Послушајте како је млади Србин родољуб РАЗВАЛИО Високог представника ЕУ постављајући му питања! (аудио)

Послушајте како је млади Србин родољуб РАЗВАЛИО Високог представника ЕУ постављајући му питања! (аудио)

0
(0)

Преносимо вам снимак дискусије са Ramunasom Janušauskasom, представником ЕУ за комуникацију и медије након презентације која је одржана 19.11.2014. у циљупромовисања добрих страна ЕУ. Презентација је била намењена младима, који у огромној већини, и најчешће без размишљања, прихватају све што долази са запада, и који су „обрађени“ од стране медија да „виде“ само позитивне стране уласка у ЕУ.

Али доказ да међу младима у Србији ипак има и оних који мисле својом главом, је и 18. годишњи Никола Станишић, ученик економске школе, који је  након презентације врло активно учествовао у дискусији и Представнику ЕУ за комуникацију и медије поставио врло незгодна питања.

У наставку текста објављујемо аудио снимак дискусије уз комплетан транскрипт Николиних питања и одговора Рамунаса Јанушаускаса, представника ЕУ за комуникацију и медије.

Поред транскрипта дискусије, за свако питање/одговор обезбедили смо и анализу Димитрија Марковића, доброг познаваоца ове теме, оснивача иницијативе „Реци не ЕУ“ и сарадника СРБског ФБРепортера, који је својим коментарима указао на на многе недоследности и нелогичности у одговорима представника ЕУ.

 
Аудио снимак:

***

1. Питање:

Што се тиче услова које ЕУ поставља Србији, Војислав Коштуница је у једној својој књизи написао да ће Србија морати дати подршку антидејтонској интеграцији Републике Српске у БиХ, и мораће да одустане од војне неутралности. Да ли је то тачно?

Одговор представника ЕУ: 

ЕУ се не осврће на споразуме које су земље кандидати потписале са трећим странама. Оно што је важно, то је да су неки ставови применљиви на све државе – и на земље кандидате и на земље чланице. Такође, све земље у региону имају амбицију да сепридруже ЕУ и једини начин да се то деси је управо да све земље кандидати превазиђусва непријатељства, заправо да постану пријатељи на том процесу придруживања. ЕУима добар механизам да се то покрене и да се то развије. На крају крајева, и земљечланице ЕУ, неке од њих су се бориле међу собом и водиле су крваве ратове у прошлости. 

Са друге стране, свима је јасно да је ситуација у БиХ једна политичка мртва тачка, да је то  једна компликована ситуација, али и ту је већ покренуто пар иницијатива. Последња иницијатива је покренута од стране британског и немачког министра иностраних послова, где су они учинили покушај да се разреше неспоразуми на нивоу федералне владе БиХ, јер на крају крајева, уколико немате функционалну владу, онда не можете ни од осталих сегмената да очекујете да буду функционални. Али, морам да вам каже, исто тако, да је Влада РСрбије у потпуности сагласна са ЕУ да се овај чвор мора разрешити и да се може разрешити. И морам да вам кажем да су савети премијера Вучића господину Додику прилично разумни.

Коментар на одговор представника ЕУ:

Неколико речи о уговорима са трећим странама о којима говори представник ЕУ. Примера има више, зато поменимо само проблеме са којима се суочава пројекат „Јужни ток” и Споразум о слободној трговини Русије и Србије.

Споразум о слободној трговини Русије и Србије (онда СРЈ) потписан је 28. августа 2000. године ради продубљивања и унапређења узајамне трговинско економске сарадње. Србија је једина држава у Европи, поред неких чланица Заједнице независних држава (ЗНД), која има потписан Споразум о слободној трговини са Русијом.

„Да је озбиљно схваћена пословна прилика која се пружа Србији након руске забране за европске прехрамбене производе, говори податак о томе да је без задршке формиран центар који ће информисати српска предузећа о условима извоза у Русију. ‘Волели бисмо да можемо да извозимо и много више и схватамо да је то у ствари питање само наше производње, наше организације. ‘ каже за Глас Русије самостални саветник Центра за интернационализацију ПКС Дејан Делић. “ (18.08.2014 serbian.ruvr.ru)

Споразум о слободној трговини са Русијом, не само да би у случају приступања Србије Европској унији , морао да буде суспендован, него се ово питање покреће већ сада.

Међутим, пошто је овде реч о БиХ, не можемо а да не подсетимо представника ЕУ да је тзв. Дејтонски споразум, односно Општи оквирни споразум за мир у БиХ, коме је придодато 11 анекса, парафиран 21. новембра 1995. године. Потписивање мировног споразума обављено је у Паризу 14. децембра исте године, а испод потписа три председника: Милошевића, Туђмана и Изетбеговића, ставио је свој потпис као сведок, између осталог, и председавајући ЕУ, премијер Шпаније, Фелипе Гонзалес.

Садашње устројство БиХ је резултат потписивања тзв. Дејтонског споразума, а криза у којој се налази проистиче из таквог устројства. Тзв. Дејтонски споразум је био део процеса разградње СФР Југославије, у којем су од самог почетка кризе учествовали САД, НАТО и ЕУ (онда под називом Европска заједница – ЕЗ) водећи против Југославије рат у три равни – дипломатској (признавање сецесионистичких република), економској (испод режима санкција изузете су све републике изузев Србије) и коначно у војној равни – бомбардовањем РСК, Републике Српске и Србије и Црне Горе.

Садашње стање у БиХ се, према томе, не може посматрати независно од ових догађаја.

Хрватска и Словенија су признате од странe чланица Европске заједнице (Европске уније ) 15. јануара 1992 године, Босна и Херцеговина 6. априла, а на састанку председника држава и влада Европске заједнице 27. јуна 1992 године у Лисабону, одлучено је да ће Македонија бити призната када промени име. Примљена је у чланство УН 8. априла 1993. године, под називом Бивша Југословенска Република Македонија.

Сецесионистичке републике су признате путем индивидуалних аката појединих држава, на основу директива које је усвојила Европска заједница (Европска унија).

У свим нотама о признању, чланице ЕЗ прибегле су једној, за правнике, непојмљивој формули преузетој од арбитражне комисије; нове државе признате су у међународно признатим границама. Никада ни у једном међународном акту нису нису административне границе унутар Југославије обележене, а понајмање признате као међународне. Не постоји чак ни унутрашњи правни акт који прецизира те границе.” (Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије)

Питања овде има много. Поставићемо, међутим, само једно: зашто се, имајући све горе наведено у виду, решење не тражи и не види у независности Републике Српске, уместо у њеној интеграцији у БиХ?

У Декларацији Европске заједнице (Европске уније) о Југославији, усвојеној након потписивања Мастрихстког уговора, све федеративне јединице позване су 23. децембра 1991. да се изјасне: Да ли “желе да буду признате као независне државе?” Зашто се и данас када је реч о БиХ не постави исто питање, зашто се поступа супротно?

Да ли представник ЕУ, када говори о покушајима које су чиниле Немачка и Енглеска да се проблеми разреше, можда мисли на неуспелу обојену револуцију?

Од 5.октобра 2000. и тзв. “демократских промена”, Република Србија је само номинално суверена држава, односно споља гледано поседује све чиниоце независности али је у ствари под контролом и посредном влашћу страних сила – САД и појединих земаља ЕУ, тачније оних земаља које су финансирале петооктобарске промене како би на власт довеле политичаре који ће им бити послушни и радити у складу са њиховим интересима.

gotovisteТим Маршал у књизи „Игра сенки – петооктобарска смена власти у Србији” пише:

Америка, Британија и Немачка потрошиле су више од шездесет милиона долара на финансирање опозиције…

Према томе, не треба да нас чуди што је садашња влада на челу са Александром Вучићем сагласна са начином који предлаже ЕУ за решење кризе у БиХ.

Он каже да треба да превазиђемо непријатељства и постанемо пријатељи. Откуда онда проблем у Великој Британији са Северном Ирском, у Шпанији са Баскијом, Италији са Тиролом, Француској са Корзиком. Да ли су Словаци и Мађари превазишли непријатељства и постали пријатељи? Како то да се у неким земљама Европске уније слави 8. мај, Дан победе у II светском рату, а у некима не, као на пример у Немачкој и Аустрији? Зар не треба пре уласка у Европску унију превазићи непријатељства и постати пријатељ?

Не могу а да овде не наведем речи чеха Лукаша Петжика, који на једном семинару шаљиво пита: “Гледају ли житељи европских држава целоевропске вести? Читају ли целоевропске дневне листове? Постоји ли овде заједнички европски језик, заједнички инерпретирана историја, заједничка традиција, заједничке вредности, солидарност и заједнички интерес?” Наравно да не.

Успостављање пријатељских односа је двосмеран процес, и подразумева добру вољу и компромисе и са једне и са друге стране. Пријатељство о којем он говори се ни по чему не разликује од братства и јединства из времена комунистичке Југославије, и у првом и у другом случају неприхватљиво високу цену плаћа искључиво српски народ. Такво пријатељство нам није потребно. Сва решења на простору бивше Југославије су наметнута у складу са интересима САД и ЕУ, и према томе, ма шта они мислили, привремена. Све док питања РСК, РС, Косова и Метохије и Црне Горе не буду решена тако да се задовоље и интереси српског народа, не може бити речи о превазилажењу непријатељстава и успостављању пријатељских односа.

И коначно, он каже да све земље региона имају амбицију да уђу у ЕУ – можда владе свих земаља региона имају амбицију да уђу у Европску унију, али о уласку Србије у ЕУ не одлучује влада, него грађани, на референдуму.

2. Питање:

Михаил Шанцингер, немачки лингвиста који је 2012. године био посланик у скупштини Савета Европе, он је рекао да ће грађани Србије, Хрватске, БиХ и Црне Горе, наводно ради мира у кући, морати званично говорити и писати новим језиком, екс-југословенским. Имајући у виду да је српски језик званично нормиран од прве половине 19. века и имајући у виду да приступањем у ЕУ морамо прихватити и заставу, химну и држављанство ЕУ, поставља се логично питање – да ли је то етноцид?

Одговор представника ЕУ: 

Пре свега, припадност Европској Унији, симболи и застава ЕУ су само комплементарни нациионалним симболима, они их не замењују. И када се пушта химна, пушта се српска химна, па се пушта европска химна, и то није замена, то је само знак да је Србија показала
жељу и вољу да буде део ЕУ. 

Што се тиче језика, колико сам разумео, у Србији се користи језик који се зове званично српски, да се у Хрватској користи језик који се зове хрватски, да се у БиХ користи језик који се зове бошњачки. То су све слични језици, али се и разликују. Кад се те земље прикључе ЕУ, то ће све бити званични језици европске уније – тренутно имамо 24 званична језика. И ЕУ се дефинитивно не меша у такве ствари, чак напротив, ЕУ подржава мултилингвалност и подржава равој учења језика.

Сваки званичан језик је у широкој употреби у ЕУ, пре свега, сви документи који се користе треба да се преведу на све званичне језике ЕУ, а дуга ствар – сваки званичник и представник национални, има право да говори на свом језику и биће му у сваком тренутку обезбеђен превод. И заправо,
преко 20% свих запослених у ЕУ су преводиоци и тумачи. И оно што очекујемо тамо, када се сви придруже јесте да ћемо видети и преводиоце за српски и хрватски и бошњачки и македонски, за све ове језике. То није ништа ново, имате у Европи још сличних језика, на пример чешки и словачки они су јако слични.

– Значи Михаил Шацингер није говорио истину?

– Ја не знам то, али просто, морате да чињенице упоредите са тврдњама. Кад имате чињенице на располагању, ви сте довољно паметни да закључите.

– Хвала.

Коментар на одговор представника ЕУ:

4374181_praha_k_est_klaus_kniha_galerie-980На основу Лисабонског уговора Европска унија нема ни заставу ни химну. Ево шта о томе каже Вацлав Клаус у својој књизи „Европске интеграције без илузија”:

Насупрот одозго наведеним чињеницама, de iure је напротив потпуно безначајно, да Лисабонски уговор на крају не кодификује европску симболику – заставу, химну и мото. Симболика не спада у суштинска обележја држава на основу међунарадног права. Не спада ни у искључива обележја држава – своје симболе по правилу имају и заједнице и савези невладиног карактера и различитих усмерења.”
Међутим, ово није сметало да грађанин Републике Чешке, Јакуб Слобода, секретар Радничке омладине (DM), буде осуђен на четири месеца затвора због паљења заставе ЕУ. То довољно говори о стању људских права и слободи говора у ЕУ. (Слобода говора је право да се говори слободно, и да се износе ставови без цензуре и страха од казне. Често се као синоним користи израз слобода изражавања, који треба да нагласи да се не ради само о слободи вербалног говора.)

Интересантно је да представник ЕУ, нешто што се подразумева – употребу матерњег језика у европском парламенту и у другим приликама – наводи као аргумент у корист ЕУ.

Матерњи језик су користили у комуникацији са окупационим властима и чланови Недићеве владе у Србији, и Квислингове у Норвешкој и Петенове у Француској, и друге, али се користио и у републикама Совјетског савеза у којима руски није био матерњи језик.

Да ли је случајно употребљен пример земаља окупираних од стране Немачке и Совјетског савеза, и да ли вам делује као непримерен? Погледајмо шта о садашњем интеграционом процесу, у својој књизи Европске интеграције без илузија” каже бивши чешки председник Вацлав Клаус:

За разлику од намера Хабзбурговаца, Наполеона, Хитлера или Стаљина ради се сада о првом покушају уједињења нашег континента мирним средствима, и то путем споразума између главних моћних играча. Због тога овај покушај испада у суштини невинији.

Зашто уместо о језику, представник Европске уније није рекао нешто о, на пример, систему гласања у европском парламенту и проценту гласова који би имала Република Србија, из чега, природно, произилази и утицај приликом гласања? Ево шта о томе каже Петер Мах, председник чешке Странке слободних грађана у својој књизи “Како иступити из ЕУ”, говорећи о предлогу Европског устава (који је касније, уз незнатне измене усвојен под називом Лисабонски уговор), који би изменио гласачки систем договорен у Уговору о приступању :

“Предлог Европског устава мењао је постојећи систем важећих гласова на тај начин да је гласачку тежину Републике Чешке кратио за половину а гласачку тежину Немачке повећавао двоструко. Европски устав је наиме требао да поништи систем гласања установљен Уговором из Нице , на основу којега ја Република Чешка требала да има 12 гласова од 345 (3,5%) и да га замени системом у којем би гласачка тежина одговарала величини популације. То би за десетомилионску Чешку Републику у Европској унији са 500 милиона становника значило пад на само 2% гласова. Осим тога, док је на основу Нице Европској комисији требало за наметање предлога директиве у Савету 258 гласова од 345 (75%), Европски устав је требао да снизи кворум на 60%.”

3. Питање:

Занима ме јавни дуг у односу на БДП. Србија је имала у 2008. 35% јавног дуга у односу на БДП, 2014. она већ има 55%, што значи да ће 2016. вероватно имати 65% и да ће ићи на горе. Да ли ће ЕУ помоћи Србији да смањи јавни дуг?

Одговор представника ЕУ: 

Постоји услов, уколико желите да будете у еврозони, а у једном тренутку ћете морати да уђете у еврозону, а то је да ваш јавни дуг не сме бити преко 60%. Оно са чиме је Србија суочена је да у ствари буџет… није избалансиран, односно да приходи и расходи трошкови нису усаглашени. То је преоузроковано из неколико разлога.

Први и можда најјачи разлог је што је привреда у веома тешком стању, нема инвеститора, инвеститори нису вољни да долазе овде јер постоје бројне препреке. Оно што је потребно, то је да се у ствари реформише привреда. Ми дефинитивно помажемо Србији да реформише привреду, да развије тржиште како би привукла инвеститоре и то је нешто на чему ми радимо веома темељно и у сарадњи са другима, не радимо на томе сами – сарађујемо са ММФ-ом, са Светском банком и са другима који ће у ствари допринети да се ствар промени.

Тренутно у ЕУ ми радимо координацију буџета у сарадњи са Европском комисијом, да би се избегли управо проблеми са којима су били суочени у претходном периоду, ситуација коју смо имали са Грчком, Шпанијом, Ирском. Неке од земаља су чак у Устав унеле обавезу да буџет буде избалансиран и да не сме да буде дефицита. Али заправо, то је унутрашња одлука, то је интерна одлука, то је ствар тржишта. Питање је колико дуго можете да живите од позајмљеног новца. Када је дошло, ако се сећате, до светске економске кризе 2008., у мојој земљи Литванији је одлучено да се неће зајмити паре, да се неће узимати зајмови од ММФ-а, него су се определили за другу политику, а то је – да се смање трошкови, да се вршђе уштеде и многи запослени су тада доживели, рецимо, смањење плата. И тада су и пензије смањене, тада је и цела држава смањила трошкове и извлачење пара из буџета.

Тако нешто се дешава и у Србији, колико ја могу да видим. Видео сам да је Влада предузела неке кораке управо у том правцу. То је заиста веома тешка одлука и веома тежак процес, веома је важно да се све то одвија у сарадњи са целокупним друштвом. Сваки члан заједнице и сваки грађанин мора да буде свестан да равноправно дели терет ове штедње, са другим грађанима, да су сви у фер положају и да нема дискриминације. То је тежак тренутак у коме ће помоћи, наравно, међународна заједница. У неким земљама којима је ЕУ помогла дошло је до раста незадовољства зато што је постојао осећај да су те земље принуђене на те мере штедње и било је протеста у
Грчкој, Кипри, Шпанији. Просто су људи незадовољни. Али која је алтернатива? Заправо не можете довека трошити више него што зарађујете. То је исто као и породични буџет, свако од вас има неки џепарац и зна да не може да троши више него што добије. Али исто тако, на ширем плану треба имати у виду да постоји и оно што се зове економска политика, дакле не може се само штедети. У економској политици морају се са једне стране предузимати мере штедње, а са друге стране се морају стварати услови за инвестирање и привредни раст. У суштини, стоји да је то и даље политичко питање јер дефинитивно није лако, велики број људи ће изгубити доста новца и поставља се питање поверења. Поверење мора да се изгради. Али, на неки начин ви имате среће, с обзиром да се ви налазите у поступку приступања ЕУ, ви већ примате доста новца као подршку, а током времена ће та подршка расти. А било би вам много боље да сте се већ учланили у ЕУ, наравно.

Коментар на одговор представника ЕУ:

Код нас се захваљујући пропаганди ЕУ са једне стране, и пасивности опозиције са друге, говори искључиво о користи приступања Србије ЕУ, али не и о трошковима.

И приступање еврозони о којем представник Европске уније говори има своје трошкове. Наиме,  Европски савет је 25. марта 2011. одлучио да буде основан Европски стабилизациони механизам (ESM, European Stabilisation Mechanism), намењен посрнулим државама еврозоне, и констатовао да ће “као последица уласка у еврозону чланска држава постати члан ESM са свим правима и обавезама које из тога проистичу. ” (http://www.consilium.europa. eu/uedocs/cmsdata/docs/pressdata/CS/ec/120303.pdf)

petermaxО овоме Петер Мах у већ поменутој књизи каже:

 “Чланске државе еврозоне се ропски (‘неопозиво’ и ‘безусловно’) обавезују на плаћање стотина милијарди у корист ове дужничке уније: Како се наводи у члану 9, став 3 Уговора о ESM ‘Чланови ESM се овим неопозиво и безусловно обавезују да ће на било који позив за уплату . . .  уплату извршити, и да ће се таква уплата извршити до седам дана од достављања позива.’”

Да видимо и шта о самој еврозони каже Вацлав Клаус у већ поменутој књизи:

Посебно заводљиво је то са евром: као да су сви заборавили на јавно и посебно ауторитативно (према нама који сумњамо) изговаране, више од десет година старе изјаве еврократа, да онај ко задржи своју сопствену валуту, тешко ће за то платити! Данас је потпуно јасно, да ниједна европска земља, која је задржала своју сопствену валуту, не пролази кроз дужничку кризу сличну Грчкој.

Даље представник Европске уније каже је потребно да се реформише привреда, да нам они (ЕУ) дефинитивно у томе, и у привлачењу (страних) инвеститора, помажу, не сами него у сарадњи са ММФ-ом, и да су неке земље питање уравнотеженог буџета решиле уставним законом.

Кренимо најпре од питања уравнотеженог буџета. Уставни закон о уравнотеженом буџету, са циљем обезбеђења дугорочног уравнотеженог управљања финансијама државе, није карактеристика само држава чланица Европске уније, између осталог има га и Швајцарска. У децембру 2001. грађани Швајцарске су на референдуму усвојили измену устава на основу које “конфедерација држи приходе и расходе дугорочно у равнотежи” (Члан 126 швајцарског устава (http://www.admin.ch/ch/e/rs/101/a126.html). И обрнуто, неке земље чланице Европске уније немају уставни закон о уравнотеженом буџету.

Дакле, питање за представника Европске уније би било – какве везе има питање уставног закона о уравнотеженом буџету са ЕУ?

Када је реч о ММФ-у, мислим да је свакоме ко се иоле озбиљније бави политичким и економским питањима, позната улога ММФ-а, тачније последице спровођења мера које ММФ препоручује и њихове помоћи (“помоћи”) путем кредита. Нема ни потребе да се овим подробније бавимо јер свега неколико реченица даље, представник Европске уније, говорећи о светској економској кризи, каже како је његова земља, Литванија, одлучила да неће узимати зајмове од ММФ-а. Зашто онда нама препоручује њихову помоћ као нешто добро? Одговор је једноставан – од почетка кризе у СФР Југославији па до данас, као што нам то чињенице и искуство показују, Европска унија има лицемеран и непријатељски став према Србији и српском народу.

И када је реч о страним инвеститорима, не препоручује нам ништа добро. Др. Јоже Менцингер, најпознатији словеначки економиста, бивши министар и ректор Љубљанског универзитета о томе каже следеће:

“Стране инвестиције у финансијском сектору нису потребне, односно, више су штетне него корисне. . . Стране инвестиције коче привредни раст /… / И сам сам био изненађен када сам, анализом осам земаља у периоду од 1994. до 2003. године, чак сам сад све прорачуне поновио, нашао да стране инвестиције нису допринеле, него одмогле раст. ”

И даље:

“Установио сам, да што је већи удео страних инвестиција у некој националној економији то је и већи дефицит у платном билансу… недвосмислено се могло утврдити да су земље које су имале велики удео страних инвестиција у БДП истовремено имале и велике иностране дугове. … У принципу, продаја странцима није добра, јер она значи исто што значи и за сељака, који прода земљу и онда на њој остаје да ради као надничар.” (Мр. Дејан Мировић, Аргументи против Европске уније)

Наведимо и пример инвестиције Нокије у Мађарској:

“Свих 1800 запослених се скупило на ванредном свеопштем савету. Обавестили су их да ће бити отпуштени сви до последњег, и то између 1. септембра и 31. новембра, када ће испостава у Комарому дефинитивно бити затворена. Менаџери су их са тим упознали исти дан када је Microsoft на конференцији за штампу потврдио затварање европских пословница бивше Нокије и отпуштање 18 хиљада запослених. Производња се премешта у Азију. ” (PLUS 7 DNI, 31. јул 2014.)

Једини дугорочно исправан начин за излазак из кризе јесте покретање привреде ослањањем на сопствене снаге и капацитете.

Било би интересантно затражити објашњење како то да се словенцима исплати, да изграде фабрику “Горење” код Ваљева, и зашто је то боље за нас, уместо да ми покренемо производњу у ЕИ Ниш?

Из ког разлога се њима исплати да имају сопствену производњу и извозе, не само производе Горења, него и ЈУБ производе, Кокту, производе Фруктал-а, минералну воду “Раденска три срца” или “Сава” гуме, а нама се уместо покретања домаће производње говори о привлачењу страних инвеститора као начину изласка из кризе? Имају ли Словенци, али ово важи и за друге, боље школе па према томе и боље стручњаке? Имају ли више сировина или су њихове сировине квалитетније? Јесу ли њихова “Раденска три срца” квалитетнија од наше минералне воде “Књаз Милош”? Ништа од тога.

Зашто нам се онда толико говори о страним инвестицијама? Један део одговора нам даје, опет, професор Менцингер:

“Реч је о аквизицијама, не о greenfield инвестицијама /…/ Стране инвестиције су махом продаја домаћих фирми. Ти продајеш а они купују најбоље фирме /…/ Па, тај новац којим је фабрика плаћена није потрошен на повећање капитала него је обично потрошен на повећање увоза /…/ предузеће које је преузела мултинационална компанија постаје њен део и прекида своје репродуктивне везе са домаћом привредом. ”

Др Јоже Мецингер

Представник ЕУ овде помиње и смањење плата и пензија, али је очигледно да је циљ ових речи пружање подршке мерама које спроводи влада Александра Вучића, тако да се овим нећемо бавити. Интересантно је, међутим, да он овде користи термин “међународна заједница”. Нисам сигуран да ли под међународном заједницом подразумева само земље чланице ЕУ, или и неке друге али у крајњем случају није толико ни важно. Колико је употреба овог термина бесмислена најбоље говори податак да само становништво пет земаља БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужноафричка република) чини 43% светске популације и ниједна од њих није признала самопроглашену независност Косова и Метохије.

Било би интересантно питати представника ЕУ зашто говори само о протестима у Грчкој, Кипру, Шпанији, зашто не говори и о протестима у другим земљама Европске уније, и зашто говори само о протестима изазваним мерама штедње, зашто не говори и о протестима због санкција ЕУ Русији, и тако даље?

Каже да имамо доста среће и већ примамо доста новца – овај аргумент је могуће употребити само када разговарате са неким потпуно неупућеним. Овде вероватно мисли на тзв. претприступне фондове.

Међутим, ипак ћемо прво да скренемо пажњу на то да се овде опет говори само о користи од приступања Европској унији. Да видимо шта о овоме каже бивши чешки председник Вацлав Клаус у својој књизи “Европске интеграције без илузија”:

Трошкове и приходе овог уједињења нико озбиљно не упоређује, односно априори се претпоставља, да су његови трошкови нулти а приходи високи. Ову претпоставку треба испитати. Политички трошкови и приноси се тешко упоређују, јер нису директно квантитативно мерљиви, али то не значи да не треба да пробамо да их анализирамо. Утолико је више потребно анализирати квантитативно мерљиве економске трошкове и приносе. ”

Политичке трошкове и приходе је можда тешко упоредити у Чешкој, али у Србији није: губимо Косово и Метохију и можда и непоправљиво нарушавамо односе са Руском Федерацијом а добијамо – датум за отпочињање преговора о приступању са ЕУ. Уз то губитак Косова и Метохије је и квантитативно мерљив – Никола је у следећем питању навео део имовине Републике Србије и вредност рудног богатства (већ сада увозимо сопствени угаљ са Косова) које губимо признањем независности Косова и Метохије. Само вредност узурпиране имовине Косовско-метохијских Срба процењује се на преко 50 милијарди евра.

Питање, према томе, за представника ЕУ би имало да буде: може ли квантитативно да нам изрази вредност датума за отпочињање преговора?

На ово треба додати и губитке настале потписивањем Споразума о стабилизаци и придруживању, и друге.

Улазак у ЕУ је довео до великог раста спољног дуга нових чланица попут Мађарске, Словачке, Чешке, Пољске, Словеније, Румуније или Бугарске, што показују упоредни подаци. На пример, мађарски спољни дуг је порастао за невероватних 100 милијарди долара након уласка у ЕУ, у периоду од 2003. до 2011. године. Такође, упоредни подаци из источноевропских држава показују да је улазак у ЕУ поред раста спољног дуга, довео и до раста незапослености у новим чланицама али и до раста популације која живи испод границе сиромаштва.  (Дејан Мировић, 16. јун 2012. НСПМ)

Као аргумент у корист Европске уније се често наводе и претприступни фондови ЕУ, тзв. ИПА фондови. Овај назив “ИПА фондови” долази од скраћенице IPA (Instrument for Pre-Accession Assistance ), што се преводи као “инструменти за претприступну помоћ” (Kанцеларија за европске интеграције Владе РС). Међутим исправан превод речи “Assistance” би био (пот)помагање или подршка, дакле исправан превод би био “Инструменти за претприступну подршку”. Ако погледамо за шта су намењени ови финансијски инструменти, ово постаје потпуно јасно. Састоје се из пет компоненти од којих су неке намењене земљама потенцијалним кандидатима а неке земљама кандидатима. Нас у овом случају посебно интересује друга компонента: “Прекогранична сарадња. Циљ ове компоненте је ПРОМОВИСАЊЕ ДОБРОСУСЕДСКИХ ОДНОСА и регионалне сарадње између пограничних, традиционално привредно заостајућих региона земаља које имају заједничку границу кроз спровођење заједничких пројеката.” Познато нам је да је један од основних услова за приступање Србије Европској унији “нормализација односа са Приштином”. Дакле, финансијски инструменти намењени промовисању добросуседских односа са делом наше територије, Косовом и Метохијом, нама се представљају као ПОМОЋ.

Одакле онда долази илузија о користи од приступању ЕУ и помоћи пре и након приступања? У већ поменутој књизи, Вацлав Клаус, у делу у коме се бави историјом ЕУ, каже:

“Квалитативно се није ништа променило ни са доласком три следеће земље – Грчке (1981), Шпаније и Португала (1986) – до којег је дошло деценију касније. Највећа промена је било вероватно то, да се значајно повећала унутаревроска прерасподела, управо као помоћ овим трима мање развијеним земљама европског југа. (Сличан обим помоћи више никада после – све до данашње Грчке – није био реализован. Због тога су остале разочаране земље средње и источне Европе, које су двадесет година касније по свом уласку у ЕУ очекивале исту дарежљивост.)”

Дакле илузија о помоћи ЕУ у периоду пре и након приступања, и о користи од уласка у ЕУ делимично потиче и од помоћи коју су добиле Грчка, Шпанија и Португал, а одржава се захваљујући пропаганди ЕУ.

У Грчкој је почетком 2013. године проценат незапослености међу младима износио 59,1%, у Шпанији 55,9% а у Италији 38,4%, у Португалу 42,1%. У мају ове године просечан проценат незапослености међу младима у ЕУ је износио 23,8%.

eu-cartoon

Према подацима америчке Централне обавештајне агенције (CIA Factbook) по проценту незапослености у 2013. години, Европска унија се налазила на 111 месту. Далеко испред ње, са мањим процентом незапослених су на пример Гернзи, Андора и Швајцарска, земље потпуно окружене Европском унијом, али и Белорусија и Русија. ”Веома близу Европске уније, на 116. месту је – Албанија.

Број Немаца који свакодневно долазе у Швајцарску за послом од године 2004. до године 2009. се попео са 35 хиљада на 45 хиљада, број француских гастарбајтера се попео у истом периоду са 90 хиљада на 114 хиљада. Број Француза који живе у Швајцарској се попео од 2004. године до 2008. са 69 хиљада на 89 хиљада. Број Немаца који трајно живе у Швајцарској се попео за исти период са 146 хиљада на 235 хиљада. (Петер Мах, Како иступити из ЕУ)

У периоду од 1991. до 2000. и од 2001. до 2009. године, према подацима Међународног монетарног фонда, не само да су САД имале виши привредни раст од ЕУ већ и Југоисточна Азија, Средњи Исток па чак и Субсахарска Африка.

Као што нам је данас познато, план Европске уније да до 2010 године од Европске уније направи најдинамичнију и најконкурентнију привреду, познат као “Лисабонска стратегија”, није успео. Циљ је због тога померен на 2020 годину а стратегија је преименована у “ЕУ 2020”.

На прошлогодишњем Фреја форуму који је одржан од 3. до 5. новембра 2013. у Бриселу, експерт из Генералног директората за економска и финансијска питања Европске комисије, Мајкл Ведсо, говорио је учесницима форума о остваривању стратегије “ЕУ 2020” износећи поједине процене и за 2030 и 2060 годину. Процене кажу да ће до 2030 године расти само привреде Кине и Индије, док европска привреда пада, као и економије Јапана и САД.

– Питао сам Вас то управо због тога што, на пример, Шпанија, Белгија, Португалија, Италија, Грчка имају знатно већи јавни дуг у односу на БДП, од Србије. На пример, од Шпаније која има 92% до Грчке која има 174,9%. Међутим, оставићу то по страни, ако бих имао времена за још једно питање које ми је најбитније данас:

4. Питање:

Брисел од Србије тражи напредак програма регионализације земље. Тај програм не само да одбацује Косово и Метохију од Србије, него области попут Војводине или Рашке чини максимално самосталним у економским, финансијским и политичким пословима. Да не говорим, има овде неких примера о Косову, да на пример 24,5 хиљада хектара пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта има на Косову, 1 400 000 квм службених зграда, 145 000 квм пословних зграда, 25 000 квм стамбених зграда, 4 000 квм објеката за посебне намене, 400 000 квм других грађевинских објеката. А ако говоримо о новцу, 13,5 милијарди евра је укупна вредност минералних резерви на Косову, на Косову се налази 74% билансних резерви Републике Србије, резерве лигнита су процењене на 500 милијарди долара а да не говоримо о повезаности српске историје на Косову, манастирима и другим српским добрима на КиМ. Да ли Србија све ово треба да баци у воду зарад уласка у ЕУ?

Одговор представника ЕУ: 

Једини услов је нормализација односа са Косовом, значи пуна нормализација односа и статусна неутралност. Врло је једноставан разлог због кога ЕУ има тај однос око статуса неутралности Косова а то је да 5 земаља чланица ЕУ није признало независност Косова. То значи да током тог процеса нормализације, током развоја дијалога, сва ова питања која сте ви покренули, која сте навели овде, треба да се између Београда и Приштине разматрају и да се дође до једног решења које задовољава обе стране.

Коментар на одговор представника ЕУ:

Када је реч о регионализацији, послужићемо се поново цитатом из књиге Вацлава Клауса како би смо разумели о чему је реч:

“Унија је почела – и то веома јасно – да доминира над појединачним државама, и то не само путем транскрипцијом уговора, увођењем нових легислативних аката, формулацијом разних “обавезних” докумената, већ и хиљадама појединости – каква је била пропагација девизе Европа региона (чиме се мислило никако држава), писањем уџбеника европске историје, где се намерно потискују народи и државе (Леонардо да Винчи је према једном од њих, који имам на столу, европски, а никако италијански сликар), бриселска бирократија издаје карту Европе, где су називом дати само региони, а не државе (у британском парламенту претресани скандал, када су на – у Бриселу направљеној мапи – били називи Енглеске, Велса, Шкотске, а уопште не Велике Британије) итд. Европско је дошло на прво место, национално на друго место.”

Циљ регионализације, односно преношења овлашћења и надлежности са националних на регионалне институције, јесте слабљење националних држава и комуникација региона директно са институцијама Европске уније. Циљ је да Европска унија постане држава са свим основним обележјима државе – имаће свој устав, своје грађане, своју територију, своју спољну границу, своју валуту, свог председника, свог министра спољних послова итд. Грађани појединачних чланских држава ће постати грађани државе Европска унија, са правима и дужностима директно према институцијама ове европске државе.

“Најзначајнији политички лидери и са њима повезани интелектуалци нам тврде, да су данашњи глобални проблеми толико сложени да не може да их реши застарели систем националних држава, да глобални проблеми захтевају глобална решења и да суверенитет мора бити редефинисан као нешто, што мора бити дељено.”
(John Fonte, “Sovereignty and Submission: Will Americans Rule Themselves or be Ruled by Others?”, Encounter Books, New York 2011.)

globalizam

Међутим, ни ово није циљ сам по себи. Као што догађаји на тлу СФР Југославије, укључујући и петооктобарску смену власти у Србији, нису били циљ сам по себи, већ истовремено и проба онога што треба применити и у Русији, тако ни стварање државе Европска унија није циљ само себи већ корак и проба ка светској владавини. У предговору књиге Џона Фонтеа, Вацлав клаус каже:

“Џон Фонте веома тачно идентификује коалицију институција, интереса и појединаца, која заговара глобално владање, и уверљиво аргументује против њених покушаја поткопавања националних држава. Нек би већ глобална влада имала било какав формални облик , фактички би контролисала наше животе, без да бисмо могли било како на њу утицати. У таквом устројству света би појам држављанства веома брзо нестао. Моје искуство са једном од њених варијанти, са Европском унијом, није уопште позитивно. ”

О томе треба ли Србија да се одрекне богатства на Косову и Метохији смо се бавили у претходном питању.

Не може се истовремено говорити о нормализацији односа и статусној неутралности, јер је у питању противречност, посебно ако се каже ПУНА нормализација. О нормализацији се говори када су у питању две независне, самосталне државе. У прилог томе говори много чињеница, између осталог и тзв. Бриселски споразум (Бриселски диктат, Бриселска издаја) који је потписан 19. априла 2013. у Бриселу, и представља и de iure признање Косова и Метохије као независне државе.

Када каже да је циљ да се дође до решења које задовољава обе стране, претпостављам да мисли на косовске Албанце и Европску унију? Узимајући у обзир сва досадашња решења, од почетка деведесетих до данас, не знам шта друго да закључим.

5. Питање:

– Значи услов ЕУ је да Србија преговара са својом јужном покрајином?

Одговор представника ЕУ: 

– Као што знате, управо уз подршку ЕУ се воде разговори на највишем нивоу. Раније је то ишло уз подршку Кетрин Ештон, данас је то уз подршку Могеринијеве. Оно што једефинитивно је да то није лако, поготово сада после избора када још није постављенавлада и да је ситуација таква, међутим, тако се решавају ствари – дијалогом, јер која јеалтернатива – да се крене у рат поново?

– У реду. Хвала. Међутим `99 се ствари нису решавале дијалогом.

– Као што знате, ми нисмо били директно укључени на овај начин. Ви знате и сами да тоније улога ЕУ. Европска Унија увек препознаје дијалог као начин решавања свих проблема и морам да вам кажем да многи од проблема са којима се суочавамо данас су укорењени у далекој прошлости, они просто испливавају као једна од последица распада комунизма. И дешавања у Украјини, којих смо сведоци данас, и она су испод тих процеса.

Никола, морам да Вам се захвалим, била су јако добра питања. Мислим да постоје питања која такође могу бити интересантна, а која се мало лакше решавају него ова питања која сте Ви покренули. Питања која се односе на решавање тих историјских недоумица, она се најтеже решавају и захтевају време, и заправо одговор на све ове ствари су време и дијалог.

Коментар на одговор представника ЕУ:

У вези његових речи да се преговори воде на највишем нивоу, цитираћу чланак из Вечерњих Новости:

“До следеће међувладине конференције Србије и ЕУ, која ће практично отворити преговоре о нашем чланству, врло вероватно неће доћи пре пролећа.

Како сазнају Новости, неформални предуслови за њено одржавање, а на којима посебно инсистира Берлин су: до краја испуњене обавезе из Бриселског споразума, као и усвајање другог оквирног договора Београда и Приштине, тзв. Брисела 2.

/. . . / у Приштини нису задовољни форматом преговора са Београдом, а једна од идеја која се чула од претендената на премијерску позицију Рамуша Харадинаја је да разговоре треба наставити унутар Директората Европске комисије за проширење, што би значило спуштање нивоа дијалога.

Душан Јањић, из Форума за етничке односе, каже, за Новости, да ће се дијалог, по формирању власти у Приштини и избору наследника шефице европске дипломатије, вероватно наставити на премијерском нивоу, до усвајања другог оквирног споразума:

Тај документ отвориће нова питања: сарадњу са Косовом у међународним организацијама, укључујући и УН, чиме се неће тражити признање његовог чланства, већ “неометање” присуства. Затим, положај српске заједнице на КиМ, образовање, култура, имовина и статус СПЦ. Све ове теме прећи ће у поглавље 35, што практично значи да о њима неће разговарати премијери”. (Новости, 10.08.2014.)

