Поново поправљамо кућне апарате

Вратили смо се поправкама кућних уређаја, обуће и одеће. Више би се исплатило купити ново, али криза чини своје

ПРЕ кризе шустери, сервисери и други мајстори дуго су чекали на муштерије. Због кварова телевизори и веш-машине завршавале су на депонијама, јер се многима више исплатило да купе нови уређај него да поправљају стари. Сада је ситуација знатно другачија – беспарица нас је натерала да опет крпимо ципеле и плаћамо мајсторе за послове које сами не можемо или не знамо да урадимо.

Чак и најмања поправка веш-машине и других уређаја кошта 15 евра. У то је урачунат и долазак мајстора, који се наплаћује минимум 500 динара. У зависности од квара, своју услугу мајстор може да наплати и више од сто евра.

– Телевизоре су некад бацали, јер им се није исплатило да плате поправку екрана од 40 евра – каже Раде С., ТВ техничар. – Уз мали додатак могли су да купе нови телевизор, уместо да поправљају нешто што им је деценијама користило. Сада је, неђутим, ситуација другачија. Пара нема, а без технике не можемо.

ФАРМЕРИЦЕ И КЛИМЕ Скраћивање фармерица кошта од 150 до 300 динара. Цену одређује кројач најчешће према сопственој процени муштерије. За фармерке које коштају око 1.000 динара, услуга скраћивања и порубљивања од 300 динара је прескупа. Монтажа клима-уређаја је од 35 до 85 евра, а сервис је од 20 до 40 евра. Замена гуме на фризи се наплаћује од 20 до 65 евра, а инсталирање грајеча на бојлеру од 20 до 40 евра. Када прегори грејач у рерни, услуга мајстора коштаће од 25 до 45 евра. Замена лежајева и семеринга стаје од 35 до чак 110 евра.

Готово исто причају и мајстори за белу технику. Иако тврде да у време немаштине за њих има посла, жале се да им је зарада више него скромна.

– Ја сам и власник и мајстор у мојој радионици – прича Марјан Д. – Посла имамо више него пре почетка кризе, али све нам оде на трошкове – док платимо гориво, огласе, рекламе, а о наметима да и не говорим. По 15 сати идем са терена на терен, али мени остаје свега 20 одсто од свег прилива.

Већина мајстора ради у сивој зони. Према статистици, 2007. године на једног регистрованог занатлију долазила су два која раде “на црно”. Од 2009. криза је смањила обим њихових услуга у легалним токовима.

– У земљама Европске уније 35 одсто ових услуга је у сивој зони, док је у Србији већи од 50 одсто – каже Драгољуб Рајић, из Уније послодоваца Србије. – Само они који раде за велике фирме имају разлога да се региструју и послују легално. Због државних, локалних намета, комуналних услуга власник би на рачуну морао да има 100.000 динара само да би себи исплатио зараду од 20.000 динара. О улагањима у опрему да и не говорим. Држава би требало да стимулише њихов прелазак у легалне токове, јер је радом на црно она само на губитку. Прелазак промета из илегалних у легалне воде попунио би мањак у буџету, па држава не би морала да повећава намете.

Новости