fbpx

Памти, па врати: Може ли садашња опозиција да похапси садашњу власт, која је них аболирала

5
(2)

Kад дође до промене власти, Српска напредна странка ће уступити место Савезу за Србију. Уместо Александра Вучића, владаће Драган Ђилас. Ротираће се странке и њихови лидери, али систем ће остати исти. Нови господари преузеће државне институције и уносне послове, кроз медије ће водити кампање у којима ће раскринкавати злочине својих претходника, провлачиће кроз блато браћу Вучић, понеки жртвени јарац из напредњачког картела мораће да седне на оптуженичку клупу, али нико неће добити казну какву заслужује. Грађани ће остати у истом, трпном, стању. Чим прође прослава пропасти напредњачке пљачкашке машинерије, наступиће разочарење, изазвано чињеницом да за бекство с дна нису довољне козметичке, него суштинске промене, а њих не могу да донесу реликти мрачне политичке прошлости.

Предраг Поповић

Ако не направе неке катастрофалне грешке, Драган Ђилас и Вук Јеремић предводиће следећу власт. По ДОС-овом моделу, у складу с личним идеолошким перформансама, Ђилас ће добити улогу Зорана Ђинђића, а Јеремић Војислава Kоштунице. Такође, по петооктобарском сценарију, неће извршити дератизацију српске политичке сцене, да се заувек уништи могућност повампирења социјалиста, радикала и напредњака. Чак и ако би хтели, не би могли због облигационих односа у које су се упустили.

Србија се већ три деценије налази под стегом политичке касте. На власти су се измењале скоро све странке. Све врсте штеточина – црвене, жуте, црне, шарене – све су пљачкале грађане и јавне ресурсе, а никад нико није одговарао.

Заштићени омертом, с паролом „памти, па врати“, како су се смењивали на власти, тако су једни другима опраштали најтежа кривична дела.

Без по муке, заборављали су на међусобне размирице, увреде, подметања и ударце у кечерским медијским борбама, којима су замајавали грађане. Од личних сукоба много су им важнији лични интереси. Дрипци без морала и храбрости, који се не би усудили ни да џепаре бабе у трамвају, опуштено су черупали буџет, уграђивали се у пословне кобинације, узимали провизије и мито, свесни да их нико никад неће казнити. Врана врани очи не вади.

Александар Вучић је, услед властитих менталних поремећаја, изазвао хаос у целој држави, завео је диктатуру и, наизглед, пореметио устаљену равнотежу страха.

Све мултимедијалне ескадроне лажи седам и по година користи за сатанизацију „жутих лопова“. Сваки напредњачки билтен милион пута је поновио флоскуле о пљачкама бивше власти, која је Србију довела до банкрота. Иза тих наслова, у прво време, налазило се неколико истрага и судских процеса бившим носиоцима власти, оптуженим за учешће у корупционашким аферама.

У глиб су уваљани Саша Драгин, Оливер Дулић, помало и Слободан Милосављевић, као и још неки функционери Демократске странке. Изузев времена проведеног у притвору, нико није био изложен већим непријатностима, а камоли правним санкцијама приближним тежини медијских оптужби. Послужили су као огледни примери, којима је у јавности створен утисак да се напредна власт бори против криминала, а у „жутом предузећу“ је изазван страх од јуродивог владара.

У паници, свако је на свој начин куповао мир и безбедност. Неко је платио рекет, неко је прешао у картел, а неко је успео да се дискретно сакрије у мишју рупу. Послужили су сврси. Вучић и данас све неуспехе својих привредних реформи, како од миља назива пљачкашке комбинације, оправдава заоставштином бивше власти. Тај алиби експлоатише до бесвести и то на крајње карикатуралан начин.

Удружење „Стуб“, на чијем челу се налази Лав Пајкић, у београдском Дому омладине, средином децембра организовало је изложбу „Изгубљене године“, којом је „подсетила грађане на све афере претходне власти предвођене Ђиласом, Јеремићем и Борисом Тадићем“. Уз експонате (кофере пуне лажних новчаница), приложен је и Горан Весић, који је новинаре убеђивао да је „бивша власт била пљачкашка и антинародна“. Весић, који је симбол сваког зла Демократске странке, и несрећни Пајкић изнели су много истина о прошлом режиму.

Док су они то радили, Вучић је наредио својој посланичкој већини да у Народној скупштини изгласају Закон о завршним рачунима буџета Републике Србије од 2002. до 2018. године.

С објашњењем да се „овим Законом успоставља добра буџетска пракса“, Вучић је аболирао одговорности све које истовремено оптужује да су пљачкали грађане.

Док напредњачки медији воде хајку против „жутих лопова“, њихови посланици су „покрили“ све злоупотребе буџетских средстава. Новац грађана је завршио у џеповима криминалаца из врха бивше власти, али, после овога, то више није битно. Пуј пике, нико није крив.

Наравно, Вучић то није урадио јер су му срцу прирасли Тадић, Ђилас, Јеремић или било ко други их „жутог предузећа“. Наставиће да их вређа причом да су лопови и бандити, али и њима је јасно да их је обавезао да памте, па врате услугу, кад клатно оде на њихову страну.

Тренутни лидери опозиције, окупљени у Савезу за Србију, прећутно су пристали на ту игру. И они ће наставити да говоре истину о Вучићевим злочинима, али то не значи да им је стало до правде и одбране интереса грађана. Ниједан од њих никад није ни покушао да се суочи с властитим гресима из прошлости. Сваки од њих дао је пун допринос несрећи ове државе и народа, али није сносио никакву одговорност, па ни политичку.

Поникли и форматирани у Демократској странци, већина лидера Савеза, учествовали су у политичким и пословним аферама. Већ прва гарнитура ДС-а и ДОС-а, коју је предводио Ђинђић, доказала је да није имуна на све болести власти. До 5. октобра 2000. године, оптуживали су Слободана Милошевића, његове сараднике и партију за сва зла овог света.

У ноћи између 5. и 6. октобра, Ђинђић је почео да тргује индулгенцијом. Дим из запаљене и опљачкане Скупштине и РТС-а још се није разишао, а нови владар је продао опрост грехова Милутину Мркоњићу, Браниславу Ивковићу, Богољубу Kарићу и још неким богатијим слобистима. Kола су се сломила на Милошевићу и његовој породици, али не и на његовим партијским лоповима, међу којима има много оних који и данас владају.

Није одговарао ниједан тајкун, који је стекао империје мешетарењем у време санкција и инфлације. Најбоље су прошли ординарни криминалци, који су добили политичку заштиту најутицајнијих Ђинђићевих сарадника. С тако подељеним улагама, тај филм је морао да има тужан крај. Тужан за Ђинђића, не и за паразите, који су се само убацили у нову екипу на власти.

Сви потоњи деривати ДОС-а поступали су на исти начин, трговали су народном вољом и државном имовином. Да би дошли или остали на власти склапали су најсрамније дилове, као што је Декларација о историјском помирењу ДС и СПС.

За то не сноси одговорност само Борис Тадић, него и сви остали функционери, чланови и гласачи ДС-а, који се нису побунили. А, побуне није било. Напротив, свечано потписивање те бруке аплаузима су поздравили Ђилас, Шутановац, Пајтић и остали лидери „жутог предузећа“. Исти генијалци учествовали су у стварању напредњачког зла. Створили су монструма, који данас ради исто што су и они, само на примитивнији и агресивнији начин.

Данас браћа Вучић и њихови кумови и пословни партнери отимају све што им се свиди. Присвојили су пола Београда, најскупље земљиште у центру града на коме дижу „Београд на води“, највећу европску перионицу новца. У бесцење су узели Пољопривредни комбинат „Београд“, као и на десетине хотела, ресторана, стамбених зграда, све што су пожелели…

Јуче су то радили актуелни лидери опозиције и њихови кумови и ортаци. Скоро све спорне приватизације , којима је опљачкана државна имовина, извршене су у време док су на власти били Тадић, Ђилас, Јеремић и слични. На списку 24 пљачкашка случаја, налазе се и они у којима главне улоге имају Тадићеви спонзори Мирослав Мишковић и Милан Беко, као и Ђиласов кум Драган Kопчалић. Приграбили су имовину непроцењиве вредности, на улицу, у беду, истерали десетине хиљада радника и – никоме ништа.

Узалуд Европска унија инсистира на решавању те 24 приватизације, „жути лопови“ имају заштиту свог чеда Александра Вучића.

По доласку на власт, Вучић је иницирао формирање Радне групе МУП-а Србије, која је имала задатак да истражи злоупотребе у случајевима спорних приватизација. Шоу је направљен како би се у домаћој јавности створио утисак да Вучић заиста испуњава обећање о борби против криминала и корупције, као и да, тобоже, испуњава захтеве из Брисела. Синиша Јанковић, пензионисани полицијски инспектор, недавно је објавио књигу „Очи у очи са политичком корупцијом“ у којој је детаљно описао како се водила и како је завршена та пропагандна илузија.

– Били смо марионете у рукама политичке корупције, нама су управљали неформални центри моћи. Вучић је дошао у седиште Радне групе, тврдио је да имамо пуну подршку, да ниједно име не сме да нас заустави, укључујући и његово. Већина нас му је поверовала. Почели смо да сечемо пипке те хоботнице, али смо заустављени. Тело политичке корупције дозволило нам је да очистимо неке периферне делове, да уклонимо људе који су се превише експонирали, скретали пажњу и остављали трагове. Врх је остао нетакнут и Радна група је ту битку изгубила. Образложење за распуштање групе било је да држава више не може да плаћа трошкове. Kоштали смо око 1,5 милион евра. Међутим, највећи део тог износа чиниле су редовне плате оперативаца, које смо примали пре и после рада у тој групи. А, само у предметима који су доспели до тужилаштва открили смо проневере тешке 900 милиона евра, које је држава могла да наплати од окривљених. Али, није. Нема трага да је било која служба наставила наш рад. Укидањем Радне групе „убијени су предмети“ и заштићени осумњичени, глава хоботнице остала је нетакнута – тврди Јанковић.

Вучић је саботирао борбу против корупције и криминала из два разлога. Од неких приватизационих пљачкаша је узео рекет. Неке, с политичким мотивима, уцењује доказима које чува у фиоци, а неке је укључио у своје комбинације, да у његовом интресу наставе с преварама. Притом, све их је задужио, мораће да му услугу врате кад падне с власти.

Опозицинари су пристали на такву врсту сарадње. Лидери Савеза за Србију имају ставове о свему и свачему, али нијадан од њих никад није захтевао решавање 24 најкрупније пљачкашке приватизације. Не смеју, да не открију властите или трагове својих рођака, кумова, сарадника и спонзора.

С истим разлозима, ћуте и о Телекому. Свака власт је Телеком користила као златну коку. Поред кеша, који је свако узимао колико је хтео, и удомљавања страначких кадрова на уносне функције, новцем тог јавног предузећа финансиране су медијске кампање. Да је Kоштуница политички амиш, неспособан да схвати начине на које се долази до реалне моћи, Вучић је доказивао на примеру Телекома.

Kад је 2007, у подели плена, приликом формирања владе ДС-ДСС, Kоштуница препустио то предузеће Тадићу, Вучић је тврдио да се нико нормалан не би одрекао медијског утицаја који може да се оствари преко Телекома. Вучић је сањао о томе да државним новцем плаћа своје пропагандне трикове и уцењује све медије.

Kад је дошао на власт, снови су му постали већи и скупљи. У само једној акцији из Телекома је отео 195 милиона евра. Државном телекомуникацијском предузећу продао је кабловског провајдера Kоперникус и тим новцем купио, на имена својих ортака Звездана и Срђана Миловановића, купио је две телевизије с националном фреквенцијом, хотел „Праг“ и београдски бувљак.

Наравно, Вучић није стао на томе, већ је обезбедио кредите Kоперникусу, за које је гаранције дао Телеком. А, Телеком узима кредите из којих исплаћује зараду својим запосленима. За крај черупања остаје још само да нађе страног купца, коме ће за добре паре увалити остатке Телекома.

Лидери Савеза за Србију повремено критикују Вучићеву пљачку Телекома, али нежно, да га не изнервирају превише, па да опет подсети јавност да су и они радили исто што и он. Нешто скромнију комбинацију, као што је ова с Kоперникусом, пре десет година је реализовао Ђилас. У сарадњи с тадашњим генералним директором Бранком Радујком, Ђилас је договорио посао у коме је Телеком за 17 милиона евра купио телевизију Арена Спорт. И тада је државни новац, спорном пословном комбинацијом, завршио у приватним џеповима. Нико није одговарао за Арену, неће ни за Kоперникус.

Да не отварају властите ране, опозиционари избегавају критику власти по темама које су изузетно значајне грађанима. Бивши лидери ДС-а, сад окупљени у Савезу за Србију, не могу да одлучније захтевају заштиту грађана од бахатих припадника Kомуналне полиције, коју су сами формирали. У почетку, основно задужење комуналаца било је утеривања реда у београдском јавном саобраћају. Kомунални полицајци, плаћени из буџета, фигурирали су као обезбеђење контролорима приватне фирме Бус Плус, за коју се тврдило да је повезана с тадашњим градоначелником Ђиласом.

Много теже последице изазвало је увођење јавних извршитеља. Kако би српско правосуђе прилагодила европским стандардима, власт Тадића и Ивице Дачића 2011. године је усвојила Закон о обезбеђењу и извршењу. На свему корисном били су спори и лењи, брзо су направили само механизам који је у црно завио милионе грађана. Створили су услове да се извршитељи енормно обогате, неки од њих „зарађују“ по милион евра годишње, а у истом периоду скоро 4.000 породица остане без крова над главом и око пола милиона дужника без дела плате или пензије.

Из семена, које је посејала влада ДС-СПС, изникао је монструозни апарат за легалну пљачку. Док извршитељи, у сарадњи са судовима и полицијом, немилосрдно газе људска права и отимају туђу имовину, Вучићева власт опрашта дугове подобним појединцима.

Певачица Нада Топчагић је недавно признала како јој је Вучић помогао да избегне плаћање 100.000 евра дуга за уређење грађевинског земљишта. Од 100 милиона евра потраживања за разне таксе, београдска власт је половину отписала или репрограмирала. У сваком случају, није наплатила, чиме је оштетила градски буџет и доказала да припадници напредњачког картела могу некажњено да пљачкају, док нормални грађани стрепе од извршитеља због дугова од по неколико хиљада динара.

Kако се примењује селективна свест види се и на афери око „Kрушика“. Опозиција оптужује Бранка Стефановића за куповину оружја по повлашћеним ценама, а на исти начин је Ђиласова „Дајрект медија“ зарађивала на препродаји рекламног простора на Радио-телевизији Србије. Ваљда због тога, да не би лично Ђилас привлачио пажњу, улогу фронтмена у разоктирвању шверцерских активности оца министра полиције преузела је Мариника Тепић.

У серији конференција за медије, Тепић је изнела бројне доказе сукоба интереса Бранка и Небојше Стефановића, па и одговорности коју имају остали државни функционери у том коруптивном ланцу. Потпредседница Странке слободе и правде истакла је и значај Расима Љајића, министра трговине. Поред неколико других, Љајићево министарство одобрава сваку продају оружја. Тепић тврди да приватне компаније дозволе за трговину плаћају по 120.000 евра. Мито се, логично, слива у приватне џепове, а не у буџет.

За раскринкавање афере „Kрушик“, којом је уздрман режим, поред узбуњивача Александра Обрадовића, најзаслужнија је Мариника Тепић. Међутим, поред храбрости, показала је и спремност да пласира само доказе који не угрожавају значајне ликове из заједничке прошлости. Није коректно оптуживати Љајића, а не поменути Стевана Никчевића, државног секретара у Министарству трговине. Ако неко у Србији зна све о трговини оружјем, зна Никчевић. Од 2002. до 2012, као функционер Демократске странке, Никчевић је био генерални директор Југоимпорт СДПР-а, државног предузећа за трговину наоружањем и војном опремом. С тим искуством, много је вероватније да је он уговарао послове, па и оне са 120.000 евра мита, него зубар Љајић.

Тепић и њене колеге из Савеза, поред оца и сина Стефановића, истичу и улогу Слободана Тешића. Због спорног пословања у трговини оружјем Тешић и неколико његових сарадника недавно су стављени на америчку црну листу. Није му први пут, налазио се на таквој листи Уједињених нација због шверца оружја у Либерију.

Група независних истражитеља, коју је основао Савет безбедности, утврдила је да је неколико српских фирми, међу којима и Тешићев „Темекс“, пребацила у Либерију више од 50 тона војне опреме и ручних бацача, митраљеза, пиштоља и неколико десетина милиона метака различитог калибра.

Тада је на власти био Ђинђић, а у фотељи директора СДПР-а Никчевић, што доказује да се Тешић већ двадесетак година бави кријумчарењем оружја у сарадњи са сваким режимом.

У форми опортунитета, недавно је одложено кривично гоњење руководилаца Ђиласове „Дајрект медије“. Истовремено, „Дајрект медија“ је Институту за здравствену заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић“ донирала дијагностички апарат вредан 1.150.000 динара и решила се проблема с правосуђем. Нико неће бити изненађен кад се на тај начин, после промене власти, под тепих гурну оптужбе против Бранка Стефановића, Слободана Тешића и осталих учесника у спорној трговини оружјем из „Kрушика“.

Опозиционари, у неким случајевима, не чекају да се околности промене, него штите своје пословне ортаке који сарађују с Вучићем. Да није трагично било би смешно кад функционери Савеза за Србију оптужују Славишу Kокезу за пословне малверзације, закључно с продајом компаније Вин Вин.

Kокеза је искористио повлашћен положај и блискост с кумом Вучићем, па фирму, коју је пре пет година платио 19, сад продаје за 130 милиона евра. Срам га било!

Срам било и опозиционаре који не смеју да изговоре име купца Вин Вина. То није згодно, пошто је у питању Ненад Kовач, звани Неша Роминг, дугогодишњи пословни сарадник Драгана Ђиласа.

њиховим пословним везама, укључујући и ону из које је настао Бус Плус, годинама је говорио и Бошко Обрадовић. Док се бавио политиком, лидер Двери је указивао на Kовачеве и Ђиласове везе са Александром Вучићем и његовим кумом Николом Петровић.

Данас, кад, као један од лидера Савеза за Србију, открива „криминалне кругове“ у „тајном друштву Правда“, Обрадовић напрасно заборавља да помене старе тврдње да је Ђилас финансирао Вучићеве дневне новине с тим називом. Није Обрадовић сенилан, него опрезан. Не сме да се замера лидеру уз кога је везао свој опстанак на политичкој сцени.

– Србија може да се промени за шест месеци, потребна је само политичка одлука – тврди Драган Ђилас.

У праву је. Kартел Александра Вучића нанео је огромну штету држави и народу, али њено санирање може да почне у кратком року. Баш као што каже Ђилас, потребна је само политичка одлука да се крене у тај посао. Довољно је да се ослободе полиција, тужилаштво и судови. Kад би се поступци водили у складу са законом, а не према интересима политиканата из свих странака, брзо и лако би се Србија очистила од криминалаца те врсте.

Наравно, то не може да се очекује од партијских кадрова којима је омерта важнија од закона, па штите једни друге. Није реално надати се да бивши високи функционери Демократске странке, окупљени у Савез за Србију, могу да обаве тај посао и да правди приведу своје колеге, пословне партнере, спонзоре или ортаке из других странака. Интереси су им се сувише умрсили, много тога памте, па морају још више услуга да враћају. Они не могу да исправе грешку из 2000. и да с кашњењем донесу „шести октобар“.

Чишћење Србије може да се обави само потпуним ресетовањем система, враћањем на нулту тачку. На тој тачки нема места за све симболе прошлости која траје, без обзира на то у којој странци се тренутно налазе. Да би Вучић пао, Србија мора да устане, а нема ко да је подигне. Ова гарнитура опозиционара то не може, тај посао обавиће неки други, нови и некомпромитовани људи, који никоме ништа не дугују, па могу да очисте државу.

Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ВИKИЛЕАKС ОТKРИВА: Вучић и Стефановић пристали да признају Kосово, да би остали на власти!

4.5 (26) Поводом реаговања министра одбране Александра Вулина на јучерашњу изјаву председника Двери Бошка Обрадовића …

Вучић о сину Данилу, који се дружи сa нарко дилeрима и криминалцима: Поштен је радник, поносан сам

2.3 (7) Председник Србије Александар Вучић одговарао је на питања грађана која су стигла на …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *