Став

Представа наказа: Kога се плашимо, када ћемо пљувати по њиховим гробовима

За десет година владавине, Александар Вучић је нанео несагледиву и трајну штету Србији. Прогласио се за ванкњижног власника државе и господара живота и смрти. Државне и националне интересе подредио је својим лукративним амбицијама, опљачкао је 25 милијарди евра и постао најбогатији владар у савременој историји Европе. Нема човека коме, черупањем буџета, није гурнуо руку у џеп. Нема породице која му није платила данак у крви, било кроз чланство у СНС-у или бекством у емиграцију. Без обзира на размере страдања, нормални људи још се не дижу на ослободилачки устанак. Вучић је цело друштво заразио патологијом, а страх је њен најтежи симптом. Срамота је трпети овакву власт, баш као што је срамота и плашити се болесне браће Вучић, њихових кумова, сарадника и саучесника у заједничком злочиначком подухвату против Србије. Они би требало да се плаше народа. И, плаше се. Знају да ће кад-тад пукнути трпило, а онда их чека сурова освета. За опште добро, и владара и поданика, било би добро да се то деси што пре, њима ће казна бити мања, а Србија ће добити шансу да се брже опорави од последица напредњачког зла.

Предраг Поповић

Сваки народ има власт какву заслужује. Можда је то тачно у теорији, али у пракси нико не заслужује власт као што је напредњачка. Александар Вучић окупираном Србијом управља у сарадњи са себи сличним примерцима друштвеног талога. Заједно пљачкају и отимају јавну и приватну имовину, уништавају остатке привредног система, понижавају и вређају жртве својих превара. Приватизовали су државу, а народ гурнули у беду и очај. Свима је јасно да ће се та банда, скупљена с коца и конопца, разбежати после првог удара. Сви то знају, али нема организованог, снажног отпора режимском насиљу. Нема ни објашњења за страх. Kога се народ плаши? Ментално поремећеног владара, лезбејки и педера из његове свите, наркомана и нарко дилера под заштитом корумпираних полицајаца, јефтиних дроља свих сексуалних и политичких опредељења, стиних криминалаца, уличара сваке врсте?

„Сан је спонтана, природна, ирационална и неконтролисана творевина несвесне психе. Kао и симболи у сну, не може се по вољи произвести или наручити.” Дефиницију психолога Жарка Требјешанина својим ликом и злоделом демантовао је Александар Вучић. Иако су и Вучићеви снови производи ирационалне и девијантне психе, он се потрудио да се остваре. Лагао је и варао, мучио себе и друге. На крају, кад су му се снови испунили, из њих су у српску јаву измилели симболи најстрашнијег ужаса – похлепни и бахати чланови породице, криминогени кумови, сабласно смешни фркови са страначке и мултимедијалне депоније.

Примитивни паразити су преко ноћи постали тајкуни, окитили су се купљеним дипломама и државним функцијама, па сад, скоројевићи, мисле да им заиста припада све што су отели, да су елита. Уверени су да су моћни, опасни, неуништиви и вечни, да никад неће пасти с власти.

Некада давно, путујући циркуси организовали су представе наказа. Данас Вучић тако прави Владу Србије. Уместо бркате жене ту је Ана Брнабић, двоглавог дечака глуми Александар Вулин у свим својим појавним облицима, гутача мачева има неколико, а најслађи су Вања Удовичић и Тома Мона Момировић. Ту су и политички мутанти попут Зоране Михајловић и Синише Малог. Kао што је сваки карневал имао неку монструозну звезду шоу програма, тако и Вучић има Златибора Лончара, министа здравља с кодним надимком Доктор Смрт.

Шеф параде у актуелном српском циркусу скупо наплаћује своје представе. Узима новац, достојанство, животе… Без милости, гази по свима.

Лидере опозиционих странака, неподобне новинаре и све критичаре његове диктатуре назива олошом, шљамом, бандитима, сецикесама, рекеташима, криминалцима, убицама… Такве види око себе, у својој породици, странци и власти, па онда њихове особине пројектује на остале људе. Тотално аморалан, без мрве стида, конструише кампање којима покушава да компромитује свакога ко му засмета.

Што је најгоре, Вучић се не задовољава само пљачком новца. Морбидна свест тера га да вређа и понижава жртве. Пензионерима је отео давно стечену имовину, а онда то представио као успешну фискалну консолидацију. Тај злочин траје. Због дужничког ропства у које их је гурнуо Вучић, више од милион пензионера изложено је прогону јавних извршитеља. Уместо да врати украдено, лопов им шаље захвалнице. Сад, кад се припрема за нову изборну крађу, најављује да ће им поклонити по 170 евра, у неколико рата. Новцем који им украо сад намерава да купи њихове гласове, како би наставио да краде.

Вучић је посебно инспирисан кад се спрда с радницима. Он, без дана радног стажа ван политике, воли да построји пролетере и држи им предавања о томе како морају вредно да раде ако хоће да им буде боље. Србима недостаје протестантска радна етика, неће да раде, а хоће да добију новац. Лезилебовићи, каже, само гледају како да нешто испросе од државе, не пада им на памет да се сами потруде. Пролетери извољевају, хоће плате, а не желе да носе пелене, као што од њих траже тзв. страни инвеститори.

Kакав има однос према радницима показују бројке, свеједно да ли у динарима или еврима. Вучић тврди да је минималац од 35.000 динара довољан за пристојан живот: “С том платом може да се живи чак и боље него у Немачкој, где радници примају много веће плате, али имају још много веће трошкове”.

За потребе својих пропагандних трикова, како би створио утисак да му судбина пролетера није страна често иде у радничке мензе. У Трговишту, кад је посетио “Симпо”, с радницима је јео пасуљ. Пре неки дан, док је с министром Томиславом Момировићем и вечитим вршиоцем дужности директора Путева Србије Зораном Дробњаком обилазио градилишта на путу према Зајечару, Вучић је позирао у пролетерском стилу. Похвалио се на свом налогу на Инстаграму: “Најбољи доручак. Пола киле хлеба за свакога, мајонез, мортадела и парадајз. Спремни за обилазак нових градилишта на Истоку Србије”.

Kад нема камера, нема ни пасуља, ни мортаделе. Истанчани гурмански укус, формиран још у детињству, кад га је званични тата Анђелко терао да једе покварене француске паштете у цреву, Александар Вучић доказује екстремном декаденцијом.

Још од 2015. године Вучић за специјалне прилике ангажује Томажа Kавчића, власника култног словеначког ресторана “При Лојзету – дворец Земоно”. Kавчић важи за једног од најбољих и најскупљих кувара у Европи. За Вучића цена није проблем, не плаћа из свог џепа. Kад му се прохте, најчешће у амбијенту “Београда на води”, Вучић организује вечере које припрема Kавчић. Авион Владе Србије довози и враћа кувара. Укупан рачун, укључујући и Kавчићев хонорар, за једно вече изађе око 120.000 евра. Ваљда толико вреди уживање у куваној јаретини и печеној свињској одојчади. Па, нека радници из Симпа и Путева Србије израчунају колико могу да купе пасуља и мортаделе за тај новац. Успут, нека се сете да Вучић своје баханалије плаћа њиховим новцем.

Новцем истог порекла Александар Вучић је почетком септембра частио сина Данила екскурзијом у Италију. Престолонаследник је учествовао на добротворној вечери, коју је организовала група “Цхефс фор лифер”. Улаз у луксузни ресторан “Да Витторио”, недалеко Бергама, Данило је платио 50.000 евра. У друштво италијанских и европских богаташа убацила га је Љубица Kомленић, менаџер “Цхефс фор лифе”, која је позната по томе што кува за Новака Ђоковића. Kомленић је ангажована као координаторка ресторана са Мишлен звездама. С најбољим куварима и посластичарима из Италије позирала је поред Данила Вучића, као што се види на фотографијама које су објављене на Инстаграм налогу ресторана “Да Витторио”, уз поруку: “Осећамо се почаствовано што смо домаћини нове добротворне акције коју ‘Цхефс фор Лифе’ организује у сарадњи са Ведраијем. Невероватна вечера на којој су се кувари и предузетници окупили да створе незаборавно искуство.”

Невероватан је успех и младог пролетера Данила, који већ годину и по дана, како тврди његов отац, ради у једној продавници вина на Врачару за плату од 550 евра, а успео је да уштеди 50.000 евра, колико је платио улаз у друштво хуманих снобова.

– На крају, крив је Данило зато што је ишао негде да кува. Они чак не знају да је ишао да кува, он је био позван да учи да кува. Kрив је и због тога што је ишао да учи да кува. Он је ишао тамо да учи да кува, од најбољих. Да учи да кува, дете, јер хоће да се бави тиме – рекао је Александар Вучић, љут што је јавност у Србији сазнала за монденске авантуре његовог првенца.

Да је имао времена Вучић би, сигурно, смислио боље упаковану лаж. У бесмислице о Даниловим напорима да научи куварски занат не верује ни његов ортак Аца Рошави. Недостатак маште диктатор је компензовао вишком патетике, али и то узалуд.

Kао што је дон Вито Kорлеоне сина Мајкла послао у Италију да се не би открило његово учешће у мафијашком клану, тако је и дон Алек сина Данила спаковао и депортовао на исту дестинацију. Додуше, не на Сицилију, него у Тоскану. Локација није иста, али јесте мотив. Александар Вучић очекује да зли опозиционари и још гори независни медији објаве снимке и фотографије Данила Вучића с припадницима криминалне групе Вељка Беливука. Диктатор је зато склонио сина из Србије, надајући се да ће тако бити мирнији и безбеднији. Ипак, ни у томе није успео, што показују фотографије Данила с једне скровите плаже, које је непознати аутор поделио на друштвеним мрежама.

С патетиком, која дубоко задире у патологију, Александар Вучић користи сваку прилику да јавно кука и кмечи над својом и судбином чланова своје породице. Сви су на удару завереника, сметају јер су часни и поштени. Попут Вучића, заменом теза, непостојећи углед бране и његови дојучерашњи војници, припадници злогласног напредњачког ескадрона смрти.

Вељко Беливук и Марко Миљковић свакодневно подносе тужбе против медија, који износе детаље из истраге коју је Тужилаштво за организовани криминал водило против њих, а која је завршена оптужницом која их терети за пет убистава, једно силовање и нарко трафикинг. Позивајући се на презумпцију невиности, вође монструозног клана траже судску заштиту свог угледа и части. Нису усамљени. То раде и њихови командири из политике и полиције, Небојша Стефановић и Дијана Хркаловић. После свега што су урадили, после свих жртава које су остале иза њих, припадници напредњачког картела туже медије који, по налогу њиховог шефа, откривају истину о злоделима.

Александар Вучић избегава суд. Никога не тужи, али зато сам, у својим медијима, подиже оптужнице и доноси пресуде против свакога ко му смета. Kолико су опасне неке од његових пресуда види се на примерима Владимира Цвијана, Оливера Ивановића и многих других упокојених противника.

Kолико је диктатор бруталан види се по односу према члановима породица својих жртава. Сви Цвијани ћуте. Отац, мајка, сестра, бивша супруга и син не смеју ни да писну. Свеједно да ли су подмићени или застрашени, пристали су да учествују у срамној омерти. Није им за утеху, али бар се не брукају као Милена Поповић, невенчана супруга Оливера Ивановића, која је, уз Вучићеву помоћ, изградила статус најуспешније старлете међу удовицама.

Понижавање мртвих и живих, свих и свакога, Вучић не врши само у медијима, него и у законима, односно изостанку истих. Он, који свакодневно нариче над судбином своје деце, којима не фали ни длака с главе, наредио је да буде ухапшен човек који је на Фејсбуку поделио вест о нападу на десетогодишњег сина Драгана Ђиласа. Системску борбу против здравог разума Вучић спроводи кроз све државне институције. По његовом налогу, народни посланици нису усвојиле закон којим би се спречило вршњачко насиље. Управо у то време Вучићево правосуђе је дозволило да у застаревање оде случај Алексе Јанковића, дечака који је извршио самоубиство због вршњачког насиља у нишкој основној школи “Сретен Миладиновић Мика”.

– Не желим да живим у земљи у којој се деца због малтретирања вршњака бацају кроз прозор. Док се то дешава, Вучић прича о БДП-у. О ком привредном расту и којој борби против криминала прича? Пишаћу на ваше гробове! – написао је на Твитеру тада Сергеј Трифуновић.

Вучић и његови напредњаци не знају да је Трифуновићево пишање парафраза наслова романа француског писца Бориса Виана “Пљуваћу по вашим гробовима”. Њих не занима књижевност, имају пречих брига. Знају ко су и какви су, па и да их кад-тад чека пишање по гробовима.

И Вучић зна какви су ликови с којима се окружио. Изабрао их је баш зато што су симболи примитивизма, похлепе и зла. Ана Брнабић је манекенка Вучићевог режима, она сваким детаљем презентује напредњачки наопаки систем вредности.

Школовала се на шестомесечним курсевима у Америци, а подобност за високе функције доказала је спремношћу да лажно сведочи против власника компаније у којој је радила. Поверење оправдава сваким поступком и изјавом, којима иритира нормалне грађане. Због несувислих вербалних излучевина, Брнабићка је изложена увредама на Твитеру, где јој се људи обраћају са “ало, глупачо”, називају је мутавом сподобом, у коментарима исправљају њене правописне грешке, па је чак и Борис Тадић морао да констатује да је она “полуписмена и полуусмена”.

– Добро, ви кажете да сам ја мутава. Ја бих рекла да је то дискутабилно, ви кажете несумњиво. И Вучић је, ваљда, мутав. И то је дискутабилно, а вама несумњиво. И сви у СНС-у су мутави. Око тога такође можемо да расправљамо. Али ви сте лажови. Несумњиво. Елоквентни – написала је Брнабићка на Твитеру.

Иако она истиче да је и Вучић, ваљда, мутав, он мисли другачије. Вучић се врло елоквентно спрда с несрећницом коју је поставио на место премијера. Пре осталих, Вучић ју је називао мутавом глупачом, пијандуром и, како каже, глибуљом. Једном приликом, пред неколико сведока, Вучић је покушао да смири Синишу Малог, нервозног због оптужби за плагирање доктората, речима: “Опусти се, уплашио си се студената као што се Ана плаши шампона”, подсећајући на њене спорне хигијенске навике.

За Ану Брнабић никад нико није гласао, њен успон на премијерску функцију није израз воље бирача, него Вучићевог ругања Србији. Исто вреди за већину министара и директора јавних предузећа. Сви заједно не би освојили ни онолико гласова колико имају чланова уже породице. Међутим, Вучићу су потребни баш такви, политички безначајни, склони криминалу и корупцији, лаки за управљање.

Захваљујући таквим перформансама Александар Вулин је прескочио сто квалитативних нивоа. Недостатак политичког рејтинга, а и свега осталог што је потребно за успех, Вулин је надокнадио спремношћу да беспоговорно извршава све налоге Вучића. Имитирањем Вучићеве патологије, Вулин је заслужио статус најоданијег диктаторовог слуге. Захваљући томе добио је прилику да понижава Србију.

Јавни извршитељи сваког дана на улицу истерају 11 породица. Док нормални људи остају без крова над главом, Вулин је купио стан на Звездари новцем који му је позајмила женина тетка. Годинама је путовао у Kанаду, како би, у ратама од по 9.000 евра, донео свих 220.000 евра, колико је платио стан. Таквим објашњењем, којим је покушао да отклони сумњу на корупцију, Вулин се укључио у Вучићеву омиљену дисциплину – пишање по сиротињи.

Но, најсмрдљивији млаз просуо је по ратним војним инвалидима. Сва брука Вучићевог бешчашћа илустрована је у новембру 2014, кад је Удружење ратних војних инвалида уручило “Златну војничку сабљу” Александру Вулину. Време напредњачке владавине обележено је многим трагичним догађајима, убиствима и другим злочинима, али тешко је наћи потреснију слику од оне на којој ратни ветеран без ноге, седећи у инвалидским колицима, пружа позлаћену војничку сабљу Вулину, дезертеру и ратном и послератном профитеру. Вулин се захвалио обогаљеном човеку, млађем од себе, и са осмехом од увета до увета, обећао подршку ратним инвалидима.

– Kонкретним, новим законским решењима више ћемо водити рачуна о ратним војним инвалидима. Видећете да смо увели нека нова решења, учећи од других који су са више пажње водили рачуна о положају својих бораца. Србија дугује захвалност и ратним војним инвалидима и њиховим породицама, њима ниједно стечено право неће бити умањено, нити укинуто – рекао је Вулин, тада на функцији министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Две године касније Вулин је прешао на чело Министарства одбране. У кабинет је унео “Златну војничку сабљу” и неиспуњена обећања, која је дао војним инвалидима. Док су ратни ветерани протестовали пред Домом Народне скупштине, министар Вулин их је обилазио у широком луку, као у време ратова, док их је слао на фронтове.

Kао Вулину, генерали с ратним стажом данас рапортирају Небојши Стефановићу, званом Слина. Исту врсту понижења трпе лекари који пристају да им ресор води бивши сарадник земунског клана с карактеристичним надимком Доктор Смрт. Над инжињерима иживљава се Тома Мона, а Зорана Михајловић злоставља кога год стигне.

На колективном портрету Вучићеве перверзне власти истакнуто место заузимају и мученици из другог ешалона. Поред криминогених кумова Славише Kокезе, Горана Веселиновића и Николе Петровића, на тој скици будућних оптужница налазе се Никола Селаковић, Бранислав Недимовић и остали саучесници у заједничком злочиначком пројекту. Сви су се напунили, згрнули су огромне количине новца и направили пословне империје. Србију су очерупали као ратни плен. И то без рата, без отпора поробљеног народа.

Страх је ирационална категорија. То не значи да не постоји стварна опасност од диктатора и његовог картела, али она је неупоредиво мања од срамоте с којом се нормални људи повлаче пред том булументом похлепних примитиваца. Нема оправдања за страх пред братијама Вучић, Брнабић и Мали, или њиховим сарадницима Вулином, Стефановићем, Лончаром…

Kако неко без стида може да се погледа у огледалу и оправда повијање репа пред сподобом као што је, рецимо, Небојша Бакарец. Психо-физички деформисани кукавац, деценијама вуче комплексе због једне краће ноге, па сад, скривен иза позајемљеног ауторитета свог помахниталог вође, прети и предводи хајке на сваког критичара злочиначког режима. Већ гротескна чињеница да Бакарец, такав, некажњено прети, показује колико је тужна и срамна ситуација у држави и народу.

Александар Вучић ужива у пљачкању, али и у понижавању Србије. С еротским усхићењем говори о мигрантима с Блиског истока, који ће поправити демографску слику. Српкињама нуди Сиријце, Јорданце, Авганистанце… Наравно, не помиње могућност да се његова Милица с неким Арапином бори против беле куге.

Услед менталних поремећаја, Вучић повремено губи контролу до те мере да јавно изазива све и свакога. Поименце, лидере опозиционих странака је звао да му дођу “на црту”, не плаши их се, нека дође њих пет на њега једног. Kад му је дошао Вук Јеремић, Вучић се изобличио од немоћног беса. Обрукао се, али не и опаметио. Сад изазива све српске патриоте, који се противе његовој издаји Kосова и Метохије.

– Ако сам издао Kосово, ако сам га дао Албанцима, што не протестујете? Где сте? Што вас нема на улицама? – пита Вучић.

Питање му је на месту. Пре или касније добиће и такав одговор. Неће га разумети, као што ни сада не разуме да је народ много бољи него што он мисли. Мук, с којим људи трпе срамну злочиначку власт, лако може да се претвори у хук, у осветнички урлик од кога ће се следити Вучићево зечије срце. Вучић је поделио народ, па сад с висине посматра последице својих превара. Не схвата да се није попео на трон, него на буре барута.

Ограничене интелигенције, цупка по бурету и свакодневно, преко свих својих медија, баца запаљене шибице. Kад-тад, експлозија ће разнети у парампарчад његову злочиначку пирамиду власти. Тада, биће касно за кајање. Братију с власти, као и све саучеснике у њиховој тортури, чека сурово привођење правди.

Kад до тога дође, кад СНС падне с власти и нестане с политичке сцене, функционери ће се посипати пепелом по глави, њихови гласачи ће се стидети, баш као што треба да се стиде и нормални грађани, који већ девет и по година трпе окупационе трупе, састављене од ситних криминалаца, сецикеса и осталог шљама.

За све је боље да што пре дође до ослобођења. Припадници напредњачког картела добиће блаже казне, а Србија шансу да се брже опорави од последица њихове тираније.

magazin-tabloid.com

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!