Јула ове године холандска компанија Royal HaskoningDHV је владама Албаније и тзв. Републике Косово представила завршни нацрт пројекта изградње највеће луке на Јадранском мору и то недалеко од Драча, као и великог железничког терминала (тзв. луке на сувом) који је планиран у Приштини. Уједно, албански премијер Еди Рама је договорио да део те нове луке буде НАТО поморска база што ће бити први такав објекат на територији Западног Балкана, такође у албанском граду Кучову гради се прва тактичка авиобаза у региону. Нова лука ће се звати Порто Романо, па тако као што је некада постојала изрека да сви путеви воде у Рим данас макар за Западни Балкан важи нова одредница по којој сви путеви воде у Драч. Наравно и наш „мали Мујо” Вучић иде куд и сви Турци, тврди колумниста Магазина Таблоид др инг Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Aли хајде да успоставимо хронолошки низ догађаја како бисмо могли да на крају изведемо закључке о томе куда плови српски брод са оваквом влашћу.
Прво је током 2018. године у Берлину албански премијер Еди Рама покренуо причу о потреби стварања економско-политичке уније између држава Западног Балкана. Наредне године, 10. октобра у Новом Саду је организован иницијални састанак иницијативе која је испрва носила назив „Мини Шенген“, а покретачи су у име Србије, Албаније и Северне Македоније били Александар Вучић, Еди Рама и Зоран Заев. До краја те 2019. године одржана су још два састанка и то у Охриду и Драчу. Прва фаза читавог пројекта протекла је у припремама јавности на значај једне такве иницијативе и на ломљењу духа противницима.
Такође, одмах је било уочљиво да политички запад апсолутно стоји иза ове приче, а да је Фондација за отворено друштво коју је основао Џорџ Сорош у суштини главни извођач радова на терену. Колико је читава прича значајна за Сороша говори и то што је његов син, Александар присуствовао на свим како припремним, тако и званичним састанцима ове иниицијативе која је у току 2021. године чак променила и име у „Отворени Балкан“ очито по угледу на назив њихове невладине организације.
Од 2018. године до данас постигнути су споразуми о томе да ће се почевши од првог јануара 2023. потпуно укинути границе за грађане и робу између три државе, као и олакшице у добијању радних дозвола, међусобно признавање диплома и сертификата. У суштини заокружен је један вид уније три државе на коју је пренет део суверенитета, а да при томе нико и никада није питао грађане тих земаља да ли су за тако нешто.
Но, није „Отворени Балкан“ једина иницијатива која има за циљ стварање уније држава Западног Балкана. Паралелно је на сцени и тзв. Берлински процес у оквиру којега се врши одређени ниво интеграција и оних земаља које у овом моменту нису део Сорошевог наддржавног пројекта. Неки од резултата постигнутих у Берлину су укидање роминга за моблину телефонију, олакшано међусобно признавање факултетских диплома, признавање сертификата и лиценци за одређена занимања као и путовање само са личним картама.
*************************************
Колико су ствари међусобом повезане врло се јасно може видети и на примеру Вашингтонског споразума који су у септембру 2020. седећи на хоклици испред Доналда Трампа потписали Александар Вучић и Авдулах Хоти. Неки од чланова потписаног споразума гласе:
Обе стране ће применити споразум о аутопуту Београд-Приштина који је претходно потписан 14. фебруара 2020.
Обе стране ће применити железнички споразум Београд-Приштина који је претходно потписан 14. фебруара 2020.
Поред тога, обе стране ће се обавезати на заједничку студију о изводљивости о опцијама за повезивање железничке инфраструктуре Београд-Приштина са морском луком на Јадрану.
Обе стране ће диверзификовати своје снабдевање енергијом.
Да бих заокружио списак (иако не комплетан) потписаних докумената као и политичких најава, додао бих и то да је септембра ове године потписан меморандум о сарадњи између Србије и Албаније у области енергетике, а у коме се наводи могућност учествовања наше државе у изградњи великог терминала за течни гас који би танкерима стизао из Америке (и њених партнерских држава) до луке Валона. Такође, октобра ове године Вучић је најавио да ће Србија градити у оквиру пројекта „Отворени Балкан“ нафтовод ка албанској луци Драч.
Да резимирам, имамо дакле јавно доступан пројекат највеће луке на Јадранском мору, Порто Романо која је већ у фази градње. Саставни део пројекта је и тзв. лука на сувом у Приштини, а што значи да ће се градити озбиљна железничка инфраструктура између та два града што је и потврђено споразумом из јануара ове године. Такође, Драч и Приштина биће спојени аутопутем у пуном профилу.
У том смислу постају потпуно јасне одреднице Вашингтонског споразума које се односе на изградњу аутопута између Ниша и Приштине, као и на изградњу железничке инфраструктуре која би повезала Београд и Приштину (опет највероватније преко Ниша, ма да постоји и линија преко Краљева до Косовска Митровице и даље ка Косову Пољу).
Дакле, споразумом из Вашингтона Србија се практично обавезала и на томе већ и конкретно ради да ће изградити модерну путну и железничку инфратсруктуру којом би се тзв. Република Косово повезала на европски коридор десет, а даље то значи да ће и лука Драч која је полазна тачка европског коридора осам такође бити потпуно повезана. Речју, Порто Романо ће у наредних неколико година постати главна и у принципу једина морска лука којој ће Србија имати приступ и преко које ће трговати са светом. Уједно, имајући у виду да се у овој луци налази и терминал за сирову нафту, а да је Вучић најавио изградњу нафтовода то значи да ћемо и овај енергент почети да добијамо преко Албаније.
Сва поменута инфраструктура ће бити директно надгледана, али и коришћена за потребе НАТО пакта имајући у виду да је Драч – Приштина – Ниш – Софија – Варна најбржа рута која повезује Јадранско и Црно море. Ту добијамо јасан одговор због чега су Сједињене Америчке Државе толико заинтересоване да политички и економски помогну реализацију читавог пројекта и то од умрежавања држава Западног Балкана у унију па до ове транспортне инфраструктуре.
Наиме, извесно је да се поред политичког запада на сцени појавио и политички исток. Рат у Украјини је натерао НАТО да убрзају потпуну хомогенизацију њихових неспорних зона интереса те је у току ове године направљен гвоздени зид од Балтика до Јадрана. Једини простор који није до краја заокружен је регион Западног Балкана и то само и искључиво због нас Срба који готово плебисцитарно одбијамо да будемо само везани за политички запад већ свој национални интерес видимо и у сарадњи са истоком, а пре свега са Кином, Русијом и Турском. Због тога се сада ради опсежна акција неутралисања било какве опасности да се преко српског фактора дестабилизује залеђина прве линије фронта ка Русији која се тренутно налази на Црном мору.
Отуда је Вучић сада заиста под реалним притиском да врло брзо мора да повуче такве потезе који ће ићи директно против већинског става народа. За њега је најпроблематичније да провуче споразум са тзв. Републиком Косово по којем ће се од стране Србије признати неповредивост граница ове самопроглашене државе као и њен међународни субјективитет (без директног признања у овом моменту), а што је све потребно политичком западу како би могли формално правно да ову лажну државу приме у НАТО јер без тог споразума државе као што су Шпанија и Румунија неће дати сагласност.
Да би га убрзали у правцу прихватања овог по Србију катастрофалног документа, Вучићу су почели да дестабилизују криминалну инфраструктуру која чини окосницу његове власти. Тако су му под удар међународних санкција дошли контроверзни бизнисмени са севера Косова и Метохије, Звонко Веселиновић и Милан Радоичић.
Том двојицу је на тај начин послата порука да су они угрожени, а да њихов партнер Вучић има имунитет председника Србије и могућност да потписивањем споразума са западом постане (макар на кратко) фактор мира и стабилности у региону, а да они остају без своје обећане енклаве на северу Космета у којој су у претходних десет година имали апсолутну власт.
Сасвим логично оваква ситуација доводи до све већег неразумевања између партнера имајући у виду да им се стратешки интереси разилазе и то на штету Веселиновића и Радоичића. Из тог разлога могу да замислим ситуацију у којој ова двојица користећи свој утицај на северу Косова и Метохије покушавају да се успоставе као преговарачи са западом (наравно преко својих посредника какав је Горан Ракић који врло педантно јавно хвали Радоичића колико и Вучића), а све са циљем да купе себи заштиту.
Стим у вези индикативна је и изјава Габријела Ескобара, изасланика САД за регион Западног Балкана који је након састанка са Вучићем изјавио како Срби са севера Космета треба да буду преко својих представника директно укључени у дијалог. По мом мишљењу ово је управо сигнал за контроверзне бизнисмене да постоји и та опција да они мимо Београда буду уважени и чак и да наставе да воде енклаву на северу, али уз обавезу да прихвате и у дело спроведу агенду о неповредивости граница тзв. Републике Косово.
Такође, занимљива је и Ескобарова изјава о томе да је за Америку важно не само решавање проблема на Косову већ у истом пакету затварање приче у читавом региону. Тиме се враћамо на почетак и чињеницу да се у претходних неколико година гради политичка, безбедносна, економска, и логистичка (енергетска и транспортна) инфраструктура уз помоћ које ће се на Западном Балкану извршити оно што је јавно речено на самиту НАТО у Букурешту, а то је протеривање Русије и сузбијање Кине.
Шта нам ваља чинити? Пре свега треба престати са глуматањем политичке коректности и опозиционом политиком која се састоји од од бесомучног писања јавних петиција и декларација којима се власт позива да уради ово или оно. Једноставно, Вучић има јасно трасиран пут којим иде, а то је да од Србије у функционалном смислу направи северну покрајину Велике Албаније. Драч, односно Порто Романо биће центар те нове уније која се прави и отуда већ сада многи из Србије имају обавезу да улажу новац у градњу тог центра. Сви ми који не желимо да Србију заробимо у оваком геополитичком пројекту морамо се договорити и направити јединствен политички фронт са јасним циљем рушења Александра Вучића са власти.
У том погледу и међународној заједници треба послати јасну поруку да договори које праве са режимом који је до гуше огрезао у криминал и корупцију могу бити лако обориви, те је стога за све сврсисходније да се допусте нормални политички процеси у земљи из којих ће изаћи власт са пуним капацитетом и неоптерећена криминалом. Та нова власт у новим међународним околностима треба Србију да позиционира у складу са реалности на терену. Само на тај начин је могуће остварити макар минимум националног и државног интереса.
