САКАЋЕЊЕ СРБИЈЕ: Како Вучићев режим новцем српских пореских обвезника здушно помаже стварање велике Албаније

Стогодишњи снови албанских екстремиста о стварању велике Албаније, којом би биле обухваћене територије Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке, у овом веку скоро да су постали реалност. Уз огромну помоћ Сједињених Америчких држава, али и неких ултра-исламских покрета на средњем истоку, наоружане су, обучене и јавно промовисане албанске сепаратистичке војске, локалне милиције, и групе агитатора за рад са масама. На врху политичке позорнице у региону, Америка и њени експоненти у Европској унији, ставили су пред Србију немогући задатак: да призна албанску државу на Косову, а са њом и независни статус општина Прешево, Бујановац и Медвеђа.

У те три општине, данас као слободни грађани шетају бивши терористи ОВК, које је недавно поздравио и албански премијер Рама. Како је поклоницима идеје велике Албаније помогао Вучићев режим? Ипак, остаје нада да Велике Албаније неће бити, јер су сви досадашњи пројекти америчке админстрације, почев од Ирака, Либије, Египта, Сирије, па до Украјине – пропали.

Дана 11. новембра 2014. године, одмах иза такозване административне границе измеду Србије и лажне државе Косово, на прелазу Кончуљ, албански премијер Еди Рама, захтевао је да џип марке “Волксваген Туарег”, у коме се возио, иначе службено возило албанске полиције, регистарских таблица АА 532 ХМ, браон боје, буде заустављено.

Рама је изашао и срдачно поздравио окупљене косовске Албанце који су разапели заставу са мапом Велике Албаније. Возило није виђено у Београду, приликом Рамине посете, дан раније, а извори редакцје сведоче да је оно ушло на територију Србије преко Косова, на дан Раминог доласка у Прешево.

Како је, и са чијим одобрењем у Србију ушло службено возило албанске полиције? Да ли је уопште добило било чије одобрење? Јер, ако је познато да Србија више нема никаквих механизама да спроводи своје законе на Косову и Метохији (а, добрим делом и у општинама југа Србије где живе Албанци), онда није тешко разумети како је “Волксваген Туарег” албанске полиције (стар три године, прешао око 60.000 километара), прошетао од Тиране до Прешева.

Била је то демонстрација територијалних претензија и промоција великоалбанске државе, у пуном смислу те речи. Уосталом, Рама је иронично, у свом говору Албанцима у Прешеву, дословно казао да нема Велике Албаније него да ће у великој Европи сви Албанци живети у једној држави.

Ова игра речима, спрдња са целим светом, директно је покренута пре више деценија, од стране албанског лобија у америчком Конгресу, дебело плаћаног нарко-доларима, преко њујоршке албанске мафије. Те чињенице су старије и од Раме и од Вучића.

Наиме, великоалбанска идеја вуче своје корене још из XИX века. Подстицана је од Отоманске империје која се полако гасила, а касније од стране италијанских и немачких фашиста, а данас, од стране америчког империјализма и исламског фашизма. Циљ је увек био исти: гурнути што даље православне Србе и осујетити руски утицај на Балкану.

Рат између Србије против великоалбанског насиља траје више од једног века. Нико, никада, ниједна српска власт у том периоду, није прихватила диктат споља, у погледу великоалбанских фантазија.

Тек је, у овом веку, доласком велеиздајницке дружине на целу са Александром Вуцицем, пронаден нацин да се Срби до краја понизе и прихвате оно што ниједна ранија генерација није.

Вучић је потписник такозваног Бриселског споразума, фактички акта о признању албанске државе на Косову и Метохији. Он је и кључна личност одговорна за индоктринацију Срба на Косову, којима је чак и претио ако не пристану да гласају за албанску државу.

Кап је прелила чашу кад је 10. новембра ове године, касно поподне, јавност у Србији по први пут чула, да је суманути српски премијер, Александар Вучић, потписао медудржавни акт којим се омогућава граданима Албаније да прелазе границу Србије са личном картом, и прихватио да Србија (кредитом ЕБРД!) крене у изградњу ауто-пута Приштина-Ниш.

Тако је, без обзира на лошу представу о “поносном премијеру” коју је покушао да изведе, Вучић широм отворио врата пројекту такозване Велике Албаније. Истина, то више није “пројекат”, него чињеница са којом це се свет ускоро суочити.

Позадина Охридског споразума

После америчког уласка на Косово и Метохију 1999. године и стационирања њихових војних снага на тлу Србије, Велика Албанија је и неформално почела да постоји. Разлог због кога је овај мрачни наум још увек жив, свакако је и политика Сједињених Америцких Држава, које годинама уназад припремају стварање великоалбанског коридора којим би пролазила арапска нафта и гас са средњег истока.

Велике и непремостиве сметње овој бахатој, империјалној идеји, су Русија и нарастајући исламски фашизам. Русија је позиционирала своју улогу у Србији, посебно у југоситочној Србији у региону Ниша, како би спречила америчко и великоалбанско освајања овог дела Србије и Балкана. Исламски фашизам на средњем истоку, данас је отворено у рату са САД и преузео је велики део нафтних извора у Ираку.

Ипак, и поред тога, југоисток Европе, посебно део кроз Србију, увек је био и биће најкраћи транзитни пут измеду западне Европе и нафтом и гасом богатог подручја средње Азије. Великоалбански идеолози више и не крију да им се жури са стварањем државе “свих Албанаца”.

Тако је недавно, директор некаквог албанског “Института за регионалне прогнозе” и саветника тројице албанских премијера, историчар Коцо Данај, заговорник и промотер покрета “Природна Албанија” (што је друго име за Велику Албанију), био је толико дрзак да је упутио и циркуларно писмо премијерима балканских држава у којима живи албанског становништво, тражећи од њих да се одрекну дела територије, на име стварање “природне”, односно, Велике Албаније!

Осим Србије, међу оне земље које су изложене бруталној великоалбанској агресији, финансираној и инструираној директно од стране владе САД, налазе се Македонија, Црна Гора, али и Грчка, на чијем северу живи, што легално, што илегално, око пола милиона Албанаца. Грчка држава никада није успела да их попише, или на неки други начин региструје, упркос томе што је чланица Европске уније и што су јој сви најсавременији административни механизми при руци.

Мало је познато, али, агенти ЦИА-е и војних обавештајних служби САД, били су иницијатори и креатори потисивања такозваног Охридског споразума, којим је и започет процес политичког реформисања Македоније, кроз уставне измене и усвајање низа нових закона, који су практично омогућили да Албанци у Македонији добију своју паралелну државу.

Охридски споразум је био планиран у Вашингтону као документ, у много чему сродан Кумановском споразуму. Разлика је једино у томе што је Кумановски споразум “војно-техницки” који подразумева званичну окупацију дела Србије, а Охридски споразум је био начин да се православни Македонци уклоне источно од реке Вардар, без рата.

И један и други споразум имали су за циљ стварање Велике Албаније, као својеврсног америчког коридора према средњем истоку. Америчка идеја јадранског аутопута, до Драча, преко Хрватске и Црне Горе, такоде је део идеје континенталне изолације Србије и покушај блокаде свих лука на Јадрану за руске енергенте.

Све ово, пореметио је руски и европски пројекат “Јужни ток”, којим би цитав круг земаља, од Бугарске, Србије, Мадарске, Словеније, Аустрије и Италије, био енергетски трајно збринут.

Црногорски огранак албанских терористицких фракција са Косова, директно лобирају кроз црногорски парламент за своје интересе. Тако је 2013. године, представник албанске заједнице у Црној Гори тражио више места у парламенту за албанске партије, меду којима има и две које заговарају отимање дела територије Црној Гори.

Америка тражи слабе тачке цак и у најмањим земљама попут Црне Горе. Америчка подршка независности Црне Горе и Косова, имала је за искључиви циљ слабљење Србије. Ни то није било довољно, па су америчке обавештајне службе подигле на ноге воде великоалбанског покрета, који сада јавно изјављују да су САД и Русија договорили прекрајање граница, и то тако што ће се прешевска долина, Косово и део Македоније и Црне Горе, наћи у оквиру велике Албаније. Са званичне стране, то потврдују и америчке власти које великоалбанску идеју “пакују” у два интеграциона процеса: придруживања читавог региона НАТО пакту и Европској унији.

Улога и задатак Александра Вучића, премијера Србије, по свему судећи, психички веома нездравог човека, али за американце врло корисног, је да спроведе у дело додатно прекрајање Србије, које треба да обезбеди специјални статус Албанцима, до коначне промене Устава Србије, којим би се признало Косово.

Амерички предлог који се још увек не износи довољно јавно, него само незванично, подразумева да у слову Устава Србије, нова држава Косово добије и свој албански “дистрикт” са двојном администрацијом (косовско-српском), све до коначног проглашење Велике Албаније.

Осакаћена Србија

У години која предстоји, прва на удару великоалбанске агресије бице Македонија, где постоје најмање три велике албанске паравојне формације, добро наоружане и спремне да преко ноћи преузму сву власт западно од реке Вардар.

Главни град Скопље, вец је етницки подељен, на албански и македонски део, још горе него Мостар после рата на муслимански и хрватски. Недавно је на зграду Владе Македоније, група која припада македонском огранку оружаних формација Велике Албаније, пуцано из ручног бацача. Граната “РГБ-6” хрватске производње, забила се у овај штићени државни објекат. Починиоци нису ухвацени.

Непосредно пре тога, формирана је и албанска гарда која себе назива заштитницом „Републике Илириде”, иза које стоји извесни Хамди Ндрецај, са надимком Пантер, који се на друштвеним мрежема јавно представља са својим саборцима из ОВК.

Ндрецај је пореклом из Немачке, а тренутно живи у Урошевцу, на Косову, прима инструкције од ЦИА-е БНД и америчке војне безбедности. Он је само један од разних “вођа” обуцаваних и Задној Европи и Америци и доведених да у име великоалбанске идеје, отварају простор америчкој империји.

Проглашење тзв. „Републике Илириде” извршено је усред Скопља, на платоу испред споменика Скендербегу, крајем септембра ове године, где је акт о оснивању прочитао самозвани председник, бивши посланик македонског парламента и лидер прве албанске странке у самосталној Македонији (ПДП) – Невзат Халили. Гарда самопроглашене „Републике Илириде”, пред оцима македонских власти, већ месецима патролира свим македонским местима у којима живе Албанци.

Објавлили су и проглас у коме кажу да це штаб њихове гарде имати полицијско обезбеђење у градовима који припадају „Републици Илириди”, те да су њихови циљеви потпуно јасни: „Сагласно интересима Републике Илириде дејствоваћемо све док наша платформа не уде у Женевску конвенцију”, наводи се у саопштењу и додаје да је „Република Илирида реалност коју нико нема право да саботира”.

Није случајно, него сасвим намерно, и са инструкцијама из Вашингтона: самопроглашени „председник” нове државе је рекао да је одлука о проглашењу Илириде донета на основу Устава САД, у коме пише да сваки цовек има право на самоопредељење!

Додао је још и то, да захтев да Македонија функционише као држава са две републике и поцива на „примеру бивше федерације измеду Србије и Црне Горе”. Халили је отишао толико далеко да је позвао и македонског премијера Македоније, Николу Груевског, да „нареди парламенту да запоцне поступак за федерализацију Македоније”!

На југу Србије, такозвана Ослободилацка Војска Прешева, Медвеђе и Бујановца ( ОВПМБ), настала је још деведесетих година, као албанска терористицка паравојна формација, која се бори за отцепљење долине Прешева од Србије, а за припајање Косову односно, будућој великој Албанији.

Њени припадници су се први пут појавили у јавности јануара 2000. године, на сахрани браце Шаћири, који су, у униформама ОВК, напали српску полицију и побијени у унакрсној ватри у селу Добросин. ОВПМБ је у свом борбеном поретку имала 1.000-2.000 добро наоружаних бораца.

И мада држава Србија (као и њена претходница СРЈ) званицно третира ОВПМБ као терористичку организацију, већина њених припадника живи и ради у Прешеву, Бујановцу, Медвеђи (неки од њих и на Косову и у Македонији).

Велики број локалних команданата и бораца ОВПМБ који се претходно борио у редовима ОВК, данас живи мирно у Србији. Било је слуђајева да неки од њих добију и кредит од државе Србије за покретање личног бизниса, али то у београдским медијима, под будном контролом режима, никада није озбиљно истражено.

Ослободилађка Војска за Прешево, Медвеђу и Бујановац, постојала је од 26. јануара 2000. године до јуна 2001. године. Наводни циљ ОВПМБ је био да се наведене општине отцепе од Србије, и придруже Косову и Метохији, како би се у слуцају независности Косова нова држава проширила на делове где још има Албанаца.

У поцетку ОВПМБ није отворено залазила у сукобе са некадашњом Војском Југославије, али, њено прво веће ангажовање десило се током битке код Бујановца, у лето и јесен 2000. године.

Активност ОВПМБ је била уско повезана са борбом тзв. Ослободилачке националне армије у Македонији тако да су и највећа ратна дејства на југу Србије извршена управо почетком рата у Македонији фебруара и марта 2001. године.

Тако створена веза, измеду албанских паравојски на југу Србије и у Македонији, није прекинута ни до данашњег дана. Српске безбедносне структуре су пратиле и “констатовале” ту цињеницу, али, због званичне политике која је, слободно говорећи, капитулантска, криминална и издајничка, никаквих акција у циљу спречавања протока информација, оружја и новца није било.

Од како је после завршетка рата 1999. године, под америчким војним притиском створена такозвана “копнена зона безбедности”, заправо, сигурносна зона дужине око пет километара, измеду Косова и Метохије и централне Србије, бивши терористицке организације ОВК су формирали базе у разоружаној зони и српска полиција је морала да престане патролирати област под претњом смрти.

Напади су спроводени и против оних албанских политичара који су се супротстављали ОВК. Потпредседник огранка Социјалистичке партије Србије у Бујановцу, Албанац Земаил Мустафи је убијен од стране ОВПМБ. Било је и масовних убистава цивила, а један од најкрвавијих напада је била експлозија бомбе у аутобусу у селу Ливадице код Подујева, где је погинуло дванаесторо Срба. ОВПМБ је имала и свој логор за заробљенике на територији Косова, у селу Доња Брезница.

Занимљиво је да је командант ОВПМБ, извесни Шефкет Муслију, инаце, ауто-механичар из села Кончуљ, још 17. јануара 2001. године потписао саопштење у којем је тврдио да је такозвано источно Косово (југ Србије) коначно слободно, али да је и даље неопходна помоц и подршка патриота из дијаспоре и браће са Косова.

Скоро исту реченицу је поновио 11. новембра 2014. године, албански премијер Еди Рама, на крају свог једносатног говора у сали Скупштине Општине Прешево, само што је још додао и да ће помоци Европска унија у свему томе.

Влади Александра Вуцића, која је фактички признала албанско Косово, сада не сме ни на територији осакаћене Србије да делују. У Великом Трновцу не смеју да наплате ни струју, а не смеју ни да је искљуце. Претње оружаном побуном су свакодневне, само то јавност у Србији не може да зна, јер живи у медијском мраку.

мајор Горан Митровић

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије