Психолошке белешке (17. XI 1971.)

Расподела добара у социјалистичкој Југославији је била политичке природе, али је увек представљена као правно-институционална. Увођење политичких радних односа довело је до успоравања производних процеса, убрзаног трошења резерви и сиромашења свих друштвених слојева осим владајућег.

По свим обележјима, комунистички режим у Југославији је есенцијално западноевропски (бољшевички) и просто даје слику гротеске (Драган Крстић, Психолошке белешке, други том 1968-73, страна 319). Зато, није ни критикован на Западу због пљачки, прогона убистава и сваке врсте терора, већ је напротив хваљен и помаган потајно или отворено. Да је владајући систем успео да оствари свој основни концепт, којим ништа није остварено, показује откривање привредног криминала који је са увођењем “самоуправљања” скоро потпуно нестао, јер је код једног дела становништва дошло до богаћења независно од било каквог рада.

Упркос једној безобзирној акумулацији капитала, национализацијом, експропријацијом, отимачином, пореском политиком или буквалном пљачком као што је насилно одузимање злата и златног новца у Србији и Македонији, број радних места у привреди је опао и био мањи него пре рата. Очигледан показатељ овога стања је емиграција становништва у капиталистичке земље, чији је број приближно одговарао броју радних места која су недостајала. Поготово, што је у пропагандне сврхе непрестано наглашавано, да су пре рата људи морали да иду “трбухом за крухом”.

Формално је укинута приватна својина, али је власништво правно прешло у посед политичко подобних. Они, који су се обогатили преко ноћи, представљени су као учесници револуционарног чина историје. Јер, када је својина стицана кроз животне процесе стављена ван закона, све је било могуће кроз политичко насиље и безакоње комунистичког радикализма подпомогнутог споља. Да не говоримо о непрекидним иностраним зајмовима које је требало враћати.

Готово све је испало супротно, од онога што је власт обећавала а проблем радних места је био много већи, јер се његова видљивост може упоредити са сантом леда у води. Постојао је велики број радних места који је био привидан, јер људи, иако формално запослени нису имали шта да раде! Стога је била присутна стална економска криза која је била видива нарочито у култури.

Садашњи властодршци, још увек верују да се истина може сакрити. Бестидност нових власника отете имовине, подкрепљена је њиховим инфантилним надањима да се крађа неће открити пре или касније, или да ће оне остати непознате јавности. Можда, то веровање проистиче из заинтересованости за искључиво материјалну страну живота, јер им је све остало у општем психолошком контексту било неважно.

Има нечег трансцедентног у психологији тоталитарних система, јер постоји једна правилност преласка у супротност свега оног што је системом прокламовано, али се то брани обично галамом на материјалном плану, која уствари угрожава наслеђе и нацију.

За савремени психолошки статус становништва социјалистичких земаља, нема већег парадокса…да га од од исконског страха брани управо онај, ко га је у ту исконску опасност и увео (Драган Крстић, Психолошке белешке, други том 1968-73, страна 325). А брани га, на начин који га доводи у још већу опасност!

приредио С. Филиповић, из књиге

“Психолошке белешке II” Драгана Крстића

Србија данас

Актуелно

У Македонији је плишани тоталитаризам Запада прегазио чак и привид демократије

* Северна Mакедонија ће бити у НАТО већ 2019-те, у ЕУ можда 2049, а Заев …

Проф. др Милан Брдар о новом тоталитаризму: Донирање органа – креће ли да нас „гута мрак“? (видео)

Гост емисије „Политикон“ аутора и водитеља Данила Тврдишића на телевизији „Хелм Каст“био је проф. др …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons