fbpx
Насловна / Србија / Само народи који знају да се боре наћи ће браниоце своје ствари

Само народи који знају да се боре наћи ће браниоце своје ствари

Угледни српски академик Часлав Оцић: Катастрофалне последице западне политике према Косову и Метохији (2)

 СТРАТЕГОЛОГИЈА: ОТКУД И ЧЕМУ? (Косовско-метохијска напетост је par excellence стратешко питање типа парадокс; Од антистратегије до оптималне стратегије; Косово и Метохија 20 година после НАТО агресије: пресек стања и препоруке)

  • Стратегологија даје највеће шансе оном актеру који најнепристрасније саглēда правила ове игре несагледивог исхода. Онај ко бива заслепљен властитом идеологијом има знатно мање шансе да буде на добитку
  • У свом деловању Срби … морају да буду не само сложни већ и упорни и истрајни, да не верују обећањима ни на папиру, искуство је показало да, нажалост, ни најсвечаније проглашена начела нису примењивана. То је пре више од једног века спознао млади докторанд Милован Миловановић, каснији познати српски дипломата и државник…

ПИШЕ: др Часлав Оцић, члан Српске академије наука и уметности (САНУ)

Стратегологија … покушава да разуме стратегије свих учесника игре у њиховој међусобној кооперацији и надметању. Конфликте између субјеката стратегологија сматра исто толико вероватним, као и њихову међусобну кооперацију. Не прихвата готову и морално подобну, већ искључиво изабрану стратегију, која може да буде и добра и рђава, није ничим осигурана, али има своје аргументе, има своје шансе – може да пропадне или да изгуби исто тако, као што се може показати успешном.

Стратегологија даје највеће шансе оном актеру који најнепристрасније саглēда правила ове игре несагледивог исхода. Онај ко бива заслепљен властитом идеологијом има знатно мање шансе да буде на добитку.“ [Konrad 1999: 61].

ПРИРОДА СТРАТЕГИЈЕ

О томе шта је стратегија постоје толико различита мишљења да је, уместо излагања свих њених дефиниција или трагања за новим јединственим општим њеним одређењем, упутније покушати идентификовати стратешка питања и сагледати перспективе њиховог решавања.

Различите стратешке перспективе, односно углови саглēдања, другачије наглашавају значај једне или друге стране стратешких тензија. Уобичајено је стога најпре саслушати све аргументе за и против, па онда прићи решавању напетости. Четири су општа приступа утврђивању и тумачењу стратешке напетости. Она се посматра:

  1. Као загонетка: Загонетка је изазовни проблем с једним оптималним решењем („одгонетком“). Стратешка напетост може се појавити и у овом облику; при томе, њен узрок настанка најчешће је у неразумевању загонетке, а не у њеним контрадикторним премисама.
  2. Као дилема: Дилема је узнемиравајући проблем с два могућа решења. Најпознатија је затвореникова дилема. С дилемом се суочавају они који покушавају да реше тај проблем с тешким избором или–или, при чему свака опција има своје предности и недостатке, али није недвосмислено супериорна у односу на другу. Стратешке напетости могу се појавити и у виду дилема. У том случају стратег се мора определити за једну од опција – на пример, или да сарађује (кооперативна стратегија) или да се такмичи (конкурентна или конфликтна стратегија).
  3. Као компензаторна релација: Компензаторна релација (или trade-off) јесте проблемска ситуација у којој има много могућих решења, од којих свако представља другачију равнотежу конфликтних притисака, при чему увек више једнога значи за исто толико мање другога – односно, оно што је за једног играча добитак то је за другога губитак. Ова игра, која описује редистрибутивну ситуацију, позната је као игра с нултом сумом (zero-sum game). Ниједно решење није супериорно. Стратешке напетости могу се посматрати и као компензаторне релације. У том случају оне се превазилазе неком од могућих равнотежа конфликтних солуција.
  4. Као парадокс: Парадокс је ситуација у којој се два наизглед противречна или чак узајамно искључива чиниоца (A и Б) у исто време јављају као истинита или ваљана. Парадокс нема реалног решења, јер не постоји начин да се два опозита логично интегришу у конзистентно разумевање проблема. За разлику од природе дилеме или–или, парадокс се може окарактерисати као проблем и–и – један фактор је истинит, али и противречни фактор је истовремено „прави”. И А и Б које противречи А-у јесу пожељни. (И конкуренција и кооперација! И тржиште и план! Више тржишта и више плана! Боље тржиште и бољи план!) Стратешке напетости могу се посматрати и као парадокс. Оне немају („традиционално“) реално решење, не само због тога што се одлуке доносе у условима ризика и неизвесности у садашњости, него и стога што је свака стратегија нужно отворена према будућности, а о будућности је тешко говорити, јер је она најчешће непредвидива и недокучива. Иако успешна стратегија увек садржи неки футуристички аспект, он је нужно најслабији, јер је готово немогућно сачинити стратегију иновација. У процепу измећу сталности и промењивости, решење се налази у комбинацији солуција која представља функционални компромис којим се привремено излази на крај с нерешивим парадоксом. Ово „привремено” практично подразумева стално рвање с проблемом (Његош: борба непрестана!) а да се никад не стигне до дефинитивног решења. Нема, дакле, коначних решења (Endlösung-а у нацистичком и неонацистичком смислу), а нема ни стратегије која би једном заувек укинула све друге стратегије (о чему је др Стренџлав сањао и што неки хипермоћници прижељкују).

