Подиже себи за живота…

0
(0)

На чачанском гробљу, које се муњевито шири сразмерно благотворном дејству осиромашеног НАТО уранијума, на једној плочи што је Н. Н. подиже себи за живота, поносно се кочопери слика будућег покојника. И то не било каква – са ладом самаром, брат брату старом двадесетак љета.

Сирома’ је очигледно досад имао за три ставке – да себи купи гробно место, споменик од црног мермера и ауто који више личи на казну Божју, него на превозно средство.

Чачак, кажу његови житељи, на умору је. Сем ненаданог пролећног сунца, све остало је сиво, туробно, безнадежно… Сном мртвијем спавају некадашњи индустријски гиганти, приватне радњице скапавају једна за другом, ознојени прсти попуњавају кладионичарске тикете, једину наду да ће ниоткуда да капне нека пара.

У продавници на Љубићком кеју, још давно названом Долина лудака (што ли, бем ли га…), продају свеће – на меру.

– Само ове две, молим Вас.
– А јесте ли измерили?
– ?!

Љубазна, преморена продавачица тура свеће на вагу на којој се мере и сумњиви паризери – два комада 13 динара, хвала лепо, дођите нам опет, лепшим поводом.
Хвала и теби, сестро, начекаћемо се ми до лепшег повода, нешто га ни на видику нема…

Један град, а у њему слика целе Србије: живот на одложено и све више надгробних плоча с којих се смеши српска младост. За успомену и дуго сећање од оних којима већ две деценије хрлимо у братски загрљај, као краљ Александар ономад у сусрет браћи, „браћи која су на нас јуришала са голим бајонетом“ (војвода Мишић).

Војвода Степа пред зградом поште, бронзан и озбиљан, негде загледан, сете га се једном годишње, форме ради. А војвода је са прага отерао краљевог поштара који му је донео пензију, по Степином мишљењу превелику.

– Ја сам се за народ и српство борио, не за паре! – дрекнуо је на грешника.

А војвода тада није имао 25, као неки, него сто одсто подршке Срба. И због таквих као Степа, који је одлучио да живот заврши скромно и међу својим бившим војницима, Србија је била славна. И богата.

Да се он питао, не би било ни тог споменика пред поштом, довољан му је био гроб опасан оградом од топовских чаура, повезаних ланцима са штрањги коња који су вукли топовске каре.

Од свега, Србији су остали ланци, што споља, што изнутра. Ко на јесен, гладан и понижен, дигне глас, биће учесник заједничког злочиначког подухвата поражених снага и противник будућности која је одмах ту, иза ћошка, само да је зграбимо и густирамо во вјеки вјекова.

Хоће ли у тој будућности бити места и за млади брачни пар који је, ех, шта ћете, суров је тај капитализам коме тежимо, остао без посла. Тај пар са бебом обилази контејнере у богатијим деловима Београда, пре него што наиђу ђубретари и њихови камиони.

Тај пар, када пронађе, први проба нешто јестиво, што још није уцврљано или буђаво. Кад отпадак прође тај тест, дају га беби. Глад очију нема, а беда нема дна. Живети се мора, па и у блату.

Шта би ти обезљуђени несрећници дали да им шкљоцну лисице на рукама, да као непријатељи поретка и удружени злочинци добију три оброка иза решетака, а беба смештај у дому за незбринуту дечицу… Што дужа робија, то сигурније преживљавање, свуда је данас боље него на слободи, оваквој какву су нам наменили борци за боље сутра.

„Овде почива Тиосав
син Миљка и Стамене
овде почива Тиосав сарањен са свиралом
овде почива мртав
Тиосав који је хтео да живи макар
претворен у жабу боже прости макар
претворен у дрво зелено.“
Овако је (за)певао Љубомир Симовић.
Себи и нама. За живота. 

 

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Вести

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Тајни војни пакт између ФНРЈ и Америке: Комунистичка Југославија стуб јужног крила НАТО

5 (3) ТИТО је после сукоба са Стаљином 1948. претворио социјалистичку Југославију у прикривеног члана …

Тајни војни пакт између ФНРЈ и Америке: Југославија део НАТО савеза

5 (3) ПОСЛЕ Стаљинове смрти, у Совјетском Савезу 1953. почели су да се одлеђују окови …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend