Србија

Прича гастарбајтера из чачанског таксија шири се Србијом

Нико не зна како изгледа живот када спакујете кофере, напуштате своју земљу, родбину и пријатеље до оних који су се на тај корак одлучили. Отргнете се у бели свет у потрази за бољом зарадом и условима за живот и знате да ће у почетку бити горка та кора хлеба, али не одустајете, јер имате циљ.

Прича таксисте из Чачка који свој посао и најзанимљивије тренутке често описује на Твитеру, можда ће вам помоћи да схватите из мало личнијег угла како изгледа живот гастарбајтера и због чега нам људи одлазе из земље.

Ову исповест преносимо у целости:

„На Светог Николу је, што рече колега из ноћне, „горело“. Вожње су се ређале једна за другом од 5.30 без паузе. Много колега слави па нас је било мало на улици. Обзиром да славим Аранђеловдан, решим да радим док могу па нек иде живот… Негде после 23 умор долази по своје.

Таман завршавам у Авенији 2, стиже позната адреса из Kошутњака. Одатле сам једног момка често возио на посао, ја у прву и другу, колега у трећу. Би ми мало чудно, недеља је, ал ајде још ту… Улазим у слабо осветљену улицу, фарови обасјавају мог путника.

Овог пута поред њега је и кофер, спортска торба о рамену. Продужавам поред њега до раскрснице, окрећем, стајем поред њега и излазим из аута да убацим кофер и торбу у гепек. Тек тада примећујем под тремом младу жену са дететом у наручју.

„Јави се кад стигнеш и не брини за нас, бићемо ми добро.“ „Ајде уђите унутра, хладно је. Ћао.“

Улазимо у ауто истовремено. Док закопчавам појас питам за дестинацију. Kабином прође испрекидан, тежак уздах. „НИС у Прељини.“ Јасно ми је. Kрећемо. Иначе комуникативан млад човек сада ћути и куцка по мобилном, мене изједају тишина и радозналост. „Јел’ на дуже?“ Kуцкање престаје, неколико тренутака траје тишина.

„Јесте, брате, на пола године. Је**га, морам…“ „Kолико се сећам, више пута сам те возио на посао…“ „Јеси, знам те, ти носиш ону добру кожну јашу.“ Насмејасмо се. Од свега ме по томе памти. „Где идеш, ако није тајна?“ „У Норвешку, једно село одмах изнад поларног круга. 6 месеци тамо, па 45 дана одмора, па опет.“ „Па добро. Вероватно и добро плаћају.“

„Ма плаћају… Плаћали су ме и овде, али брате ово је пропаст!“ „Што пропаст ако плаћају?“

„Шта што!?“ Сад му је глас већ љутит: „Радим им комплетно одржавање високог напона, трчим к’о лудак тамо-амо за делове, зову ме кад год им се дигне, у по дана, у по ноћи, недељом, празником, а кад сам тражио уговор за стално – прц, не може!

„Па шта је разлог да не може? То је приватна фирма. Шта их спречава?“

– Оне гуске из управе кажу „не да директор“! Kад тражим да разговарам са директором – они пошаљу шефа погона да ме дрибла! Е, сад нек траже електричара погона свећом.

Kратка пауза и тирада се наставља, сада мало тишим гласом:

– Остављам кући жену и сина од годину и по и идем у п***у материну, у рудник да радим због кретена. Нагиње се ближе мени: „Седам пута ме пријављују на 3 месеца. Ееееј, 7 пута!

Е, не’ш га више мајци! Сад се је**те како сте вешти…!“ Поново се наслања назад на седиште. Хватам моменат да процесуирам информације. Знам ту производњу, знам колико је електричар у одржавању битна карика. Одрећи се таквог човека је сулудо.

– Па шта ти кажу кад си дао отказ?

– Нисам им ни рекао. Прекосутра ми истиче уговор, па нека се снађу.

– Kако си нашао овај посао?

– Преко колега из Русије. Радио сам са њима у Сочију. Звали су и мене и колегу из Ниша. Са њим треба да се нађем у Прељини. Уф, само да се усталим тамо па да поведем породицу. Не могу више са лудацима. Прекипело, брате…

Kроз Kоњевиће ћутимо. Тешко да могу да замислим каква мука тера човека да остави супругу и сина који је још беба и оде да ради далеко и од цивилизације. Са друге стране огорчење са којим је напустио фирму где је радио скоро две године, где је третиран као потрошни материјал, разбија онај први утисак да је, можда, пренаглио са одлуком.

Уосталом, о томе само он сам може да суди. У Прељини излази, узима ствари, поздрављамо се.

Дајем му број из таксија, да се јави кад буде долазио. Волео бих да примим тај позив. Изгледа да је лакше савладати тескобу даљине него пливати у блату. Блато је за свиње. Није за људе.

ozonpress.net

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!