30.06.2011. – Славна историја је заправо борба за голи опстанак
Трагом писма нашег дугогодишњег слушаоца Драгољуба Комадинића, Тијосав Јовановић, историчар из Београда дефинише термине „историја“ и „митоманија“
Пре извесног времена у нашу редакцију стигло је писмо нашег редовног слушаоца Драгољуба Драгана Комадинића из Будве. У подебелој коверти нашли смо између осталог и предговор за његову нову књигу ”Српска зора”. И у том предговору прочитали смо редове који су нас навели на размишљање:
Под набојем својих родољубиво-патриотских осећања, која су се годинама таложила у мени, нисам могао да издржим, већ сам започео писање моје четврте књиге у 85. години… Окренуо сам се нашој славној Историји, коју данас издајници са спрдњом зову Митоманија, са жељом и чврстом вољом да пред својим народом то демантујем…, пише између осталог у предговору књизи «Српска зора» Драгољуб Комадинић.
Писмо нашег слушаоца навело нас је на помисао да смо толико пута у медијима чули термин ”историја” заједно са термином ”митоманија” и узели их здраво за готово, не размишљајући о њиховом значењу. У телефонском разговору са Тиосавом Јовановићем, историчарем из Београда покушали смо да разграничимо значење ових термина. Шта то значи да је нека историја славна и може ли историја да буде славна, питали смо нашег саговорника?
Историјски процес је такав какав је. Значи, он не може да буде ни славан, ни неславан, већ он може да буде објективан или необјекиван. Односно, наше гледање на историјски процес зависи од угла гледања. Славно је епитет који се додаје касније и он се односи пре свега на неке догађаје и појаве које ми желимо да нагласимо. И у свим европским историографијама, па и светским, постоји тај термин ”славана историја”, али је он релативан. Јер за некога је славан, за некога је катастрофалан. Постоји велика разлика у томе из ког угла се гледа. Али ако је историја наука, а она претендује на то да јесте, онда би тај термин био сувишан. Јер страшно је када имате процесе, ево на подручју бивше Југославије, да свака република има своју историографију и своју историју и своју историјску истину. И сад, то што је за Србе славно, то је за другу варијанту Срба који су се по вери поделили неславно и страшно. Тако да је тај појам славан релативан, али постоје позитивни примери прошлости. Е па ти позитивни примери прошлости, они се у одређеној мери дефинишу као славни. Али то се пре свега односи на одређене подвиге, на одређене периоде када се лепо и добро живело и у сећању генерација оно остаје као славно, као такво. Објективно оно се из угла историчара не може таквим назвати. Термин славан пре свега је дошао у историографију из речника политике, тако да се он у том смислу треба разматрати.
А откуд то да када се говори о српској прошлости, о историји, често се каже да су Срби митомански народ, да су склони митоманији?, питали смо даље Тиосава Јовановића.
То обично говоре и нама спочитавају она наша бивша браћа, с обзиром да Срби у свом историјском сећању имају и одређена историјска збивања иза себе која њима сметају. Управо из те мотивације се црпу они термини који се приписују српској историографији и српској историјској свести да се ради о митоманији. Митоманија у својој суштини представља једно искривљено и нереално приказивање прошлости. Дакле, претварање одређених догађаја из прошлости у мит. А из одређених политичких побуда пре свега и умањивањем значаја одређених историјских збивања која су Србима ишла у прилог, управо се иде на то да се српски колективитет оптужи за одређене процесе који воде ка митоманији. То није ништа ново и то је у спрску колективну свест дошло из Аустроугарске. Још је и Бењамин Калај, човек који је у своје време био и први амбасадор, односно посланик аустроугарски у Београду, затим и окупациони управник Босне и Херцеговине, написао неколико извештаја о Србима и о Србији, и о Босни, и говорио је да су Срби народ који је склон партикуларизму, односно посебностима и задатак је Аустроугарске монархије да те партикуларизме подстиче и афирмише и да ће на тај начин потпуно разбити српски народ и српски колективитет на Балкану. У том смислу једна од варијанти разбијања колективне свести Срба је и оптужба за митоманију. О каквој митоманији је реч када у српској колективној свести оно што је заиста позитиван појам скоро да и не постоји. Ви имате заиста праве српске јунаке о којима српска јавност данас нема појма. Ко данас у Србији зна за подвиге Танаска Рајића који је заиста у светским размерама јунак? Или, рецимо, из новијих ратова у двадесетом веку Стевана Филиповића? Тако да је оптужба за митоманију крајње спорна.
Може ли онда српска историја да се назове славном и у ком смислу, по вашем мишљењу може да се назове славном?, замолили смо господина Јовановића да резимира. Може ли та српска славна историја у таквом случају на неки начин да смета интеграцији у ЕУ, на пример?, занимало нас је.
Ја бих кренуо на ваше питање да одговарам с краја. Крајње је спорна такозвана евроинтеграција, пошто не само по мом мишљењу, већ и по мишљењу све већег броја људи који се баве збивањима у 20. и почетком 21. века, проучавањем тих збивања, ради се у ствари о новој варијанти евроокупације. Цела Источна Европа је била мета окупације и у првом, и у другом светском рату, а и крајем 90-их година. И једна, и друга и трећа варијанта се своди на исто: добијање јефтиних сировина, радне снаге, и отварање простора за једну много важнију окупацију, а то је окупација енергоресурса Русије. У том смислу и колективна свест Срба, а у колективну свест Срба спада и њихова свест о историји и историографији, не одговара циљевима такозване нове Европе. Сада се поставља питање какви су ти циљеви, а и циљеви се своде на брисање свега што није такозвано ”еуропско”. То значи да ми треба неколико векова своје борбе за самосталност, за независност, за право на постојање да обришемо. А управо славна наша историја, оно што ви називате термином славна, она се управо своди на борбу за самосталност, за независност, за самобитност и за право на физичко постојање. Кад се тако из тог угла посматра наша прошлост, онда она заиста може да понесе тај епитет славна. Она је заправо борба за голи опстанак.
На крају разговора нисмо могли да заборавимо ни на другу страну. Зато смо питали нашег саговорника: Ви сте рекли да Србији није место у евроинтеграцијама, а за оне грађане Србије који сматрају да Србији јесте тамо место, значи ли то да то аутоматски значи потирање своје историје?
Па узмите пример Пољака, узмите пример Чеха. Њихови уџбеници су буквално искасапљени што се тиче елементарних постулата националне историје. Тако да ја онима који су присталице евроинтеграције кажем: узмите атлас па видите где се налази Србија. Србија је у Европи, хтела она то или не.
У воде европске интеграције можда се заиста и треба отиснути са атласом у рукама. Не заборављајући да Србија само у политичком смислу треба да постане део уједињене Европе, а да је у географском, па и историјском ако хоћете, она већ одавно тамо. Али, занимљив разговор са историчарем Тиосавом Јовановићем из Београда можда нас је удаљио од почетог подстицаја. Враћамо се нашем слушаоцу Драгољубу Комадинићу и његовој намери да се не баш у младим годинама лати писања нове књиге на родољубиве теме. Шта год значили термини ”историја” и ”митоманија”, појам ”родољубље” још нико није укинуо. Желели бисмо да једног дана и та књига стигне у нашу редакцију.А све остале који имају шта да кажу, питају, прокоментаришу, позивамо да пишу на адресу српске редакције Гласа Русије: Русија, Москва, Пјатњицкаја 25, Радио Глас Русије, за српску редакцију, или на електронску адресу: [email protected]. Можете нас позвати и телефоном: 007 495 950 66 61.
Татјана Стојановић,
