Попова код Блаца – Хајде, да упознате Николу Николића – предложио нам је Томо Марковић, секретар горњомилановачког Црвеног крста. У комби-возилу смо се упутили у село Попову. У возилу је, осим нас, још и храна, детерџенти, шампони, сапуни, метално посуђе и остало што је свакодневна кућна потреба, а што се могло купити за петсто долара непознатих дародаваца. Пред нама око 170 километара.
– Група пријатеља, наших и Американаца, која заједно ради у истој фирми у САД, кад год прочита о каквој породици у Србији да тешко живи, сакупи нешто новца да се купи и уручи шта им је потребно. Један од њих је мој некадашњи школски друг, име му не могу да кажем, јер нико из те групе не желе да му се објави име, баш су прави дародавци. Захваљујући том моме другу, сва њихова помоћ иде преко нашег Црвеног крста, па сам често „осуђен“ да комбијем достављам послатак у многа места у Србији – прича нам Марковић.
Николићима из Попове исти комби вози помоћ други пут. Први пут им је довезао нови шпорет на дрва и ламинат, јер се стари шпорет увелико распадао, а једина просторија у трошној кући била је без патоса – камене плоче и утабана иловача.
Стижемо. Кућа има једну просторију и она је све – дневна и спаваћа соба, кухиња, шпајз, купатило. Породицу чине: бака, готово везана за кревет, мама Милка, шеснаестогодишњи брат Стефан и Никола. Старији брат је повучен, ћутљив, ваљда га стид стања у којем је породица. Никола је у осмој години, првачић, али води главну реч.
– Имамо струју и до прошле јесени служила је само за сијалицу, али смо од добрих људи недавно добили телевизор, па сада имамо два потрошача. Мало времена имам за игру, нарочито у летњој сезони. С мајком помажем комшијама да оберу вишње, мајка са виших, а ја са нижих грана. Тамо ручамо и вечерамо, добијем нешто половне одеће и обуће од газдине деце, а понекад и сто динара. Иначе, мој посао је и да доносим воду с бунара који је километар од куће. Имам пластични балон од пет литара и, свакога дана, пет пута идем на бунар.
Никола је кренуо у надницу пре него што је, као првачић, сео у ђачку скамију. Не прича о аутићима, лопти, бициклу, „мобилцу“ или компјутеру. Говори како није тако лоше, живи се, још да му је удобан креветац „а не овај војнички, гвоздени, на спрат“, и да су му на кући боља врата са кључем, јер се „ноћу плашим да нам неко не уђе“.
– Јесте, Никола је вредан као мрав, одрастао је пре времена, помаже својим радом да се прехранимо, јер од шест хиљада динара социјалне помоћи се не може живети. Лакше смо живели док ме супруг, пре шест година, није напустио. Побегао од сиротиње, оставио нас, отишао у Крушевац, чујем да се оженио и да има другу децу. Кад су Стефан и Никола, пре четири године, отишли да виде оца, добили су шамаре, био је љут што су дошли – прича Милка.
Ти очеви шамари још боле, болеће их, кажу, кроз читав њихов живот.
Никола, рекосмо, иде у школу у свом селу. Школа има једну скамију и два првака. Кад Никола и његов друг буду трећи разред, уписаће се само један првачић, па ће школа имати три ђака. Учитељ каже да је Никола добар ђак, да је управо добио две петице, обе из математике.
Али, ни недаће не могу вечито да трају. У Блацу је матична школа за мини-школицу из Попове. Школа у Блацу је покренула акцију да се, овог пролећа, Николићима изгради нова кућа. А нова кућа ће имати и нова врата са бравом и кључем, па малишан неће морати више да се ноћу плаши. А наћи ће се неко да Николи поклони и кревет за удобно спавање и сањање.
