САД и ЕУ би да уклоне Русију као силу која смета њиховом глобалном поретку

Догађаји, оперативна концепција украјинске кризе, демонстративно непријатељство САД, NATO и ЕУ и отворено непоштовање од стране Запада правних норми и правила понашања, наводе на закључак да су у борби са Русијом САД и Европска унија ставиле глобалне улоге и да рачунају раније или касније на победу

А Русија је била ушла у редове западне финансијско-политичке елите, нешто добила, много изгубила и из искуства и на грешкама схватила: клуб и тим нису за њу, елитисти уопште нису они за које се представљају – они не желе партнерство већ да апсорбују њене активе и потчине је својим интересима

Украјинска ситуација – какве по суровости није било од времена вијетнамског рата 1965.-1975. – можда је чак и јача и већих размера невојна конфронтација између Запада и Русије

Америчке и европске санкције су онакве какве се обично примењују према веома могућем ратном противнику, а већ су, у суштини, сасвим близу економског рата

Русији је потребно да се сама промени и да заједно са истомишљеницима мења свет. Јер, aко превлада сценарио Запада – постоји опасност да човечанство пређе у радикално другачију ситуацију и да се слика света неповратно промени

Пише: Иван ВИНОГРАДОВ

ЗА победничку опцију САД и NATO крајњи циљ конфликта са Русијом нису толико материјални фактори (контрола над територијом, енергетским ресурсима, технологијама, одлагање финансијског колапса и друго), колико уклањање Русије као силе која спутава успостављање Новог светског поретка (НСП).

Једна од последица украјинске кризе у Русији јесте поларизација политичког живота и све већа тенденција да се ствари називају правим именима.

Многи руски експерти сматрају да би се у Украјини очувао мир да није било изражене кризе система виртуелно-финансијског капитализма и политичке деградације власти САД и Европе.

Надајући се да ће избећи још један банкарско-финансијски колапс, Вашингтон је покренуо одавно припремани разорни украјински пројекат са циљем да испровоцира Русију на оружани конфликт са Украјином и да као казну нанесе Русији ненадокнадиве губитке са глобалним последицама.

Ако се све буде одвијало по америчком сценарију и Русија изгуби (што је мало вероватно, али као најгора варијанта мора се имати у виду), администрација и банкарско-финансијски кругови сем контроле над територијом и ресурсима Русије моћи ће на рачун рата да отпишу дугове Федералног резервног система САД, да уклоне редовне „мехуре“ на тржишту хартија од вредности и да као увек добро зараде, а Америка да успостави своју доминацију у светској политици и финансијама.

Експерти сматрају да је све то крајње опасно и да су потребне круцијалне одлуке и поступци.

Индикативно је да због украјинске ситуације данашњи руски политиколози уз извесне корекције према садашњости враћају у употребу оцене и термине из дискусија од пре сто година о суштини тадашњег уређења света – „финансијска олигархија“, „настојање финансијског капитала да контролише изворе сировина“, „економско и политичко преуређење света“ и друге. Данас се о томе и говори „финансијализовани капитализам“, „свеобухватна парадигма монетаризма“, „тежња за глобалном доминацијом“ итд.

То је добро јер је враћање истини увек корисно чијем год перу она припадала, то је дах историје и штафета времена. Ипак, то је и тужно јер се са штафетом времена преноси и лоше: операција „Украјина“ потврђује да слика света са финансијским кризама, геополитичком борбом и ратовима као средством за излазак из катастрофа у својој основи остаје непромењена.

Ни политичари ни научници нису могли за сто година да реше егзистенцијалне проблеме човечанства, остала је иста суштина криза које данас много више прете свету него пре једног века.

Не мења се суштина светског поретка, већ детаљи места и времена и распоред играча.

Нестао је Совјетски Савез у којем је теза о империјализму као највишем стадијуму капитализма била једна од основа идеологије и политике. Није успела изградња не само комунизма него чак ни достојног социјализма, постсовјетске државе свака на свој начин кренуле су путевима тржишне економије и демократије.

САД су више од две деценије биле центар униполарног света, а када униполарност није успела доделиле су себи статус „изузетности“ и теже за доминацијом ништа мање агресивно него у време „хладног рата“.

Комбинујући национални дух, социјализам и слободу предузетништва – Кина је учинила чуда у развоју, постала друга суперсила и пажљиво, али јасно остварује мисију обуздавања америчких ексцеса.

Бирократе ЕУ и политичари Европе задовољавају се улогама млађих партнера САД.

Земље бившег „трећег света“, као и раније, живе како могу – слабе преживљавају, јаке се развијају.

А Русија је била ушла у редове западне финансијско-политичке елите, нешто добила, много изгубила и из искуства и на грешкама схватила: клуб и тим нису за њу, елитисти уопште нису они за које се представљају – они не желе партнерство већ да апсорбују њене активе и потчине је својим интересима.

Не излазећи из клуба, Русија је саопштила о сопственој намери да иде својим путем, замолила да се поштује њен избор и добила поред својих граница непријатељски режим и кризу без наде за њено брзо решење.

За Русију и за свет, украјинска криза може се различито завршити.

Повољно решење за Русију омогућило би и њој и Украјини да избегну будуће велике губитке, свима осталима да не западну у општу конфронтацију и да добију на времену да би коначно изашли из ћорсокака у којем свет држи уређење живота изграђено на владавини новца и профита.

Специфично искуство две револуције, обнова порушеног и реализација великих пројеката у науци и економији, Русији даје наду да успешније него у прошлом веку наступи као генератор идеја и практичар новог уређења живота, које ће омогућити да се сачува повезаност времена, истинска људска цивилизација и да се проблеми развоја решавају без ратова.

Ради тога, Русији је потребно да се сама промени и да заједно са истомишљеницима мења свет.

Ако превлада сценарио Запада – постоји опасност да човечанство пређе у радикално другачију ситуацију и да се слика света неповратно промени. Ипак, мало је оних који виде слику несрећа.

Понашање украјинских власти у кризној ситуацији толико је некомпетентно и неодговорно да му реч „политика“ не одговара. Све изгледа тако да у условима грађанског рата и прекидања веза са својим суседом и главним трговинско-економским партнером влада као да не види реалност и држи курс који води распаду економског потенцијала и претварању Украјине у земљу зависну од кредита и увоза.

Деловање власти следи јасну логику и полази од двоструке политичко-идеолошке основе формиране према резултатима „револуције Мајдана“ и настајања режима. Једна од основа је непријатељство и борба са Русијом и са свим што је руско.

Антируски мандат украјинским лидерима дали су спонзори да би правдали њихово деловање и „отписивали на непријатеља“, односно Русију, све прошле и будуће грехове и неуспехе. Исто толико тотална, само са другим обележјем, јесте позиција у односу на „интеграцију без граница“ са Европом и Америком.

Двострука основа једноставан је и удобан план за рад лидера и структура режима, покретач и оправдање његовог постојања у земљи и у иностранству: Украјина се – у првим редовима борбе цивилизованог света – супротставља Русији, једној од главних претњи миру (види говор Б. Обаме 24. септембра у Генералној скупштини ОУН-а), подноси жртве и губитке, а за то је цивилизовани свет дужан да јој пружа свакојаку помоћ и да брже интегрише Украјину у своју зону благостања и слободе.

Помоћ се пружа, али према уверењу Кијева очигледно недовољно – проблеми се не решавају. Бескрајне молбе Вашингтону, Бриселу, Берлину и ММФ-у за нову и све већу помоћ и статусе који гарантују безбедност режима и чланство у клубу изабраних – најважнији је правац напора украјинских посленика. Руши се економија, финансије, социјална заштита, нагло се повећала незапосленост, али властима није до тога – они су сувише заузети обезбеђивањем финансијских токова за борбу са „руском агресијом“ и одржавањем борбеног патриотског духа становништва.

Током много година страни спонзори су формирали и у време „Мајдана – 2“ свесно довели на власт у Украјини снаге чије су идеологија и пракса идентичне ономе што се 30-их година прошлог века дешавало у Немачкој. Неке украјинске групације отворено су и скоро без измена усвојиле и легализовале нацистичке ритуале и симболику.

Од нацистичке нарације 30-их година, наслеђен је и реваншизам у спољним пословима, али са другачијим амбицијама – његова украјинска варијанта усмерена је само на Русију.

Амерички и европски спонзори немају илузија у погледу онога што се у тој земљи дешава, они виде њено стање, али за њих су проблеми Украјине секундарни, њена главна вредност је – могућност, ако буде потребно, да се гурне у сукоб са Русијом ради већих стратешких циљева.

За одржавање таквог стања довољно је да се Кијев држи на краткој узди колико треба, за то ће се наћи ресурси.

У знатно већим размерама него што је 30-их година прошлог века издвајао крупни амерички и британски бизнис за формирање нацистичког режима у Немачкој, САД и земље NATO-а пружају финансијску, војну и консултантску помоћ војној машини Украјине и изградњи агресивне антируске државе.

У периоду јесен-зима очекивани низ унутрашњих криза у Украјини – финансијска, економска, политичка, социјална, енергетска и у вези с тим унутрашња напетост – довешће режим до ситуације са извесним масовним демонстрацијама.

До сада се реакција власти на протесте сводила на репресије. У случају масовних протеста, са једне стране, режим користи силу, а са друге – заједно са америчким и европским структурама може да искористи ситуацију за започињање новог круга конфронтације са Русијом.

Постоји могућност за такав развој догађаја. Очекивало се да после парламентарних избора у октобру 2014. састав Врховне Раде буде крајње националистички, репресивно расположен и супер-антируски, да ће политику парламента одређивати „партија рата“ из неколико странака.

Већ током кампање трајало је надметање у радикализму антируских парола, странке су се наоружавале, организовале крваве провокације са циљем да у почетку изазову протесте а затим их сурово угуше.

Већ сада се треба припремити за погоршање ситуације.

Неки експерти идентификују рат украјинских власти против Новоросије и кризе у целини са „ратовима преко посредника“ типа „proxy wars» из 60-80-их година прошлог века. То није тачно.

Термин „рат преко посредника“ био је у употреби у време биполарног светског поретка и глобалне совјетско-америчке конфронтације. У то време иза револуција, државних преврата и грађанских или међудржавних ратова, који су настајали у „трећем свету“ могле су да стоје САД или СССР: у неким конфликтима суперсиле су подржавале своје политичко-идеолошке присталиц, што им је омогућавало да се саме не боре за учвршћивање сопствених позиција, већ преко посредника избегавајући ризик директног сукоба. Показатељи украјинске кризе принципијелно се разликују од концепта „ратова преко посредника“ и шема „proxy wars».

Рат између оружаних снага Украјине и Новоросије вероватно ће се настављати, међутим, стране у рату не спадају у категорију посредника.

То што су у градовима Југоистока одржаване демонстрације и протести са хиљадама учесника под руским заставама уопште не значи да је Русија припремала те акције и касније формирала власти и народну војску ДНР и ЛНР као свог посредника у конфронтацији са Украјином и њеном армијом као посредником САД и Европе – тога није било.

Кад би то било могуће, Русија би, заправо, више волела да се не ангажује у вези са унутрашњим украјинским догађајима – ни на Криму, ни на Југоистоку Украјине. Русија, за разлику од САД, није радила на припреми ни стратешких ни тактичко-оперативних мера у односу на Украјину.

Што се тиче Крима и кримске ситуације, Москва се није благовремено припремала већ само брзо реаговала на озбиљну претњу својој безбедности. Кримска акција без проливања крви била је могућа само због јединствених околности у којима је огроман део становништва тог полуострва недвосмислено испољио своју вољу пре и током референдума, а командири украјинских војних јединица на Криму – видевши ситуацију – схватили да је добро да не извршавају наредбе тадашњег главнокомандујућег војске Украјине, А. Турчинова, да отварају ватру на руске војнике.

У Донбасу је већ била другачија реалност – у време самоопредељења Крима нису постојале ни ДНР, ни ЛНР, ни њихове оружане формације.

Републике Доњецка и Луганска настале су као стихијски одговор становништва и најенергичнијих појединаца Југоистока на застрашивања и изненадне упаде у градове тог региона гласника нове власти – агресивних мајдановаца и група Десног сектора.

Људи су увидели лице те власти, схватили да их чекају русофобија, расизам и терор (неки вид репресија дотакао се више од 2500 људи, међу којима и лидера прве фазе доњецког отпора Павела Губарјева) и организовали су се да би одбранили своје право да живе онако како они желе, а не како је непријатељски режим намеравао да им силом наметне.

Настајање власти, њен развој, садашњи веома тежак положај и истовремено постојање са локалним властима које настављају да раде и са губернаторима-олигарсима послатим из Кијева, посебна је тема и за сада мало разјашњена, али нема никакве основе за представљање ствари тако као да је Москва планирала распад земље и ради рата искрцала у Доњецк и Луганск „посреднике рата“ са Украјином, раније обучене менаџере и војнике, некакву специјално обучену армију.

Ако се, пак, прихвати становиште Кијева и сматра да Москва и Кијев директно ратују и да се са украјинским војним снагама не бори локална народна одбрана, него агресор који је извршио упад у Украјину, односно, регуларна руска војска, онда такође произлази да није „рат преко посредника“ – сви, чак и украјински „јастребови“, схватају да нема никаквог рата између оружаних снага две земље.

Ватрени материјал за медије и политичаре може да постане тема страдања службеника америчких и европских државних структура и приватних војних компанија послатих као појачање ВС Украјине, који су погинули у борбеним сукобима са формацијама Новоросије у чији састав улазе руски добровољци. Можда је било директних борбених контаката са смртним исходом између руских и страних учесника у ратним дејствима, али о њима није конкретно извештавано. Има погинулих и са једне и са друге стране – поред осталих 25 сарадника америчких обавештајних служби (ФБИ и ЦИА) и 160 припадника америчке приватне компаније Academi, а руски медији информисали су о сахранама добровољаца из Русије не прецизирајући њихов број.

У политици ова тема није заоштравана, али ако рат буде већих размера и интензитета – сиже рата Руса са Американцима (Пољацима, Литванцима и др.) може добити другачији обрт. Али, ни то никако неће бити „рат преко посредника“.

Украјинска криза се не уклапа у стандардне шеме и преседане.

Украјинска криза може се окарактерисати као пример за оно на шта су у данашњим околностима спремни акционари и извршиоци геополитичког пројекта у процесу операције за стицање контроле над земљом, у најкраћем – за преформатирање живота народа и државе на територији која се „адаптира“.

Украјинска ситуација – какве по суровости није било од времена вијетнамског рата 1965.-1975. – можда је чак и јача и већих размера невојна конфронтација између Запада, са једне стране и Русије, са друге.

Општи сценарио и евро-америчке операције личе на технологије развијања конфликта по књизи америчког аналитичара Г. Кана „О ескалацији“,која је 1965. г. изазвала сензацију. (Г. Кан је означио 17 корака на лествици нуклеарне ескалације САД-СССР; занимљиво је на којој степеници се сада налази украјинска криза са становишта аутора данашњег наума и шта се може очекивати).

Догађаји, оперативна концепција украјинске кризе, демонстративно непријатељство САД, NATO и ЕУ и отворено непоштовање од стране Запада правних норми и правила понашања, наводе на закључак да су у борби са Русијом САД и Европска унија ставиле глобалне улоге и рачунају раније или касније на победу.

Чврст и бескомпромисан став према Русији могао се наслутити још 2013. у вези са закључивањем споразума о асоцијацији Украјине са ЕУ. На разумљиву и апсолутно легалну забринутост руске стране због озбиљних губитака за Русију због тог споразума, евроунијска бирократија реаговала је неуобичајено и одједном некако не на европски начин, чврсто.

Она је одлучно одбила чак и да разматра то питање. Док је Русија штитећи своје интересе покушавала да утиче на В. Јануковича и његов тим, грубост ЕУ је јачала, а затим је бриселској додата грубост Вашингтона.

Непопустљивост Брисела постала је један од фактора који су довели до Мајдана-2 и догађаја који су уследили. А у септембру 2014. после свега што се десило, ЕУ се изненада сложила да је неопходно узети у обзир интересе Русије и донела одлуку да се реализовање споразума о асоцијацији са ЕУ, потписаног и ратификованог од стране Украјине, одложи до краја 2015. г.!

Поводом такве одлуке С. В. Лавров дао је следећи коментар: „На крају смо се нашли на истом месту, али по цену хиљада људских живота, огромних разарања и стварања кризе у читавој Европи“. Могло би се додати: и у читавом свету.

Политиколог М. Леонтјев може себи да дозволи да своју мисао изрази категоричније, без дипломатије: „Требало је сломити читаву конфигурацију узајамних односа у Европи и свету, нашкодити огромном броју компанија и корпорација које су деценијама обликовале сарадњу са Русијом, требало је пролити реке крви, претворити Украјину у некакав супер-банкрот, у знатној мери уништити инфраструктуру и потенцијал Донбаса да би се вратили на онај план који је Русија предлагала још пре преврата…“

Ипак, евро-бирократе немају никакву грижу савести због учињеног. У ЕУ, у управљачкој структури европске демократије размишљају на следећи начин: евро-чиновници у тандему са „старијим братом“, САД, одиграли су своју улогу, посао је завршен – десио се државни преврат, у Кијеву су на власти наши људи – евро-интегратори, конфликт са Русијом и рат са Новоросијом су стартовали, санкције уведене, сада се може одати дужно признање праву и здравом разуму и себе показати са друге стране. По мишљењу евро-бирократа, ЕУ нема никакве везе са нанесеном и будућом штетом Русије и Украјине.

Вреди радити на томе да се некад одржи судска расправа која би утврдила меру макар политичке одговорности ЕУ. Кршећи своје сопствене принципе, норме и сам дух Европске уније, који је, како се чинило сасвим недавно још био присутан у узајамним односима са Русијом, евроунијска бирократија остварила је функцију окидача који је покренуо украјинску кризу.

Русија није била спремна за такав заокрет у мишљењу и пракси „партнера“.

Изненађивала је брзина преласка САД, NATO и ЕУ на политику чврсте конфронтације, али тешко да су чак и у јануару 2014. информисане личности у Русији могле да замисле до каквог ће усијања и размаха у најскорије време доћи догађаји и како ће се понашати они, које је Русија донедавно називала својим партнерима.

Данашња реалност су – редовне инвективе Б. Обаме, А. Меркел, Д. Камерона, политичара земаља Европе, чиновника ЕУ и NATO на рачун Русије, војне одлуке NATO и свеопште америчке и европске санкције које се обично примењују према веома могућем ратном противнику и у суштини су сасвим близу економског рата.

Што се тиче украјинских власти, није потребно ни говорити – степен непријатељства у односу на Русију потврђују сурове казнене операције против проуског становништва Донбаса и других територија Југоистока, провокација са малезијским авионом, убацивање информација о припреманим провокацијама на Запорошкој нуклеарној електрани и Дњепарској хидроелектрани апокалиптичних размера, крајње неодговорне изјаве министра одбране Украјине о изради украјинског нуклеарног оружја за рат са Русијом и о примени у Новоросији тактичког нуклеарног оружја од стране Русије, а које нису изазвале адекватне оцене америчких и европских политичара и још много тога.

У другој половини септембра у украјински информативни простор унет је „бисер“ главног штаба престоничке пропагандистичке мисли – термин „руско-терористичке трупе“.

(следи наставак)

Превела Ксенија Трајковић

Факти