Кад Војислав Шешељ стане пред огледало види Србију; види болест, слабост, чемер, простаклук, похлепу, лаж, превару, бес и безнађе. Сваки окупатор остављао је понеки стравичан траг, затирући цивилизацијске врлине и вредности, али нико није успео да цео народ и државу сведе на своју меру. Нико, осим Шешеља, тврди колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и аутор више књига о лику и делу Војислава Шешеља и некадашњи сарадник и пријатељ Александра Вучића
Искорачивши из личне биографије, Шешељ је у савремену српску историју унео тмину у којој су се излегли Александар Вучић, Томислав Николић, Маја Гојковић, Александар Мартиновић, Јоргованка Табаковић и остале авети прошлости, која траје. Најтеже националне несреће – ратне поразе, уништење привреде, изопштење из света… – Шешељ је претворио у репроматеријал за фабрику политичких превара, која и сада остварује крвави профит. Шешељ и остали деоничари његове лешинарске компаније рат су претворили у бизнис, у трговину туђим судбинама.
Док се црвени војвода, манекен смрти, хвалио како ће са две четничке чете освојити Загреб и Љубљану и тајним Теслиним невидиљивим ракетама разрушити Лондон, Берлин и Рим, а Албанце и Американце ће с Косова протерати бејзбол палицама, Срби су побијени или протерани са својих етничких простора. Кад су први пут ушли у власт, 1998. године, шешељевци су призвали НАТО агресоре, изгубили су Косово и Метохију, под бомбе гурнули преостале фабрике, мостове и путеве, у гроб отерали још неколико хиљада Срба, стопут бољих него што су они, али нема везе, радикалски министри у то време ослободили су 34 стана у Београду.
За коначни обрачун са Србима Шешељ данас употребљава своје најмилије тупо оруђе – Александра Вучића.
Вучић је апсолутни господар живота и смрти у Србији, он одлучује о свему, од тога ко ће колико да се угради у неки тендер, ко ће да буде ухапшен или само рекетиран, до тога ко сме да се појави на којој телевизији… Вучић, уверен да је ванкњижни власник Србије, гази Устав и законе, својим пословним партнерима уступа државно земљиште, легате претвара у ресторане, отима пензије и плате, странцима даје баснословне субвенције, а раднике третира као робове. Вучићева полиција хапси бабе које на улици продају каишеве и шустикле, а штити режимске мафијаше који под фантомкама хапсе и руше куће. Ко не плати казну за недозвољено паркирање иде у затвор, а тајкуни који не плате вишемилионски порез иду у СНС.
Убеђен да је много јак и паметан, Вучић се хвали да га поданици називају „Бич божји”. Тако га доживљавају и несрећници који предводе опозиционе странке, које је он лично инсталирао и с којима манипулише како му се прохте. Тако то изгледа у медијском мраку, диктаторовој зони комфора.
У стварном животу ствари стоје битно другачије.
Без обзира на шарене лаже, којима Пинк и „Информер” трују грађане, свемоћни Вучић само је мали, дрхтави таоц свог вечног идола Шешеља. Вучић се одрекао радикалске идеологије, пристао је да обавља прљаве задатке које добија од оних које је доскора називао злочинцима жедним српске крви, за независност албанске државе Косово урадио је више од Хашима Тачија… И, опет џабе…
Форматиран у Шешељевој лабораторији, остао је исти онај примитивни силеџија који прогони стране плаћенике и домаће издајнике, измишља непостојеће атентаторе и опаке непријатеље који му, срам их било, раде о глави. Непромењив, а раскринкан, Вучић и не схвата колико је тачна стара изрека Макса Вебера: ко се шешељизма лати, од шешељизма и страда.
Шешељ то, за разлику од свог миљеника, добро зна. Зато је пристао да, као некад у Милошевићево време, опет игра улогу дворске луде.
Превара је договорена још 2012. године, кад је завршено суђење Шешељу у Хашком трибуналу. Пред мајске изборе, Српска радикална странка је за кампању обезбедила милион евра. За спотове, постере, митинге и плаћене наступе на локалним телевизијама у првих месец и по потрешено је око 300.000, а онда је Шешељ проценио да нема потребе за великим улагањима. По његовом наређењу, 700.000 евра је орочено у банци. Иако су били шокирани таквим потезом, сви истакнутији радикалски функционери су ћутке прихватили одлуку. На исти начин прихватили су и наређење из хашке ћелије да председнички кандидат не буде, као што је договорено, Александар Мартиновић, него војвоткиња Јадранка Шешељ. У странци је то изазвало велико незадовољство, али нико није имао храбрости да приговори шефу. Још већи хаос настао је кад су се прошириле гласине да Шешељ преко Петра Панића контактира с Вучићем. До Ђурђевдана сви су ћутали, надајући се да ће СРС ипак прескочити цензус. Дан после избора, Шешељ је из Хага издиктирао имена 37 радника које странка, пошто је постала ванпарламентарна, мора да избаци на улицу.
Без посланичких мандата, места у управним одборима и других паразитских бенефиција, огорчени радикали су почели да се разилазе, препричавајући гласине да је Шешељ намерно уништио СРС, како би се додворио хашким судијама и, пошто је остао без странке, лакше издејствовао ослобађајућу пресуду. Никад се неће сазнати да ли је такав договор заиста постојао, али све што се касније догађало упућује на то.
Чим се вратио у Београд, Шешељ се ставио на располагање Вучићу. Као некад, кад је у Милошевићевом интересу брутално девастирао Добрицу Ћосића, Драгослава Аврамовића и оба Панића, Милана и Животу, Зорана Ђинђића и неподобне новинаре, тако сада свом снагом, Вучићу за љубав и паре, грува по Николићу и осталим опозиционарима. За сваку пљувачку коју упути према Вуку Јеремићу, Саши Јанковићу, Бошку Обрадовићу или било коме другом, ко у неком тренутку изнервира Вучића, Шешељ добије простор за промоцију у „Куриру”, „Информеру” и на Пинку, код првовенчане Ксеније Јанковић-Вучић или Драгана Ј. Вучићевића.
Вучић ужива у таквом распореду снага. Поносан на успешну замену улога, повремено узима слободу да понижава бившег вођу, да му се свети за сва шиканирања која је претрпео у оних 15 година, колико је таворио у његовој сенци. На његову жалост, кад схвати колико се преварио биће му касно.
Као клада и ивер, њих двојица су блиски по многим карактерним особинама, темпераменту, биографским детаљима и неизлечивим комплексима. Не само по погубним последицама политикантских авантура, слични су и по начину на који лажирају представу о себи, о свом пореклу, породичним односима, образовању…
Кад је дошао у Београд, још увек оптерећен комунистичким флоскулама о братству и јединству, Шешељ није крио своје хрватске корене. Напротив, у једној дебати са српским националистима, који су тврдили да су Срби у Хрватској одувек били изложени покатоличавању, Шешељ их је демантовао својим примером: „Па, било је и случајева кад су католици прелазили у православље”. Нешто касније одлучио је да се из тврдог марксисте трансформише у још тврђег великосрпског шовинисту, па је од свог следбеника Славенка Терзића добио сертификат САНУ о српском пореклу херцеговачких Шешеља. У ту расправу укључили су се и хрватски политичари и медији. Постиђени информацијама о хрватском пореклу војводе Шешеља, загребачки, а потом и београдски медији пренели су изјаву извесне Оливере Шешељ, вође албанског лобија у Аустралији, која је анализирала етимологију презимена Шешељ, доказујући да га носе припадници племена из села Арбанаси, јужно од Задра. Према њеним тврдњама, порекло презимена је албанска именица „шеш”, што значи „ожиљак”. Множина те именице „шешељи”, на албанском језику може да се протумачи као – људи са ожиљком, али и рошави људи. Оливера Шешељ је прецизно навела имена с породичног стабла свог рођака Војислава и њихов пут од задарског залеђа до Жупе Дубровачке и Поповог Поља.
У истом генетском смеру упућују и појединости из Вучићеве конфузне биографије. Поједини медији у Скопју и Приштини, на албанском језику, као и неки српски објавили су спекулацију да је прави отац Александра Вучића призренски новинар Фахри Муслиу. Те гласине поткрепљене су фрапантном физичком сличношћу и чињеницом да је Муслиу дуго радио на Телевизији Београд с Ангелином Вучић, мајком актуелног диктатора. Док се не утврди парцијални ДНК Вучића, у те приче тешко је поверовати, пре свега јер је Муслиу врхунски интелектуалац господских манира, који се не стиди припадности албанском народу, већ, напротив, и данас живи у Београду, иако је објавио шокантну књигу о српским злочинима над албанским цивилима у Призрену.
За разлику од Муслиуа, Вучићи су, као и Шешељи, доказали склоност ка променама националног идентитета. Радикали су 2010. године спровели истраживање у Бугојну и утврдили да је породица Вучић током Другог светског рата примила католичанство како би избегла усташку тортуру. О томе постоји и потписано сведочанство фратра Мије Филиповића, који је направио списак српских породица које су прешле у католичанство. Наравно, ни то није спречило српског вођу да се ишчуђава што на спомен плочи у Јасеновцу нема ниједног Вучића. Зарад јефтине политичке пропаганде, Александар Вучић се и на тај начин руга Србима који су пре изабрали да страдају, него да продају веру за вечеру. Данас Шешељ слави Светог Луку, а Вучић Светог Николу, иако обојица немају доказ да су крштени. Шешељева крштеница је, како он тврди, изгорела, а Вучић о томе одбија да се изјашњава. И, у праву је, с обзиром на последице њихове политике обојица изгледају као да су некрштени.
Да интимна конфузија буде потпуна, у оба случаја, доказују и несреће које су претрпеле њихове супруге.
Кад је стигао из Сарајева, Шешељ није дочекан с белим ружама. Уточиште је нашао код тетке у Земуну, а помагали су му пријатељи који су му давали новац за храну, одећу и штампање књига. Подршку му је дао и Добрица Ћосић. Стари академик био је импресиониран Шешељевим изгледом. „Био је висок, плав, витак као хрт”, дивио се Ћосић. С најбољим намерама предложио је Шешељу да проблематично образовање употпуни школовањем у Америци, чак је понудио и да му нађе неког спонзора који би га издржавао. Уверен да му је имиџ „најмлађег доктора наука у Југославији” довољан, Шешељ га је одбио: „Већ сам довољно образован, мени је потребна само богата удавача”.
Није имао среће. Ни он, ни изабраница Весна. О томе шта је Шешељева прва супруга претрпела у браку јавно је причала њихова кума Даница Драшковић.
– Ја сам запослила Шешељеву прву жену. То је једна несрећница, која је због њега отишла у болницу, у лудницу. Малтретирао ју је, закључавао је… Она је, ваљда, једном хтела да запали цигарету, он јој је ту запаљену цигарету гурнуо у нос. Рекла сам му да је страшно што тако мучи жену, онда се он наљутио на мене и рекао како могу ја да подржам Весну против њега, јер је он као мој старији пријатељ. Кад је дошло до развода брака била сам на Весниној страни, њој сам нашла адвокате и онда ме је он означио као свог непријатеља. Весна је била код нас, у редакцији „Српске речи”, стално код нас долази, дала нам је велики интервју о свему шта је то било у њиховом браку. Не могу да то објавим, не могу, иако би требало о том идиоту све ставити у јавност, да се види колики је он лудак, мада је стварно мало дегутантно, она ту говори о њему баш онако огорчено. Излудео је своју жену, како неће и овај народ. Он ужива да сеје зло – тврдила је Даница у априлу 1993. у интервјуу новосадском магазину „Свет”.
Ксенија Јанковић у то време радила је управо у „Српској речи”. Касније се, сирота, удала за Вучића и на својој кожи осетила колико је сличан Шешељу. Ипак, Ксенија је имала више среће. Весна је умрла, а њу су спасли француски лекари. Уместо да се жали Дани, она је на Твитеру, у време мистериозног развода, упутила неколико претећих порука Вучићу. Уцене су успеле, ено је на Пинку, брани бившег мужа као што је он некада Шешеља.
Осим приватних и националних, и идеолошке трансформације су им се одвијале по истим принципима. Одрастао у радничкој породици, с мајком домаћицом и оцем чуваром пруге, Шешељ је израстао у фанатичног комунисту незајежљиве амбиције. Заслепљен марксистичким идејама и Брозовим делом вртоглаво се успињао у номенклатури Савеза комуниста. Доказујући идеолошко чистунство ударио је на партијског колегу Брану Миљуша, а потом и на заједничког заштитника Хамдију Поздерца. Кад је избачен из СК, Поздерцу је слао бројна писма у којима га је упозоравао да не крши тековине комунистичке борбе, не пропуштајући да га на крају поздрави са: „Максуз селам, твој новопечени ахбаб, Војислав Шешељ”. На крају, остао му је марксистички докторат, који карикатурално доказује колики су интелектуални капацитети генијалца који средином осамдесетих година није ни видео, а камоли разумео геостратешке промене у целом свету, којима је комунизам заувек најурен у прошлост.
С истим фатализмом Вучић је заступао шешељевску верзију великосрпског национализма. Ко није веровао у радикалску границу од Карлобага до Вировитице, био је изложен Вучићевим увредама. Обрачун с „фукарама” заоштрио је чим је постао министар против информисања у Милошевићевој ратној влади.
Шешељ је својим противницима писао отворена писма, Вучић оптужнице и пресуде. Хајку на дефетисте и дезертере, који су сумњали у победу над албанским терористима и њиховим НАТО заштитницима, Вучић је завршио прославом стрељања Славка Ћурувије. После пораза, жељан власти по сваку цену, као његови преци из Бугојна, одрекао се васколиког српства и прешао на страну непријатеља. Без по муке заборавио је на дане кад је призивао немачке бомбардере, заклињући се да ће бар једног сам да обори, и почео је да се клања Ангели Меркел, Максу Веберу, Карл-Хајнц Руменигеу и свима који знају да кажу „Сиег Хеил”.
Анализирајући Шешеља, многи његови бивши и актуелни поштоваоци као да су описали Вучића.
– Појава самозваног војводе Шешеља није нимало случајна. Такви људи се скоро законито јављају у временима метежа и кризе, крвопролића и злочина и општег пада јавне врлине и морала. У таквом добу у којем на светлост дана избијају мржња, силништво и остала скривена зла, на јавну сцену ступају људи који под плаштом проверених вредности родољубља, храбрости и националног интереса заговарају нетрпељивост и насиље према незаштићенима и слабијима од себе. Шешељ или неко њему сличан могао се, дакле, очекивати, као што се то и раније дешавало у земљама које су доживеле војни и дипломатски пораз, смањење државне територије или опште расуло у привреди и државним финансијама. Као по правилу, постојеће ауторитарне власти обично охрабрују успон таквих личности – написао је Коста Чавошки још 1992. године, а сви ставови, нажалост, вреде и данас.
У то време аутопсију Шешељевог лика и дела извршио је и легендарни судија Илија Радуловић.
– Војислав Шешељ је створен као крајња политичка линија у политици Слободана Милошевића. У земљотресу Милошевића, Шешељ је требало да буде онај земљотрес од 14 степени. Све је ружио, пљувао, клеветао, рушио пред собом. Одиграо је своју улогу и сада представља мртви политички сперматозоид Слободана Милошевића – тврдио је Радуловић, признајући да се каје што је Шешељу помагао док је био у зеничком затвору.
Прошле су две и по деценије, а ништа значајно се није променило. Као некад Милошевићу, Шешељ је сада себе изнајмио Вучићу. Вредан је најамник, поштено ће одрадити све прљаве послове, предводиће сатанизацију свих Вучићевих противника, али истовремено ће чекати згодан тренутак за освету.
Без обзира на све наведене и многе изостављене сличности, Шешељ и Вучић се разликују у две изузетно битне ствари. Прво, Шешељев политикантски таленат је ненадмашив. Иако су подједнако примитивни и агресивни, код Вучића је то суштина, код Шешеља део представе. Мудар, војвода никада није хтео да влада, увек се задовољавао профитабилном улогом слуге. И у фингираној опозицији џепови му се пуне, а не сноси никакву одговорност.
Управо у томе се крије најважнија разлика између њих двојице: Шешељ је прво био у затвору, па онда на власти, а Вучића чека обрнути редослед. Зато Шешељу остаје само да се нада да ће га мимоићи здравствени проблеми док не дође време да његов миљеник падне с власти. С друге стране, Вучић може да се нада да ће наћи добре адвокате, који ће, ко зна како, успети да му ублаже казну за све злочине које је у последњих пет година извршио над Србима и Србијом.
НОВУ КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702
А 1. Вучић штити себе, а не радикале
Да би амортизовао незадовољство радикалских гласача, бар оног нормалнијег дела, Војислав Шешељ неформалну сарадњу с диктатором објашњава бесмисленим причама о томе како је Вучић „руски човек”. Поред тога, алиби му је и режимска заштита Вјерице Радете, Петра Јојића и Јове Остојића.
Вучић је још 2007. свим срцем бранио радикале који су прво сведочили против Шешеља, па онда, под сумњивим околностима, променили исказ. Због притиска на сведоке, Трибунал је подигао оптужнице против Радете, Јојића и Остојића, али је Вучић одбио да их изручи јер, наводно, не постоји законска основа. Кармел Ађијус, председник Хашког трибунала, недавно је поновио став да оптуженици морају да се појаве пред судијама и да ће српска власт извршити своје обавезе.
Наравно, бивше партијске другове Вучић не брани јер их воли, него зато што зна да их, кад седну на оптуженичку клупу, ништа неће спречити да разоткрију његову улогу у спорним активностима. Засад, Вучић успева да одоли притисцима из Хага, али попустиће чим прођу избори.
Предраг Поповић, Таблоид
