Бањалука – Из Републике Српске недавно је потекла иницијатива за укидање Канцеларије високог представника (ОХР) у БиХ. Предлагачи у Додиковој странци замислили су како би таква иницијатива из Владе РС и Скупштине РС требало да буде упућена онима који су потписали увођење високог представника, то јест странама потписницима Анекса десет Дејтонског споразума – СР Југославији (Србији), Хрватској, Републици Српској, Федерацији БиХ и БиХ.
Реч је о једном од анекса тог међународног уговора, којим је пре четврт века у послератну земљу уведен међународни представник ком је поверено да тумачи „Дејтон”.
Акција СНСД-а подударила се с наговештајима могућег добијања статуса кандидата БиХ на путу у ЕУ у новембру. Додуше, све ређе се помињу раније оцене европских званичника о неспојивости стања протектората са земљом која о поглављима преговара с ЕУ.
Но, ствари су се у међувремену мало закомпликовале. Немало након потписивања Дејтонског споразума, у Лондону је основан такозвани Савет за спровођење мира (ПИК). Том телу пошло је за руком да се у пракси надреди високом представнику. У Републици Српској заступају став како ПИК није део Дејтонског споразума, те да није основан ни одлуком Савета безбедности УН. У ПИК-у је 55 земаља, али кључну реч води Управни одбор, у ком седи девет амбасадора великих светских држава, те представници ЕУ.
У пракси то значи да земљом сем ОХР-а управља и ПИК, а постоји и супервизија за Брчко, с тим да се у политичкој чаршији неретко могу чути мишљења о снажном утицају амбасада стационираних у Сарајеву на прилике у земљи, као и европског представника. Такође, постоји уверење да је пасивности ОХР-а допринело одбијање Бањалуке да се пре десет година повинује наметнутим одлукама, откада се бонска овлашћења не користе као средство.
Невоља са којом се сусрећу они који би да виде леђа Валентину Инцку, десетогодишњем представнику међународне заједнице, јесте то што је у пракси управо ПИК пре нешто више од једне деценије издиктирао услове под којима ће бити угашен протекторат у БиХ.
Реч је о о условима познатим као „пет плус два”. Као два најтежа од пет задатака стално се истичу – решавање питања државне имовине, што представницима два ентитета, која о томе треба да се договоре, никако не полази за руком. У све се умешао и проблем војне имовине, што је ствари додатно закомпликовало. Ту је и услов за који у РС кажу да може бити произвољно мерљив, то јест да ће ОХР отићи када то омогуће прилике и повољна ситуација.
Извршни комитет СНСД-а најавио је да ће Влади РС и Скупштини РС доставити предлог за укидање ОХР-а, па су се медији бавили могућим дометима те иницијативе. Закључак до ког су дошли јесте да би сагласност могла доћи са свих страна, изузев можда од дела представника Бошњака, који су на новинарска питања одговорили да ће се заложити за останак ОХР-а, упркос уверењу да и бошњачка јавност није задовољна радом високог представника.
Но, разлог бошњачког незадовољства није истоветан с оним који имају представници друга два народа. Срби и Хрвати, наиме, негодују због ранијих интервенција ОХР-а убеђени да су њима сем Дејтонског споразума нарушена и права тих народа. Док су Бошњаци намрштени превасходно због дугогодишње пасивности ОХР-а.
Аутор: Младен Кременовић, ПОлитика.рс
