Српски примијер Ивица Дачић је у интервјуу немачком листу Франкфутер алгемајне цајтунг рекао, између осталог, да би Србија могла на основу договора са Приштином, да усвоји уставни закон који би „омогућио пребацивање овлашћења влади у Приштини“, а у складу са Уставом Србије.
Нема сумње да би Србија тако нешто у овом тренутку заиста и могла учинити. О томе сведочи чињеница да је Народна скупштина РС већ усвојила Резолуцију о КиМ на основу Платформе Председника Републике, којом је предвиђено да покрајина КиМ има уставотворну, законодавну, извршну и судску власт, самосталне институције и органе власти, војску, полицију, с тим што са друге стране, тражи само толико да се формирају аутономије заједнице српских општина на КиМ, као вид децентрализације власти у Приштини. Дакле, пошто је српски парламент већ изгласао такву Резолуцију о КиМ, логично је очекивати да донесе и уставни закон којим би се зацртани принципи Резолуције преточили у праксу. Још само да се сложи и друга страна у преговорима!
Резолуцијом о КиМ и Платформом српска власт је јасно ставила до знања нашој јавности шта је жељени циљ носиоца политичке власти у Србији и шта је оно што би они сматрали успехом у случају постизања евентуалног споразума са представаницима власти из Приштине.
То је, у ствари, de iure развлашћење Србије на територији Косова и Метохије, те пренос свих надлежности Републике на органе власти у Приштини, уз одређени степен аутономије за општине на Северу КиМ, али не у односу на Републику Србију, већ у односу на централну власт у Приштини. Релација између Севера КиМ и преосталог дела Србије је остала правно нерегулисана и замагљена.
Међутим, поставља се основано питање да ли би заиста, како то премијер Дачић наводи, уставни закон о „пребацивању“ овлашћења влади у Приштини на начин како је то предвиђено Резолуцијом о КиМ и Платфомом, био у складу са важећим Уставом Републике Србије?
Извесно је да не би.
Према важећем Уставу Република Србија је унитарна држава и као таква она уређује и обезбеђује односе у свим сферама друштвеног живота (чл. 97 Устава).
Устав предвиђа, као вид децентрализације државне власти, могућност да Република Србија повери поједине послове и питања из своје надлежности аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, с тим што се ради о питањима која се тичу извршне власти.
Никако се, према важећем Уставу, не могу преносити надлежности које задиру у саму сувереност државе као што су надлежности органа уставотворне, законодавне и судске власти, а усвојена Резолуција о КиМ заједно са Платформом управо то предвиђа. Таквим преносом надлежности било би угрожено Уставом утврђено државно уређење Републике Србије као унитарне државе.
Поставља се и питање које би то надлежности преостале Републици Србији, након што би се «пребацила овлашћења на владу у Приштини» и да ли би уопште Република Србија имала било какве надлежности на том делу своје територије, те зашто Република Србија саучествује у укидању саме себе на територији КиМ?
Члан 4 Устава прописује да је правни поредак јединствен (чл. 4 Устава) и гарантује једнакост свих грађана пред Уставом и законом без обзира на којом делу територије Републике Србије живе. Уколико дође до «пребацивања овлашћења на владу у Приштини» на начин на који то актуелна власт у Србији прижељкује, правни поредак у нашој држави више не би био јединствен, већ би он, напротив, потпуно био укинут на територији Косова и Метохије као и сви органи државне власти РС. Тиме би грађани лојални Републици Србији, а који живе на територији КиМ, били доведени у потпуно неравноправан положај у односу на друге грађане Републике Србије.
Уставни закон који у свом интервјуу помиње премијер Дачић, којим би се извршио пренос надлежности са Републике на покрајину на начин како је предвиђено Резолуцијом о КиМ и Платформом, не би био у складу са важећим Уставом већ би, напротив, био правни акт који врши потпуно прекрајања постојећег устава што подразумева да би се у том случају морале применити одредбе које се односе на поступак промене важећег Устава као и обавезу Народне скупштине да акт о промени Устава стави на републички референдум ради потврђивања (чл.203 ст.7 Устава). То значи да се о таквој промени Устава питају и изјашњавају сви грађани Републике Србије, а не само посланици Народне скупштине.
У противном, и најављивани уставни закон би био противуставан.
Неовисно од обавезе Народне скупштина Републике Србије да најављене промене Устава стави на републички референдум,поставља се логично питање зашто се наша држава уопште упушта у такав самоубилачки потез укидања својих надлежности и властитих институција на делу своје територије, и то баш на оном делу који је показао јасну намеру за сецесијом? Тако ће одметнути и отцепљени део наше територије, по свој прилици, на поклон од Републике Србије добити све атрибуте државности: законодавну, извршну и судску власт, територију и становништво.
Није тешко замислити како би се челници других држава провели када би се у својим државама, одметнувши се од властитог устава, залагали за сличано „пребацивање овлашћења“ са централне власти на оне делове земље који су већ донели одлуку о отцепљењу. Рецимо, да се тако нешто догоди у САД или у Кини, или у било којој другој држави?
У Србији је то дозвољено. Шта више, то се сматра генијалном идејом која, уколико буде остварена, треба да донесе венац славе ономе ко ју је смислио!
При том, ни један државни орган не налази за сходно да би требало да одреагује на било који начин.
Славка КОЈИЋ | 11.04.2013
Фонд Стратешке Културе