American-humanitarian-imperialismУ вези ратова које помиње, било би интересантно питати га у колико ратова у овом тренутку учествују земље чланице ЕУ, и у колико су их учествовале последњих година и деценија, заједно са својим савезником САД?

И на крају каже да ЕУ препознаје дијалог као начин решења свих проблема, и да су многи проблеми као онај у Украјини последица пада комунизма. Треба га подсетити да је и Совјетски савез омогућавао иступање савезне републике у члану 72 Савезног устава из 1977. године:

“Свакој савезној републици остаје право да Савез совјетских социјалистичких република слободно напусти”. Прва је напустила Совјетски савез 11 марта 1990. Литванија, земља из које представник ЕУ долази, а за њом су следиле и остале републике, укључујући и Украјину. Криза у Украјини није, дакле, последица пада комунизма. До кризе у Украјини и почетка грађанског рата је дошло након одлуке Кијева о прекиду евроинтеграција.

Када је реч о томе да ЕУ препознаје дијалог као начин решења свих проблема треба му скренути пажњу на то да су данашњи ратови различити од оних у прошлости и да се воде и без објаве рата, и подразумевају и активности у стању формалног мира.

6. Питање:

– Кад смо већ код тих историјских ствари које се решавају, дакле дијалогом… Директива ЕУ о спречавању расизма и ксенофобије криминализује порицање ратних злочина и реиспитивање чињеница ратова на простору бивше Југославије је забрањено под претњом кривичног гоњења. Зашто, на пример ја не смем да испитам ваше чињенице у жељи да вам докажем да ви можда грешите и да нисте у праву?

Одговор представника ЕУ: 

– Морам да Вам кажем да ја нисам толико добро упознат са том директивом колико сте Ви очигледно упознати, јер то на ктрају крајева није у мом делокругу рада и образовања. Али оно што могу да претпоставим је да је у крајњем сллучају на суду да пресуди и одлучи. Зато је важно имати фер и непристрасне судове.
– Хвала.

Коментар на одговор представника ЕУ:

Представник ЕУ каже да треба имати фер и непристрасне судове у којима то може да се реши. Да ли мисли на неки суд попут Хашког трибунала? С обзиром на то да долази из Литваније, бивше републике Совјетског савеза, било би интересантно да нам наведе суштинску разлику између Хашког трибунала и комунистичких судова. Пошто је овде реч о Србима, било би интересантнпо чути која је, у том смислу, рецимо, разлика, између суђења генералу Михаиловићу и суђења политичким и војним вођама Срба у Хашком трибуналу? Нема разлике – исти циљ, исте методе, иста средства.

 

Аутор аудио снимка: Никола Станишић
Аутор коментара: Димитрије Марковић, Реци не ЕУ
Транскрипт дискусије: СРБски ФБРепортер

СРБски ФБРепортер

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Трговински споразум ЕУ и Kине лоша вест за САД

Трговински споразум ЕУ и Kине лоша вест за САД

5 (2) Мало је рећи да су у Вашингтону остали непријатно изненађени. Неки су били …

ЕУ дала рок Орбану и запретила казном

ЕУ дала рок Орбану и запретила казном

5 (3) Европска унија је Мађарској дала рок од два месеца да промени спорни закон, …

17 Коментара

  1. Džaba nam pamet,pa zbog toga nas i ne vole-Sve je to gomila blefera

  2. Ovo treba procitati pazljivo. Volim pametne ljude.

  3. Zamolio bih svakog Srbina da pazljivo procita ovaj tekst. Predpostavljam da je imao savetnika u svemu oveme ali svejedno svaka cast i puna podrska!!!

  4. CUDO DA JOS POSTOIJMO OPSTAJEMO FASHISTI NAS IZBONBARDOVALI I SANKICIJAM UPROPASTILI TE NASI DOMACI KRIMINALCI OPLJACKALI I RASPRODALI STABI ONI OD NAS TRAZILI DSMO MI NJIH BOMBARDOVALI TO JE SVE EVROPSKO FASISTICKA MAFIJA UCINULA NASOJ ZEMLJI I SVISMO NADRLJALI NA TIM PROSTORIMA I POSTALI IGRACKA INPERIJA

  5. Паметних срба има али они не могу да дођу до могућности да народу изнесу своје мишљење и могућности.Власт једноставно не дозвољава да паметни буду у медијима јер би директно угрозили владајућу клику.Паметни су просто игнорисани од стране медија,да се којим случајем не сазна да и они постоје.

  6. Момче,свака част.Ако можеш пронађи оног момка који је пре пар година развио заставу Србије испред споменика Бана Јелачића у Загребу када је био на некој екскурзији и изведите ову земљу на прави пут.Само младост може да нас спаси.Живела Србија.

  7. NISAM ZADOVOLJAN SA PUTEVIMA SRBIJU U EVROPSKU UNIJU. EVROPSKA UNIJA SPUTAVA INOVATIVNI PRIVREDNI RAZVOJ I ZAPOŠLJAVANJE OMLADINE SRBIJE NA ZNANJU GRAĐANA SRBIJE. NIJE TO UREDU, JER JA SAM RADIO U 3 EVROPSKE DRŽAVE I ONI NISU ZA TO DA SE SRBIJJA RAZVIJA NA SVOJIM NAUČNIM RESURSIMA. SRBIJA IMA VISOKE NAUČNE RESURSE , ZNATNO VIŠE NEGO EVROPSKE DRŽAVE I EVROPSKA UNIJA ŽELI DA IH ISKORISTI ZA SVOJ SOPSTVENI INTERES. VLADA SRBIJE POMAŽE EVROPSKU UNIJU DA NAROD SRBIJE POROBI U TOM SMISLU, ŠTO SE NEMOŽE RAĆI DA SE EVROPA ZALAŽA ZA LJUDSKA PRAVA I SLOBODE STVARALAŠTVA NAUČNE I TEHNIČKE KULTURE NARODA U EVROPI.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend