Религијско-митолошка позадина глобалистичке зелене агенде

Са Гретом Тунберг, наративи о постанку и крају света су се из митске, религиозне и научне димензије преселили директно у политику. Најновија премијера у бечком Бург театру бави се темама и ликовима из исландског епа „Еда“, али како долази у моменту јаке афектуалне поларизације европских друштава око модерне есхатологије, њен значај надилази простор позоришне уметности.

Циклични кругови страха за судбину планете Земље постали су део директне политичке мотивације. Старогермански, скандинавски, уопште северни митови су у модерно доба били подвргнути трима великим идеолошким апропријацијама: у деветнаестом веку од Рихарда Вагнера, у двадесетом од Хитлера, у двадесетом/двадесет и првом од Холивуда. Вагнер је у први план извукао монументалитет, Хитлер расну компоненту, а Холивуд инфантилност северних сага.

Иза Вагнера је остала фасцинација музике која негира време „тако што се стално враћа на почетак“ (Адорно). Чак и да није учинила ништа друго осим што је у Ничеу пробудила поетског философа, Вагнерова музика је већ скупила довољно позитивних поена. Хитлер је дискредитовао и Вагнера и старогермански пантеон. Да та интерпретативна линија није мртва и сахрањена, доказује норвешки случај Андерса Брејвика и његовог идиосинкретског манифеста, у ком се аутор позивао на монументални хероизам северних митова пре него што је у јулу 2011. побио 77 људи.

Са своје стране, Холивуд је зарезао у интелектуалну пунолетност северних митологија и судбину Одина/Вотана, Тора и Локија редуковао на блокбастер који негира време тако што се, у парафрази на Адорна, стално враћа на произвољну интерпретацију европских културних мема. Филмска „франшиза“ о Тору Громовнику – „Тор“ (2011, режија Кенет Брана), „Тор, тамни свет“ (2013, Алан Тејлор) и „Тор, Рагнарок“ (2017, Таика Вајтити) – јесте беспрекорна техничка илузија послужена као постмодернистичка салата.

У последици те идеолошке компромитације, озбиљно језгро северне митологије, оно о односу хришћанства и старијих симболичких система, о оствареним и пропуштеним потенцијалима једне и друге стране, о психолошким темељима религије и процесима деификације/производње богова, остало је ван јавног ока. И даље део литерарне уметности и школских програма, али без икаквог референтног односа према савремености. Инсценација „Еде“ у бечком Бургу, годину дана раније у Шаушпилхаусу у Хановеру, као и драмски ефекат Грете Тунберг на глобалној светској сцени, свако на свој начин, мењају тај однос и од старог праве ново, од превазиђеног актуелно.

ВОЛУСПА: „НА ПОЧЕТКУ БИ НИШТА“

Аутори модерне позоришне „Еде“ су двојица исељених Исланђана који углавном раде у Немачкој, редитељ Торлејифур Арнарсон и драмски писац Микаел Торфасон. У склапању приче они су се ослонили на оригиналне текстове из 12. и 13. века, на такозвану прозну, делимично и поетску „Еду“. Сигурно, питање је шта је ту оригинално, пошто је „Еда“ пачворк наративних склопова о постанку света који су били у оптицају у читавом европском простору од Урала, преко Каспијског, Црног и Средоземног мора, па до Атлантика и Баренцовог мора.

Европске културе „Еду“ углавном знају преко Вагнера, али је он користио само Нибелунге, што је мали део читавог митолошког комплекса. За разлику од поетске, чији су хроничари остали анонимни, аутор прозне „Еду“ се зна, то је Снори Стурлусон († 1241), исландски историчар, политичар и писац на двору норвешког краља Хакона. За прехришћанске космогоније у слободном лету, Снори је учинио оно што су много касније, за немачке бајке учинила браћа Грим, или за српске народне песме Вук Караџић – записао их је и тиме приморао да заузму обавезујући однос према историји, у смислу то је оригинал, тако је било, чак иако је измишљено.

Како би се скратило препричавање Еде на позоришној сцени, читаоци имају прилику да уживају у петнаестоминутном исечку који је Бург ексклузивно ставио на располагање РТС-у. На почетку је, наравно, као и у сваком миту о постанку света, ништа; ако му се дода онтолошка димензија, онда Ништа. Три исландске Норне, плетиље судбине по угледу на римске Парке или старогрчке Мојре, израњају из магле првобитног стања, у коме их је, скупа са гледаоцима у сали, позоришна техника држала добрих петнаест минута.

Норне: „Није било песка ни мора, није било земље ни неба изнад, само провалија и литица, али без траве; Сунце није знало где му је кућа, Месец није знао колико је снажан, Звезде нису знале где да стану.“ Са Дрвета света Игдрасил – у исландској митологији је то бели јасен – спушта се Один/Вотан, врховни бог северногерманске космогоније и прво што га занима док му још кожа није израсла преко крвних жила и меса је знање. Не само да зна, већ и да разуме оно што зна, јер, каже Один, то су две ствари. Као што уче Стари и Нови завет, знање је скупо. Да би добио дозволу да пије воду из Извора знања испод Дрвета света, Один себи ископа једно око. Ко „зна“, у аристотеловској метафори ко „гледа“, тај плаћа високу цену.

Уз једнооког Одина скупљају се други богови, ближа и даља фамилија, од синова Тора и Балдура, преко Локија за кога нико тачно не зна чији је, Фреје богиње љубави, Хеле богиње подземља, змије Јормунганд, вука Фенрира, дивова који стоје на столици да буду виши, патуљака који говоре као да су се нагутали хелијума, уз то још вилењаци, пророчице, нарикаче, сценска техника и музички бенд. Та гужва на сцени, у комбинацији густо запоседнутог семиотског поља и веселог славља позоришне фикције, на аустријску позоришну критику је деловала углавном одбојно.

Најутицајнији позоришни критичар најугледнијих аустријских новина, Норберт Мајер из дневника Пресе, новинар који је већ разбио и сахранио низ изврсних продукција у Бургу и Фолкстеатру, између осталог и последњу од Милоша Лолића, окарактерисао је играну Еду као комад „са мистиком дечјег рођендана“. Стандардов критичар Роналд Пол је Бургову „Еду“ назвао „досадном“ и досетио се вицкастог поднаслова „позориште затворено због продаје магле“. Само бечки Курир мисли да је у Бург стигла генијална интерпретација северног мита о постанку света, кратка верзија од три и по сата с паузом.

У Хановеру је „Еда“ тројке Снори–Торфасон–Арнарсон прошле године била сат дужа и покупила главну немачку позоришну награду „Фауст“. Ако „Еда“ буде играла у неком београдском позоришту, домаћин такође може преговарати о дужини, рецимо пет и по сати митолошког меса а с костима и две паузе.

БОГОВИ СУ БИЛИ ЉУДИ

Бургова „Еда“ је изврсна! Оно што се види на сцени само је кондензовани израз дугог ланца историјских референци од Хомера и мало млађе Књиге пророка Језекиља из јеврејског Танаха, преко хришћанства као културног шока, па све до упорног истрајавања старијих традиција испод радара нове вере.

На пример, религиозно значење: Один, Тор и остали су били људи који су постали богови.Ту се оживљава учење из четвртог века пре Христа, теорија коју је поставио философ Евхемер са двора краља Касандра, једног од наследника Александра Великог.По Евхемеру, митови су кодирани извештаји о реалним историјским догађајима, а богови су земаљски краљеви који су заслужили вечност.Евхемер кратко препричан: Вечност је пензија доброг краља.

„Ни дрво, ни камен, већ стварни до кости“, описује Александров дворски поета систем деификације по коме су се равнале моћне династије тог времена. Египатски фараони су носили божји атрибут „ка“ у себи, Александар Велики је био проглашен богом. У првом веку пре Христа се Цезар прогласио богом, његов посинак Октавијан такође. Први јапански „тено“ Џинму из шестог века пре Христа био је прапрапраунук богиње Сунца Аматерасу. Сећање на то митолошко предање о божанском пореклу остало је сачувано у ритуалима за устоличење сваког новог цара и данас у двадесет и првом веку, док се управо одвија смена на јапанском трону. Да ли Јапанци верују да је њихов техно бог? Сигурно да не, али би им сметало да се он те титуле одрекне.

Или, културно значење: Европа је једна, са Тројанским ратом као нултом тачком. Кад су Грци разрушили и спалили Троју, део становништва је успео да побегне, па тако и херој Енеја, син краља Анхиса и богиње Афродите. Иконографија Енеја увек показује као мишићавог атлету који на раменима носи осталерог оца, док поред њега корача недорасли син Асканије, а иза њих гори град.

Прича је дуга, а на њеном крају стоје Енејеви прапрапраунуци Ромул и Рем који ударају темеље Рима. Заједно са Енејом, у избеглиштво је отишао још један Тројанац мешаног краљевско-божјег порекла, али на другу страну, преко Црног и Азовског мора, преко данашње Русије, па преко северне Европе до Исланда, и то би онда био неки предак Одина, Тора и осталих богова Севера.

Зато је један од реквизита на сцени Бурга била препознатљива фигура „вучице“ коју сисају Ромул и Рем. Север и Југ Европе, браћа по Троји. Да ли је то све истина је беспредметно. Ствар је у томе да се те приче и данас традирају кроз уметност, па се према томе појављују као структурне аналогије за тумачење реалних историјских догађаја. Фејк њуз на стварној подлози.

Или, емотивно значење: Стална игра почетка и краја цивилизација. Бургова „Еда“ изгледа као брзи курс колективно подсвесног у менаџменту катастрофа. Свет чију хронику Снори Стурлусон записује тамо око 1200. године је био последња паганска космогонија побеђена од стране хришћанства, као што је север уопште био последњи европски део који је тешко, с муком, уз екстремни пропагандни напор хришћанских мисионара прихватио нову веру. „Еда“ је постмортем једне цивилизације.

КРАЈ ЈЕ ПОЧЕТАК, ПОЧЕТАК ЈЕ КРАЈ

Не само да је осећај пораза уписан у исландску митологију због сасвим реалних прилика, он је и мимо тога њен централни део, проширен у поруку краја и почетка у нераскидивој комбинацији. После пропасти долази нови почетак, после новог почетка следи крај, а како једнооки Один види и зна све, он зна и да је његово друштво осуђено на пропаст оног истог момента кад је настало. Специфичност „Еде“ је да је у стварање већ интегрисан крај. Грчки и римски антички богови нису знали да им се спрема колективна смрт, нису ни приметили кад су умрли, онако као што су Один и Тор свесно ишли у Рагнарок, своју последњу битку.

Две позоришне премијере исландске „Еде“, обе на сценама немачког говорног подручја, тешко је назвати тријумфалним запоседањем јавног фокуса. Свеједно, оне нису настале у изолованом уметничком пољу, већ црпе храну из постојећих друштвених страхова над еколошком судбином света. Зелена планета неће трајати вечно. То није ништа ново, али јесте емотивна поларизација савремених друштава око питања ургентности таквог сценарија. Да, Земља пропада, рекао би професор Воланд из „Мајстора и Маргарите“, али то је само пола невоље. Ђаво се крије у детаљу, да ли земља пропада за неколико стотина милиона година, или за сто година?

Ово друго би значило да би се већ наши праунуци и прапраунуци нашли у еколошким и цивилизационим условима из „Mad Max“ филмова. Грета Тунберг фигурира као пивот бучне глобалне дебате о „штетности“ цивилизације по природу. Нервоза, јавни напади, хистерија, лични мобинг су у Европи и Америци постали друштвене стратегије за третирање „изазова Грета“. Део реагује екстремно нервозно да се таква питања уопште постављају као политичка, други део је пун беса, јер остали игноришу рапидно пропадање природних ресурса.

Тако високи емотивни набој обично прати питања којима се, често несвесно, приступа као религиозним – крај света, Армагедон, Рагнарок, ресет, па нови почетак. „Ефекат Грета“ је у суштини религиозан, своди се на то да ли верујеш да долази крај света, или не. Успеси Зелених су неоспорни – пре месец дана тријумфални повратак аустријских Зелених у парламент; пре једне седмице озбиљан резултат две зелене партије на швајцарским изборима; чак је и у конзервативној Мађарској један политичар Зелених, Гергеј Корачон, већински изабран за градоначелника Будимпеште.

Неке од медијских коментара и политичких изјава у последње време као да прате нову идеолошку трансформацију зелених странака од политике у религију и натраг. Пресе (7. 10. 2019): „Зелени и њихова новооткривена љубав према хришћанству.“ Вернер Коглер говори о „заокрету“ и Библији – да ли је то чудо просветљења или само случај популизма?“ Нови шеф аустријских Слободара Норберт Хофер је на прес-конференцији 15. октобра Странку зелених назвао „сектом за крај света“ (Weltuntergangssekte).

Хришћанство се ту, међутим, погрешно употребљава, више као синоним за религију него смислена аналогија. „Ефекат Грета“ црпи снагу из старијих религиозних система, из симболичких гарнитура које су задржале блиски анимистички контакт са природом – а ту су онда нордијски митови прва адреса. Хришћански канон води рачуна о души, не о зеленој природи. Један Зелени верник никад не би проклео дрво смокве онако као Исус, само зато што на дрвету није било смокви! Грета је политички индекс северних прехришћанских митологија. Њене исплетене кике типолошки одговарају иконографији Валкира, снажних женских ликова са наглашеним сексуалним атрибутима.

Оне су и данас омиљени мотиви у неким сегментима популарне културе – у стрипу, филму, на тржишту тетоважа, у разним мачо-меморабилијама које се нуде преко интернета, као кухињске кецеље, или пивске кригле са имиџом сексуализованих Валкира. Да мала Грета изгледа тако, не би имала проблема да мобилизује у борбу за еколошку судбину земље. И не би била изложена невероватно примитивним увредама у социјалним мрежама широм Европе, при чему Србија или Хрватска нису никакав изузетак, више снажно правило.

Овако, са кикама у визуелном коду Валкира, Брунхилди и Норни, паганских полубогиња са ауторитетом политичких и религиозних вођа, Грета изгледа као њихова карикатура. С којим правом она плете те кике…? Да је Грета лепа и згодна као Валкира, да демонстрира мишићаву физичку снагу, а не само менталну упорност, задовољила би стереотипе у односу на женске карактере северних митологија и лакше обављала самоизабрану улогу глобалне паничарке.

Овако, остаће само застрашујући мобинг који циља на њен физички изглед. Остаће и европски Зелени на пола пута ка религиозној секти.

ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ

Извор РТС