У случају када се напетост јавља као парадокс[1] стратег се, дакле, мора трудити да истовремено изађе у сусрет и А-у и Б-у. Он ће трагати за новим (хетеродоксним) путевима у циљу помирења супротности на најбољи могући начин, користећи предности и једне и друге опције (Тhe best of both worlds; „и јаре и паре“), а настојећи да минимизује штете обеју. По својој природи, нов, „оригиналан“ начин комбиновања опозита делује подстицајно, он доприноси иновативности и, уопште, креативности. То је најтежи и најизазовнији приступ решавању стратешког проблема, али и најуспешнији, јер би на крају требало да сви буду на добитку, с обзиром на то да је реч о ситуацији која се описује као игрa с не-нултом сумом (non-zero-sum game).

Косовско-метохијска напетост је par excellence стратешко питање типа парадокс.

TРИ ДИМЕНЗИЈЕ СТРАТЕГИЈЕ

Треба правити разлику између три суштинске димензије стратегије. То су:

  1. Стратешки процес – одговара на питања како, ко и када: Како је и како би требало стратегија да буде сачињена, анализирана, сањана, формулисана, примењивана, мењана и контролисана? Ко су учесници? Када треба да се десе неопходне активности? Производ стратешког процеса је:
  2. Стратешки садржај – одговара на питање шта је и шта треба да буде стратегија за појединца, домаћинство, посао, фирму, привредни сектор, локалну заједницу, регион, националну привреду, глобалну компанију, макрорегионалну интеграцију …
  3. Стратешки контекст – показује где, у каквоме окружењу, тече стратешки процес, односно где је уклопљен стратешки садржај.

Процес, садржај и контекст нису делови него димензије стратегије. Из чињенице да је стратегија тродимензионалан феномен следи да све три димензије треба разматрати истовремено.

Стратешки процес сачињавају стратешко мишљење, стратешко формирање и стратешка промена. Њих обележавају следећи полови стратешких напетости и одговарајући опозити стратешких перспектива:

Стратешки садржај дефинише ниво стратешког мишљења и делања. То може бити ниво функције, ниво посла, корпоративни ниво, ниво мреже (регионалне или неке друге), национални или интернационални … У тржишном моделу стратешки почињу да се понашају субјекти на микро нивоу, те потом на вишим нивоима (down–top), а у централнопланским привредама и друштвима апсолутни приоритет има „стратегизација” на врху, а према доле (top–down) она је више формална него стварна, због одсуства аутономије нижих нивоа. Увек, дакле, постоји и постојала је нека стратегија[2], у овој или оној равни, конкурентска или кооперативна…

Стратешки контекстСви се слажу – и теоретичари и практичари – да је сваки контекст јединствен, непоновљив, специфичан, уникатан… Разлике међу њима јављају се у погледу тога који утицај врши контекст на стратегију.

Детерминисти верују да стратези[3] немају много слободе у свом избору, јер су процес и садржај најчешће резултат околности које они не могу да контролишу.

Волунтаристи верују да на стратегије не утиче толико контекст колико њихова воља да одреде и следе (неки) правац активности. Они тврде како стратегија треба (и може) да створи („сопствене“) околности, уместо да буде заробљена околностима које затиче.

Укратко, контекст се може одредити уместо да се пусти да он одређује. У организационој равни та се ствар релативно једноставно дефинише као „контрола versus хаос“, док се на секторском нивоу ситуација већ усложњава и одређује као „повиновање или избор“ (Compliance versus Choicе), a дилема се на националном нивоу такођe драматично исказује као „покоравање или слободан избор“ – односно, ту се супротстављају две перспективе: (д)еволуција versus креација[4].

ОД АНТИСТРАТЕГИЈЕ ДО ОПТИМАЛНЕ СТРАТЕГИЈЕ

Следеће три пословице: Дај, Боже, да наша коза ухвати вука (грузијска); Ако ти се земља љуља, држи се за небо (бугарска) и Кад ђаво куца на врата, ти – ради! (српска) илуструју могуће приступе у замишљању и спровођењу стратегија развоја:

Нихилистички или кунктаторски (антистратешки). Прва пословица се може тумачити као пука пројекција жеља (лесеферистички wishful thinking, а не његошевско: „нека буде што бити не може!“), где ни сâм молилац баш не верује у позитиван исход своје молбе (а ништа и не предузима да му се такав исход деси). Она, у ствари, поништава идеју стратешког мишљења и деловања…

Ескапистичка или потенцијално мобилизаторска. Друга пословица је вишезначна и једва да се може интерпретирати ван контекста: у тренуцима страдања и пораза она може бити израз потребе за утехом, вапај за (небеском) правдом и знак вере у коначну победу добра над злом (на овом или оном свету), а може да буде и надахнуће које крепи дух и мобилизаторски прикупља снагу за акцију којом се невоље и неприлике превазилазе.

Активистичка. Трећа је директно делатна (проактивна), наизглед једносмерна и једнозначна, иако не шаље изричиту поруку да радиност искључује промишљеност (на руском језику ова реч управо означава индустрију) – контемплацију, анализу, просуђивање и расуђивање …

Акција и смисао (сврха): Дакле: Богу се моли, а ка обали плови! Можда ова руска пословица (формулисана парадоксолошки у стилу Нејзбитовог мегатренда и–и) прагматично синтетизује одговор на питање примерености конципирања и успешности остваривања неке стратегије развоја у неком просторном и повесном контексту.

Како да се у Србији стратешки мисли и шта да се стратешки ради? Како да историјско искуство 20. века послужи као поука за успешнију будућност? Куда плови „будућности српске брод“?

Забринути и компетентни аутори сабрали су своје радове у овај зборник; на максимално професионалан начин они анализирају непомерљиву фактографију и предлажу решења, односно дефинишу стратешке правце расуђивања и деловања:

„У свом деловању Срби … морају да буду не само сложни већ и упорни и истрајни, да не верују обећањима ни на папиру, искуство је показало да, нажалост, ни најсвечаније проглашена начела нису примењивана. То је пре више од једног века спознао млади докторанд Милован Миловановић, који је балканским народима поручио да увек имају сув барут и добро зашиљен мач, две ствари које никаква гарантија не може да замени.

Милован Миловановић: успешни српски дипломата и државник 

Само народи који знају да се боре наћи ће браниоце своје ствари[5]. Није сувишно да се данас подсети ових метафоричних речи будућег поборника балканске сарадње и творца балканског савеза који је извршио највећу промену на Балкану после пет столећа. И у коренито измењеним приликама нешто остаје исто. Мобилизацијом свих физичких и умних снага то треба искористити у тренуцима који могу да буду пресудни, начела и правила међународног права могу да буду најјачи аргумент у рукама оних који умеју да их употребе. На своју и општу корист.“ [Милојевић 2006: 247]. У српској турбулентној историји ретко када тренуци нису били пресудни. Поготово данас, у време растуће глобалне међузависности, згушњавања и убрзавања историје када Балкан поново (и све више) постаје светски сеизмограф. Зато: кад ако не – сад. Јер за бирократе и политиканте никад није Тренутак: „За војнике је увек рано, а за официре увек касно.“ „Одважити се значи за тренутак изгубити тло под ногама, не одважити се значи изгубити сâм живот“, написао је својевремено чувени дански мислилац Серен Кјеркегор. (Крај) ::::::::::::::::::::::::::::::::::::

РЕФЕРЕНЦЕ

Антонић, Слободан (2017а). Пут Србије у статус колоније, у: [СБССАНУ 1: 353–355].

Антонић, Слободан (2017б) Самоокупација у култури, у: [СБССАНУ 1: 363–366].

Баста, Данило (2017). Слобода је српско становиште, у: [СБССАНУ 1: 367–370].

Баста, Данило (2017). Отимање Косова и Метохије, у: [СБССАНУ 1: 294–299].

Вест, Ребека (2013). Значење издаје, прев. Ана Селић, Београд: Алгоритам.

Вимерово писмо Шредеру из 2000. године, у: [СБССАНУ 2: 439–446].

Ивковић, Владан (2017). Теорија класификације народа (http://www.carsa.rs/teorija-klasifikacije-naroda/)

Кљакић, Љубомир (2011). Роберт Френсис Купер – империјални стратег и администратор, Печат 14. 7. 2011. (део студије Европска Унија као ‘мека’ империја и Срби“, 2010).

Маџар, Љубомир et al. (1979), Кидричева визија система планирања, Марксистичка мисао, № 4, 1979, стр. 75–90.

Маџар, Љубомир (2013). Стратегија и ограничења, Политика 25. 12. 2013.

Милојевић, Момир (2006). Срби на Косову и у Метохији и начела међународног права, у: Срби на Косову и у Метохији, ур. Стеван Карамата и Часлав Оцић, Београд: САНУ.

МСРС 2014 → Могуће стратегије развоја Србије. Ур. Часлав Оцић / Српска академија наука и уметности, Одељење друштвених наука, Београд 2014. ISBN 978–86– 7025–643–9; ISBN 978-86-7025-643-9; COBISS.SR-ID 212200972. – XVI +1152 стр., граф. прикази, карте, табеле; 25 cm. – (Економски зборник, књ. 13). (http://www.sanu.ac.rs/Izdanja/ElIzdanja.aspx)

Оцић, Часлав (1996, 1998, 2017). Просперитет и слобода; Економика 11–12, 1996; прештампано у: Часлав Оцић, Метаекономика кварежи, Београд 1998. и у: [СБССАНУ 1: 356–358].

Оцић, Часлав (2015, 22017). Ка обали плови. Старатеголошка разматрања, Београд: Друштво за привредну историју.

Павић, Александар (2009). Косово као лабораторија новог светског поретка, Зборник Матице српске за друштвене науке, № 128, 2009.

Пипер, Предраг (2017/2008]. У темељу идентитета, у: [СБССАНУ 1: 281–283].

СБССАНУ 1 → Спорови о будућности Србије и САНУ: куда и како даље? Први део: Опстанак и развој (2017). Прир. Часлав Оцић, ИСТЕР 21 – Београд и СКП – Нови Сад, Београд 2017.

СБССАНУ 2 → Спорови о будућности Србије и САНУ: куда и како даље? Други део: Истина и слобода (2018). Прир. Часлав Оцић, Београд: ИСТЕР 21 и 4СЕ.

Томаш, Рајко (2016). Могу ли мале земље имати властите стратегије развоја у условима глобализације?, Глас CDXXVI Одељења друштвених наука, књ. 32, Београд: САНУ.

Хедин, Свен (1943). Америка у борби континената, Београд: Просветна заједница а.д.

Чавошки, Коста (2017). Велеиздаја у вишеструком поврату, у: [СБССАНУ 1: 265].

Чворовић, Зоран (2006). Издаја (https://srbin.info/2019/02/06/zoran-cvorovic-izdaja/)

Чомски, Ноам (2018) Америка иде у пропаст! Србин инфо, 5. 3. 2018. (https://srbin.info/2018/03/05/noam-comski-amerika-ide-u-propast/)

Bieber, Florian (2018). The Rise (and Fall) of Balkan Stabilitocracies, Horizons. Journal of International Relations and Sustainable Development, Winter 2018, Issue № 10, pp. 176–185.

Hofbauer, Hanes (2009). Eksperiment Kosovo: povratak kolonijalizma, Beograd: Albatros plus.
http://www.eparhija-prizren.com/sr/episkop-rasko-prizrenski-i-kosovsko-metohijski-g-teodosije

https://kossev.info/vladika-teodosije-kosovo-i-metohija-moze-nekom-biti-blagoslov-ili-prokletstvo/

Kielmansegg, Peter Graf (1991). Koliko pluralizma podnosi demokratija, Gledišta, № 3–4/1991.

Kuper, Robert (2007). Raspad nacija. Beograd: „Filip Višnjić“ (hrv. prevod: Slom država. Poredak i kaos u 21. stoljeću, Zagreb: Profil, 2009).

Madžar, Ljubomir (2017). Geopolitical Constraints on Development Policies of Small Countries / Геополитичка ограничења на (?!) развојну политику малих држава, Acta Economica (Бања Лука), Volume XV, № 26 / June 2017, pp. 11–54.

Savijano, Roberto (2010). Gomora, Beograd: Geopoetika.

Senior, Dan i Sol Singer (2011). Nacija u usponu: priča o izraelskom ekonomskom čudu, Beograd: Klub Plus.

Vejl, Simon (1995). Ukorenjivanje: Uvod u deklaraciju o dužnostima prema ljudskom biću, Beograd: BIGZ.

Weithmann, Michael W. (1997). Balkan-Chronik: 2000 Jahre zwischen Orient und OkzidentRegensburg: Pustet; Graz-Wien-Köln: Verl. Styria.

::::::::::::::::::::::::::::::

[1] А данас се јавља код свих, те поготово код мањих земаља и (слободољубивих) народа: за њих је то питање опстанка, док је код великих и моћних то питање престижа и/или (материјалног) интереса: апсолутне концентрације моћи, доминације, хегемонизма, експлоатације… – в. [Robinson 2012].

[2] Изгледа да је данашња Србија у том погледу – изузетак. Поготово ако је реч о тзв. кровној (гранд или државној) стратегији. Овде не укључујемо у разматрање бројне „мртворођене“ (секторске) стратегије – њих око 200 – које су и остале мртво слово на папиру. В. [СБССАНУ 1: 3–12].

[3] О томе какав треба да буде оптималан стратег в. поглавље „Стратег – homo paradoxicus“ у: [Оцић 2015, 22017: 16–18].

[4] То врло добро илуструју бројне „расправе“ у нашој јавности о „новој“ реалности пред којом смо – беспомоћни. Па нам не преостаје ништа друго него – покоравање. В. фусноту 30 на стр. 13 Зборника Косовска вертикала или неоколонијална хоризонтала?

ИЗВОР: https://izmedjusnaijave.rs

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Др Миладин Шеварлић: Србија још увек нема национални програм развоја пољопривреде (видео)

Дискусија на 15. Седници Одбора за пољопривреду, шумарство и водопривреду Народне скупштине Републике Србије, 28.07.2017. …

Ти се снајка у ИТ и стратегију разумеш као она Марица у ону ствар!

Државни секретар у Министарству трговине, туризма и телекомуникација Татјана Матић рекла је да је доношење …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *