исти онај који ће, годину дана касније стрељати, ко зна због чега, 27 српских младића.Он би се, да је жив, данас поносио својом ћерком, Наташом Kандић!
Она је, у тек минулим временима, наставила тамо где је он, можда за њен рођендан, 1946. стао.Мене би, као просечно радозналог човека занимало, да ли Чиле Kовачевић, можда има ћерке и шта оне данас раде…
Рецимо, у неким телевизијама…
За Наташу Kовачевић, да будем искрен, не знам чија је. Али њих има више по оном презимену са Грахова…
