петак , новембар 17 2017

Поучни часови од Громика: Како разговарати са Западом

Како је показала пракса – чврст став представља најбољу гаранцију успеха на преговорима са нашим „западним партнерима“.

У фебруару месецу текуће године навршило се 60 година од тренутка постављања Андреја Громика, једног од највећих дипломата ХХ века, на положај Министра иностраних послова СССР-а. Као шеф спољнополитичког ресора он је провео 28 година – рекордни стаж за сву руску историју. И све те године он је самопожртвовано штитио интересе своје државе на међународној арени. И не само да их је штитио, него се за њих борио у једном од најсложенијих и најопаснијих периода у светској историји – у време такозваног хладног рата. И у доброј мери захваљујући његовом чврстом ставу, његова држава је могла равноправно да конкурише САД и њеним савезницима. На жалост, људи који су дошли после Громика, били су на дипломатском плану његова потпуна супротност и катастрофални резултати од таквих промена нису морали дуго да се чекају.

Дипломатска каријера Андреја Громика почела је још крајем 30-их година, када је направио каријеру у научној области, па је препоручен за дипломатску службу од стране тадашњег Народног комесара иностраних послова Вјачеслава Молотова. По једној од верзија, Јосиф Стаљин је разгледао списак са кандидатима и дошавши до презимена Громико одједном је рекао: „Громико је добро презиме!“. Каријера у Народном комесаријату иностраних послова одвијала се муњевито. Он је већ 1943. године би амбасадор у САД, а 1946. године Громико са 37 година постаје стални представник СССР-а у СБ ОУН. Притом је будући шеф совјетске спољне политике непосредно учествовао у формирању УН, поставши једним од отаца-оснивача те организације.

Међутим, истински звездани час дипломате наступио је у фебруару 1957. године. Тада је Никита Хрушчов замислио да Дмитрија Шепилова који је тада био шеф МИП-а пребаци у секретаријат ЦК КПСС. Поводом тога он га је позвао себи и питао кога он може препоручити за тај положај. „Ја има два заменика – рекао је Шепилов – један је булдог; ако му кажеш, он ће загристи на мртво, не отварајући чељусти“. Други је, по речима министра, „талентован и виртуозан дипломата“ и препоручио ј Хрушчову управо другога. Он је размислио и изабрао прву кандидатуру – Андреја Громика.

Како се у каснијој историји показало, овај избор шефа совјетске државе је био апсолутно исправан, исто као и карактеристика коју је изнео Шепилов. Генерално Громико је у свом дипломатском стилу веома много узео од Вјачеслава Молотова, кога у суштини може назвати својим учитељем. Међутим, совјетска дипломатска школа од првих година свог постојања грађена је на темељима дипломатије Руске Империје, која је блистала таквим мајсторима спољне политике као што су били Александар Горчаков, Сергеј Бите и многи други. Громико који је одлично познавао руску историју, развијао је у себи дипломатско умеће и на примерима царских дипломата. Иако се, на пример, од Громика није могла очекивати мека љубазност једног Горчакова.

Постдамска конференција, јул 1945. године. Громико – трећи са десне стране

У раду конференције он је био управо тај „булдог“ који агресивно намеће своју спољнополитичку линију велике државе која стоји иза њега. Управо је за време Громика 1963. године био потписан споразум о забрани нуклеарних испитивања у атмосфери, у космичком пространству и под водом. За СССР, који је у том тренутку имао неупоредиво мањи нуклеарни потенцијал, споразум је био дефинитивно угоднији него за САД, које су се лишиле низа широких могућности за одржавање вежби са применом нуклеарног оружја. Важан корак у постизању нуклеарног паритета били су успеси совјетске дипломатије и приликом потписивања споразума ОСВ током 1972. године, као и споразума о спречавању нуклеарног рата из 1973. године.

Други значајан успех совјетске дипломатије тога времена представљало је закључивање Московског споразума из 1970. године између СССР-а и Савезне Републике Немачке. Громико је инсистирао на томе да земље НАТО које стоје иза леђа Западној Немачкој, де-факто признале пољско-немачку границу која је настала као последица Другог светског рата по Одри-Ниси, одбацивши на тај начин претензије на источне територије Немачке које су се налазиле у саставу савезничке СССР-у Пољске. Споразум је имао велики значај за учвршћивање доминације Москве над источном Европом. Практично је управо тај споразум коначно установио сфере утицаја Москве и Вашингтона у Старом Свету, што је у извесној мери снизило ниво геополитичке напетости на континенту.

Стил Громика – „зарити“ се у опонента чврстим стиском и методично добијати од њега ситне уступке један за другим, док број тих уступака не пређе у квалитет, што је и дефинисало успех преговарачког процеса. Треба истаћи и да је сваке преговоре он почињао тек после капиталне припреме, озбиљно проникнувши у суштину предстојећих питања и оних који могу изнићи, не ограничавајући се само њиховим површним схватањем. Људи који су га познавали, тврдили су да Громико сматра изузетно важним одабир материјала за преговоре, притом је то шеф совјетске дипломатије самостално радио, како би у сваком тренутку дискусије имао могућност да буде у току свих важних детаља.

Имајући довољан број чињеница за вођење дугих преговора, Громико је био склон отезању самог њиховог процеса, трудећи се да не жури и не испушта из вида ни најситнији детаљ. Поред тога, пред почетак важног сусрета он је увек изучавао личност човека са којим је требало да разговара. Није случајно његову обавештеност приметио други велики дипломата те епохе – Хенри Кисинџер, који је заузимао место државног секретара САД у периоду 1973-1977. године. „Он черечи опонента на комаде. Он је сличан тешкој локомотиви која иде у задатом правцу и стављају пред собом снагу своје аргументације, упорно тежи да достигне постављени циљ“ – говорио је амерички дипломата. Управо због непопустљивости и упорности у постизању својих циљева, Громико је на Западу добио оштар но прилично одговарајући надимак – „Мистер Њет“.

Сам шеф совјетске дипломатије је тврдио да је увек у свом раду полазио од три главна правила. Као прво, говорио је он, неопходно је тражити максимум од друге стране, не либећи се захтева. Као друго, Громико је позивао да се у нужним ситуацијама не преза ни од грубих, но често ефикасних механизама, као што је ултиматум. Према његовим речима, не треба избегавати лаке претње на адресу саговорника, а затим као излаз из настале сложене ситуације предложити преговоре. „На Западу ће се увек наћи људи који ће пристати на то“ – изјављивао је шеф спољнополитичког ресора СССР. И као треће, он је учио младе совјетске дипломате да започињући преговоре, не одступају ни за корак. „Они сами ће вам често предложити то што сте тражили. Но, тада не пристајте, него цедите више. Они ће поћи на то“ – говорио је он. Успех или неуспех преговарачког процеса он је дефинисао на следећи начин: „Када добијете половину или две трећине тога што нисте имали – тада сматрајте себе дипломатом“.

Те речи Громика у потпуности су се оправдале за време Карипске кризе 1962. године. Према речима дипломата, ти дани нису били баш прости у његовој дипломатској каријери, међутим, он се блиставо суочио са својим задатком. У то време СССР је, као што је познато, упутио на Кубу 42 ракете са нуклеарним бојевим главама. Сједињене државе, откривши њихово размештање на острву, запретиле су да ће их уништити масовним авио-ударима. Свет је стајао на корак од тоталног нуклеарног рата. Председник САД Џон Кенеди је 18. октобра примио Громика. Дипломата је спокојним но самоувереним маниром изјавио шефу Беле куће, да је у насталој ситуацији уцена недопустива, и због тога Вашингтон не треба да звецка оружјем и да се понаша као да не постоји никакви животно важни интереси за СССР. А тај интерес је био да се из Турске уклоне америчке ракете, усмерене ка јужним рејонима СССР-а. У резултату су СССР и САД кренули на примирје: Москва је извезла ракете са Кубе, а САД их је извезла из Турске. СССР је за себе могао добити безбедност својих јужних рејона, а Громико је могао да у свој актив упише још једну успешну драматично спроведену дипломатску операцију.

Громико на преговорима са Кенедијем

Патријарх совјетске дипломатије напустио је свој положај тек 1985. године, на таласу масовних унутар-политичких промена у СССР-у. После смрти престарелог Черњенка, поново се поставило питање власти. И у том тренутку одлучујућу реч имао је управо Громико – политички «староседелац» који је у том тренутку био утицајни члан Политбироа. На жалост, управо је Громико инсистирао на томе да следећи шеф државе постане, како је тада изгледало млади и перспективни политичар Михаил Горбачов. Сам дипломата је касније у једном интервјуу изјавио да не жали на учињеном избору. «Нама је био потребан активан шеф» – говорио је већ после оставке престарели дипломата, међутим, додајући при том да Горбачов није оправдао наде које је полагао у њега. «Није жвака за сељака, није владарска круна за Горбија!» – приговарао је Громико.

Можда је дипломата био искрен кад је говорио да је избор у корист Горбачова био условљен неопходношћу обнове руководеће врхушке државе. У то време је можда био само један од разлога, ледени брег, док су други мотиви лежали у нешто другачијој равни. Сам Громико је, према успоменама његове кћери Емилије које је изложила у књизи «Хоћу да испричам», написала да зна веома много тога о чему не треба говорити. «Генерално, ја много знам. Но, то ће отићи са мном у гроб» – наводе речи дипломате њгова кћер. Он се упокојио 1989. године, 17 дана ре 80-тог рођендана. Ко што је и говорио велики дипломата, своје тајне је однео у гроб.

* * *

На жалост, људи који су дошли после Громика, не само да су представљали његову бледу сенку, него су се они у свом деловању руководили дијаметрално супротним интересима, са ентузијазмом предајући једну за другом геополитичку позицију, за добру реч и тапшање по плећима од западних шефова. Тако је 1985. године, већ при Горбачову, министар иностраних послова постао Едуард Шеварнадзе. Громико је био шокиран тим постављањем, пошто као прво, нови генерални секретар није желео ни да се консултује са самим Громиком поводом те кандидатуре, а као друго, зато што Шеварнадзе није имао никаквог искуства у раду на спољнополитичком фронту. Даље акције новог шефа МИП-а по питању примирења са Западом и једностране предаје геополитичких позиција само су уверили Громика да је Горбачов на то одговорно место изабрао апсолутно погрешног човека.

Ипак, Громико који је отишао из дипломатије није улазио у политику, што му није сметало да изрази своје лично мишљење о произашлим догађајима: «Не треба одлазити из центра Европе, била би то грешка стратешког карактера, то је наша прва линија одбране, њу треба ојачати, а не остављати» – коментарисао је он предају савезника СССР-а од стране Горбачова у Источној Европи. Громико је сматрао грешком отказ совјетског руководства од силе као инструмента сровођења спољне политике, истичући да мир, ма како он добар био, не треба да се постиже на рачун сопственог народа. «Ако се поносиш свјим пацифизмом, не седај у фотељу руководиоца велике државе. Поноси се у својој кући, свом дворишту, у рејону, али не штети својој држави» – изнео је своју позицију дипломата у интервјуу новинару Дмитрију Тихонову.

Шеф совјетске дипломатије у свом радном кабинету

Чинило се да од Шеварнадзеа не може бити нико гори на месту иностраних полова. Међутим, његов наследник Андреј Козирјев, који је 1993. године постављен за шефа МИП-а СССР-а, а потом Русије, показао се не само као лош дипломата. У поређењу са Громиком, он је био «антидипломата», који је свесно ставио на себе поводац Запада који је тада газдовао у Русији. У свом раду у својству руководиоца спољнополитичког ресора он не само да је одбацио наслеђе совјетске дипломатске школе, пре свега Андреја Громика, него је чинио све супротно. Тамо где је било неопходно бранити своју позицију, он се слагао са својим опонентима без роптања, добивши касније понижавајући надимак «Мистер Да». «Један од проблема Совјетског Савеза огледао се у томе што смо се ми сувише заглавили на националним интересима» – говорио је Козирјев. Не чуди зато што је уз такво «професионалне» кадрове земља бачена на маргине светске политике, практично се спустивши до трећеразредног нивоа земље која нема никакав ауторитет на међународној арени.

Тек је Јевгениј Примаков који је 1996. године постао министар иностраних послова, почео враћати некадашњу величину руске дипломатије. По многим параметрима он је покушавао да делује ослањајући се на искуство Андреја Громика. Без обзира на тешку унутрашњо-политичку ситуацију, трудио се да заузме чврсту позицију на преговорима са западним земљама. Како је показала пракса, управо таква варијанта се показала за нову Русију најрезултативнијом, омогућивши да већ почетком новог миленијума вратимо земљи међународни статус велике државе.

Данас је руска дипломатија, на срећу, увелико заснована на наслеђу Громика. Није случајно да га је актуелни министар иностраних послова Сергеј Лавров назвао једним од највећих дипломата ХХ века. Сам Громико је говорио да се никада није „улагивао“ Западу, сматрајући такву тактику у вођењу преговора контрапродуктивном. „Ми имамо делатнике који би кроз зубе и стидљиво штитили сопствене интересе. Ах, да не увреде Америку! Ми тако далеко нећемо отићи“ – говорио је он.

И гледајући на то са каквом увереношћу се сада понаша Русија на међународној арени, можемо рећи да се земља на крају избавила од комплекса ниже вредности из 90-их година и од тог самог баналног клањања пред Западом. Чини се да се идејно и практично наслеђе великог совјетског дипломате Андреја Громика показало у том послу веома корисним.

Актуелно

Проблематика односа Срба и Хрвата – Јован Дучић

Ово је изузетно занимљиво и важно за разумевање свега онога што нам се дешавало, што …

Параћинска Ћеле кула

Значи није само Ниш имао Ћеле кулу… Ово је страшно и језиво и занимљиво: кад …

Један коментар

  1. Kada pročitam ovaj tekst i pogledam ko je naš „ministar“ inostranih poslova dođe mi da zaplačem.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons