НИКОЛА ВРЗИЋ
Газећи преко Устава Србије, Резолуције 1.244 и Декларације Скупштине Србије, Стефановић и Богдановић су Србе са Севера утерали у гвоздени обруч КФОР-а и Приштине
У оних неколико храбрих дана била је то последња слободна територија у овом делу света. Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток. Изван власти Бориса Тадића, Хашима Тачија, Европске уније. Слобода се вијорила на српским барикадама. А онда су се Борис Тадић и Хашим Тачи договорили да Србе са севера Косова лише и барикада и слободе кретања. Учинили су то уз помоћ КФОР-а и подела међу косовским Србима, за шта су им из Европске уније већ стигле речи хвале и охрабрења да само тако наставе…
Или је истина сасвим другачија? Да ли је, заиста, постигнути договор Србије и КФОР-а „успех за Србију“, како то рече главни српски преговарач Борко Стефановић? „Није идеалан“, додао је самокритично у једном од интервјуа, „али је најбољи могући под овим околностима.“ Те стога сви позиви на одбацивање тако доброг споразума, тог успеха за Србију, представљају неприхватљиви позив на раскол и нејединство, као што је преко „Радио-телевизије Србије“ поручио српски министар за Косово и Метохију Горан Богдановић, иначе министар пољопривреде Косова у влади Бајрама Реджепија, актуелног Тачијевог министра унутрашњих послова који је на Јариње и Брњак 25. јула послао специјалну јединицу РОСУ.
НАСМЕЈАНО ЛИЦЕ БОРКА СТЕФАНОВИЋА
А опет, тај успех за Србију, умало па идеални Споразум, и у Приштини је изазвао такво задовољство да га је похвалио чак и Иса Мустафа, вођа Демократског савеза Косова, највеће опозиционе партије, навевши да „треба поштовати сваки споразум који води ка ширењу суверенитета на читавој територији Косова“. Што нас, наравно, враћа на сумње у Споразум и намере оних који су га склопили…
Споразум је, подсећамо, постигнут прошле недеље, пошто су се око његових 11 тачака сагласили представници београдских и приштинских власти, уз шатл дипломатију команданта КФОР-а Ерхарда Билера. „Погледајте наша насмејана лица и знаћете какав је резултат“, поручили су после посебно плодоносног састанка са Билером Стефановић и Богдановић Србима на барикади у Лепосавићу, окупљеним ту још откако су у ноћи између 25. и 26. јула спречили десант Тачијевих специјалаца на север Косова. Да би недуго потом били обавештени да морају да се лише јединог средства отпора, онога што их је спасило од ноћног препада Тачијевих специјалаца, КФОР-а и Еулекса. Да уклоне постављене барикаде.
Уследило је тихо српско ломљење српског отпора Шиптарима. Најпре су Стефановић и Богдановић, још прошле среде увече, председницима четири општине поставили ултиматум – или ћете прихватити Споразум и растурити барикаде, или вас Србија напушта – па им је исту поруку, у недељу на Андрићевом венцу у Београду, пренео и велики вођа свих просрба Борис Тадић. Истовремено, Приштина је наставила да звецка оружјем – организација ветерана ОВК саопштила је да подржава КФОР-ов Споразум и припретила мобилизацијом у његову одбрану – па је командант КФОР-а Билер преузео приштинску реторику о криминалу и безакоњу на северу Косова и тиме јасно показао коју страну заступа, а КФОР саопштио да људе на барикадама у ствари криминалци држе против њихове воље, чиме је легитимисао евентуалну употребу силе за уклањање барикада. За случај да београдски ултиматуми не постигну свој циљ…
На крају, београдска смутња и приштинска претња ипак су учинили своје. У уторак у Лепосавићу Срби са севера Косова заузимају заједнички став да престану да заузимају заједнички став, и да свака општина донесе своју одлуку о уклањању барикада. Прва пада она у Лепосавићу, где су игром случаја на власти ДС и СПС, уклања се и барикада у Зупчу… Остала је, засад, само барикада у Рудару, баш као (последња) српска барикада Тадићевој политици, како је „Печат“, нажалост тачно, и предвидео прошле недеље.
11 ТАЧАКА ИЗДАЈЕ
Па, да видимо зашто су Срби северног Косова натерани на неслогу и одустајање од онога што их је спасило у ноћи 25. јула. Шта каже Споразум, чији текст наши званичници до данас нису обнародовали, нити је у коначном облику објављен у српским медијима. „Печат“ је дошао и до енглеске и до српске верзије, чије факсимиле објављујемо; обе говоре потпуно исто.
Споразум има један, како је наведено у тачки 1, „Предуслов: отварање блокада путева“, и предвиђа, тачком 2, „Одржавање постојећег стања на прелазима“. Шта то конкретно значи? Да је (тачка 3) „КФОР одговоран за прелазе“, а прелази су – каже катастрофална тачка 4, сведочећи о спровођењу потпуног ембарга на српску робу, баш као што је Тачијева влада одлучила пре него што је послала специјалце на Јариње и Брњак да га спроведу – „у принципу затворени због безбедносних разлога, и они су рестриктивне војне зоне“.
Тачке 5 и 6 говоре о ономе што ће на Косово ипак моћи да уђе. Једва понешто, а нигде ни спомена о дозвољеној носивости камиона, о три и по тоне и сличним обманама, већ се успоставља и озбиљан услов за допремање хуманитарне помоћи: „Хуманитарној помоћи ће бити дозвољено да уђе на Косово на одређеним улазним тачкама (тек! – прим. Н. В) после процене независне међународне организације да постоји потреба за хуманитарном помоћи.“ Тачка 6, насупрот томе, великодушно дозвољава „добрима за Српску православну цркву да прођу“.
Није чак ни декларативно гарантована слобода кретања људи преко административне линије, већ се прети да ће „свака особа и возило бити претражени у потрази за оружјем“, (тачка 7) те да ће „свакој особи бити проверена лична карта“ (тачка 8), а први пут у ових 12 година од НАТО напада на Србију, биће контролисан и воз Београд – Митровица. То ће, по тачки 9, чинити „ЕУЛЕКС + КПС, уз подршку КФОР-а“, који ће уз све то и (тачка 10) „вршити контролне операције на незваничним граничним прелазима ради одржавања безбедности“. Тачка 11, најзад, наводи да ће Споразум „бити валидан најмање до 15. септембра“ и „унилатерално кршење ове праксе ће довести до поништења овог Споразума“, у чему је прикривена претња Србима да се не усуде да поново изађу на барикаде.
Шта нам се, дакле, догодило оваквим Споразумом, што је Стефановића и Богдановића онако насмејало? Да ли су се насмејали ембаргу на робу из Србије који ће по Тачијевој одлуци, уместо РОСУ специјалаца, спроводити специјалци КФОР-а? Или свом пристанку на тај ембарго, пристанку који практично значи да је сама Србија косовским Србима ударила ембарго? Или затвореним граничним прелазима, или тиме што је све стављено у руке КФОР-а? КФОР-а који је, по извештају Међународне кризне групе – а она је све само не просрпска (чак ни по мерилима просрпског председника) – „помогао транспорт и снабдевање косовске полиције на спорним царинским пунктовима“, и чија је „команда изричито рекла да су званичници Косова једина легитимна власт с којом ће сарађивати и препустити јој власт“. Шта ако сутра та легитимна власт одлучи да су српске личне карте (које ће КФОР проверавати) с пребивалиштем на Косову нелегитимне, па им се има забранити улаз у покрајину? „За привремени договор добијене су најчвршће међународне гаранције да неће бити кршен“, охрабрио нас је Борко Стефановић, али гаранције су Тадићу дате и да неће бити мењана реалност на северу Косова (признао је то у Скупштини Србије), а видимо колико су вределе.
ЕУ И СЛОВА ДЕКЛАРАЦИЈЕ
Укратко: Србија је Србе затворила у гето. На југу затворен Ибром и непријатељским Албанцима, на северу бодљикавом жицом КФОР-а. А у ту сврху их и натерала да сопственим рукама скрше своје једино оружје, барикаде на путевима које су потрајале таман колико и држава Србија на јужној страни административне линије. И то је прави ефекат Споразума Тадић-Тачи, направљеног преко посредника у лику Борка Стефановића, Горана Богдановића и Ерхарда Билера. Из пасивне фазе, фазе капитулације оличене у млитавој скупштинској Декларацији, Београд је овим Споразумом прешао у активну, фазу отворене издаје, а своју борбу за „Србија никада, ни експлицитно, ни имплицитно неће признати Косово“ и дефинитивно свео на хипнотичко понављање лажи преко својих строго контролисаних медија. Само што ова лаж, макар и хиљаду пута поновљена, неће постати истина, а све јој је теже и да праву истину – о издаји садржаној у Споразуму Тадића и Тачија – сакрије…
Да и не говоримо да је прекршена чак и та млитава Декларација Скупштине Србије која је констатовала да су приштинске власти „покушале да промене реално стање на терену“, оценила да су „таквим активностима непосредно угрозиле суверенитет, територијални интегритет и уставни поредак Републике Србије“ и обавезала Владу Србије да захтева да се не дозволи промена постојећег стања на терену.
Но, „у оваквим ситуацијама гледати Декларацију и свако слово…“, рече министар Горан Богдановић, а и земље тзв. „Квинте“ (све наши пријатељи: САД, В. Британија, Немачка, Француска и Италија) Србији су прошле недеље у демаршу саопштиле да „не може бити повратка на ситуацију пре 25. јула“, док је Жан Франсоа Фиту, француски амбасадор на Косову, и отворено то поновио: „По мом искуству, немогуће је вратити се кроз време. Није могуће да се ствари врате на оно што су биле. Нешто се догодило 25. јула и не очекујем да се ситуација врати на ону која је била пре тог датума. Морамо размишљати креативно.“
Али шта су (још) један српски гето, погажени Устав, Резолуција Савета безбедности и скупштинска Декларација спрам свег сјаја еуРОПСКИХ интеграција? А Европска нам је унија преко првог (ехеј!) портпарола Кетрин Ештон, високе ЕУ представнице за спољну политику, поручила да је „задовољна споразумом Београда и Приштине“. Док нас је Милица Делевић, директорка владине Канцеларије за европске интеграције, обрадовала директивом да Споразум има да се „спроведе у дело у најкраћем могућем року“ и обавестила о ономе што већ знамо, да „догађаји на северу Косова утичу на мишљење Европске комисије и за стварање укупног расположења у земљама чланицама Уније. То ће бити значајно за коначну одлуку о кандидатури Србије“. (Узгред, осим мишљења и укупног расположења, сазнадосмо и да ће за одлуку о српској кандидатури бити важна и клима. Директорка Делевић: „Често смо говорили да је важно да мишљење буде добро, али и да политичка клима буде таква да то мишљење може да се капитализује. Тако да говоримо и о потреби да мишљење буде добро, да региструје напредак у оним областима о којима у ЕУ постоји сагласност, али и да политичка клима буде таква да глас за напредак Београда свака земља чланица доживљава као нешто неспорно.“)
За стварање те климе, укупног расположења и капитализованог мишљења, пак, следи нови круг издаје. На реду је, наиме, признавање „граница Косова“, које су у заједничком ауторском тексту у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ најавили министри иностраних послова Немачке и Велике Британије Гвидо Вестервеле и Вилијам Хејг: „Србија и Косово морају за своје размирице да нађу дипломатско решење које поштује границе Косова, побољшава живот свих и обе стране води у правцу ЕУ.“ Иначе ће, упозорили су, „пропустити историјску шансу“. Да се то не би догодило, ту је дијалог Београда и Приштине који се наставља 5. септембра, а њих двојица обећавају да ће „помно пратити какав напредак ће две земље до тада постићи“.
Каквом напретку у том дијалогу, који „побољшава живот свих“, сад могу да се надају житељи Митровице, Лепосавића, Зубиног Потока и Звечана? Пре две недеље, када је криза на северу Косова тек почињала, а званични Београд мирољубиво ћутао, изразили смо бојазан да тамошњим Србима Србија с леђа не зада још неки ударац. Таквој бојазни, после Споразума Тадић-Тачи, места више нема. Остварила се. Тако да је крст у Рудару, симбол слободног српског отпора, постао надгробни споменик наше државности на Косову…
Печат
