Недавно смо се упитали има ли све цену и добили смо одговор од оних којима смо веровали да има и да је то, како сами они кажу нормално.
Сазнали смо да сваки педаљ свете српске земље Косова кошта нешто и неког – неког много, неког највише. Неког живота а неког детета, неког конопца а неког ко’ца. Опет неког кошташе мало а неког и ништа а неко и заради.
Нас кошта минута. Неког и сати. Неког минута, сати, дана и година живота у бункерима под полицијским часом, демонстрација, бомбардовања, убијања… Неког бесплатних минута телефоније и интернета. Видесмо да се нечим може трговати или ходати по ивици понора са телефонским boxпакетом у десној а омчом у левој руци.
Када би пакет ”причај више” могао да прича али не сме, него се претворио у пакет ”причај мање” или пакет ”ћути”. Или пакет ”сагни главу а дигни руку”. Свега се нагледасмо. У земљи и са људима који господаре нашом земљом, славом, породицама, датим животима зарад телефоније и профита све је могуће. Само да се определимо за минуте, или сате… колико нам их је остало, колико нама а колико Косову? Колико Лазару а колико Милошу? А наш оператер гадан, гладан, безобразан и зао. Па не види сузе, јад и бол, глад и патњу него гледа проток. Неког дарива са 1 GB неког са 2 GB. А неког држи у мраку информација. И то увек оне који залегоше својим животима за његов деск топ или лап топ или smartphone…
Једној смо граници, нашој граници, па скоро и окренули леђа само чекамо да видимо са колико ће протока да нас даривају за то. Има још једна, она највећа… И њу ће да даривају у наше име и за наш рачун. Само да се прерачунају у протоку и у Гига Бајтима, бесплатним минутама и ”check inn-u”…
