Сећање на 56 Нишлија страдалих од НАТО бомби

Ниш – Јуче је Ниш обележио деценију и по од великог страдања и петнаести пут свој дан велике туге. Пролеће 1999. године Андрија Ђорђевић, данас двадесетрогодишњак и одличан студент четврте године Грађевинско-архитектонског факултета, памтиће целог живота.

– Са оцем Бојаном и дедом Божидаром био сам у дворишту наше породичне куће. Мајка Мирјана са моје две сестре Мартом и Милицом и бабом Слободанком десетак минута пре тога кренула је према пијаци. Деда је пошао ка гаражи када су се о у исто време чули сирена за ваздушну опасност и злокобни звук авиона на небу, који су у ниском лету надлетали град. Одједном се небо зашаренило од малих падобрана, а онда су се у близини чуле прве јаке експлозије. Отац ме је у трку ухватио и понео ка подруму, а истог трена одјекнуло је неколико експлозија на паркинг-простору Клиничког центра, који се граничи са нашим двориштем, а затим и на неколико метара од нас. Пре него што ми је отац руком прекрио очи видео сам да је деда пао као покошен. Тата ме је оставио у подруму и истрчао, а ја нисам могао да издржим и кренуо сам за њим. Затекао сам оца како клечи изнад деде и хвата се за главу – сећа се Андрија.

Божидар Кока Ђорђевић, Андријин деда, погинуо је од касетне бомбе која је експлодирала у његовом дворишту. На град Ниш тог преподнева 7. маја 1999. године НАТО авиони избацили су педесетак контејнера са смртоносним касетним бомбама. Андрија додаје:

– И данас када чујем звук авиона сетим се ужаса који смо доживели. Моје детињство почело је под бомбама и бомбардовање се не може избрисати из сећања…

Тог 7. маја 1999. године, у уверењу да после бесане ноћи током које су се авиони НАТО-а на град обрушавали неколико пута, нико у Нишу није очекивао трагедију. Целу претходну ноћ НАТО бомбардери су надлетали град и ракетама гађали индустријску зону на северу града и војни аеродром. Знак за престанак опасности тог преподнева сирене су огласиле у 11 часова.

Само двадесетак минута касније, у 11.20 часова, поново се чуло завијање сирена, а неколико минута касније одјекнуле су и прве детонације. Затутњало је, град се тресао од експлозија, у трену се дигао велики облак прашине изнад Горице и Делијског виса, одјекивало је у северозападном делу града. Густ црни дим куљао је са паркинга и из круга Клиничког центра и околине великог здравственог центра, лелек се разлегао по парку Чаир, око зграде Универзитета (Бановине), крај оближње здравствене станице, на Градској пијаци поред Нишке тврђаве и оближњим улицама. Јауци и запомагање испунили су мајско преподне.

У трену су стизале вести о ужасу, о погинулим и рањеним код Бановине и Клиничког центра, у Шуматовачкој, у улицама Љубе Дидића и Љубе Ненадовића, у парку Чаир. Од касетних пројектила страдало је много људи, међу њима и млада жена у деветом месецу трудноће, двадесетогодишња радница у башти једног ресторана. Као покошени падали су поред пијачних тезги. Мртвих је било на улицама и тротоарима, у двориштима породичних кућа, горели су аутомобили на паркингу болнице и у околини.

Животе је за свега неколико минута изгубило 17 цивила, а више десетина грађана Ниша тешко је повређено и рањено.

Нишлије су јуче обележиле тај дан велике туге. Положени су венци на местима страдања, служен је парастос и евоцирана су сећања на време страдања недужних, покошених касетним бомбама, међународним конвенцијама забрањеним оружјем.

Ниш се са сличним ужасом суочио и неколико дана касније, најпре 11. а потом и 12. маја. У пепео и прах претворени су складишта „Југопетрола” и „Енергогаса”, а насеља Дуваниште, Криви вир, Булевар Немањића и Трошарина били су засути ракетама и „наранџастим убицама”. У 78 дана бомбардовања наше земље, у Нишу, који је чак 52 дана био под ваздушном опасношћу, сирене за опасност са неба оглашавале су се 129 пута. У пролеће 1999. године у Нишу је погинуло 56, а повређено је и рањено неколико стотина грађана. Град је бомбардован чак 45 пута.