fbpx

Силе Антанте хтеле Велику Србију, Пашић изабрао Југославију!?

5
(12)

Многима би се завртело у глави од такве понуде – добити на послужавнику целу Босну и Херцеговину, средњу и јужну Далмацију, сјеверну Албанију. те још неке атрактивне делове територија тадашње Аустроугарске, није била мала ствар, но Никола Пашић се њоме није импресионирао и наговорио је посланике Скупштине Србије, 20. августа 1915, да одбију ту понуду!

Родоначелник те тезе био је Добрица Ћосић, а први пут ју је лансирао у романескном облику, тј. у четвртој књизи свог романа Време смрти, објављеној 1979. Та теза своди се на тумачење онога што се догодило – или што се није догодило, а требало је да се догоди – 1915, у, по много чему, кључној години (за Србију, али и много шире) не само у Првом светском рату него и у целом 20. столећу.

Вероватно нећемо погрешити ако кажемо да је „српска 1915“ кључ за (потпуно) разумевање како српске тако и шире (регионалне) историје 20. века.

Србија је 1915, у другој години Првог светског рата, била на прекретници. Могла је да бира између две опције. Једна опција била је Југославија (југословенска идеја тада је уопште била врло „ин“, како у српској, тако и у хрватској интелигенцији и политици), а друга нешто што се, већ тада, називало „Великом Србијом“.

Од свих (будућих) југословенских народа у том тренутку само су Срби (поред Црногораца) имали своју самосталну државу, Краљевину Србију (с демократским државним уређењем и парламентарним системом), док су без своје националне државе били и Хрвати, и Словенци, и муслимани (који тада још нису били признати као народ), и Македонци.

А онда се Србима, као на длану, пружила прилика да своју тадашњу у територијалном смислу већ знатно увећану и проширену државу (с Косовом и Македонијом, након победа извојеваних у балканским ратовима 1912. и 1913) још више, и то добрано, увећају.

Да не би било забуне (а обично је у оваквим анализама има, барем у Србији), када говоримо о 1915, треба разликовати два потпуно одвојена и независна догађаја. Али, међу којима се ипак може успоставити одређена корелација.

Најпре је, 26. априла 1915, дошло до склапања тајног Лондонског уговора, којим су силе Антанте обећале Италији за улазак у рат на њиховој страни (тј. против Централних сила) Трст, део словенског залеђа, Истру, северну Далмацију до рта Плоче (између Шибеника и Сплита, у рогозничкој акваторији) те (готово) сва хрватска острва осим Крка, Раба и Брача. Једнако као и део албанске територије.

Никола Пашић

А онда су, већ у августу 1915, те исте силе Антанте и Србији, тј. председнику Владе Краљевине Србије Николи Пашићу, понудиле један big-deal, који је такође требало да иде на штету Далмације (али и многих других тада аустроугарских територија).

Овог пута је за улазак у рат на страни Антанте требало привући Бугарску, па су Савезници пред Пашића изашли с оваквом понудом: ако Краљевина Србија уступи Бугарској целу источну половину Македоније, Антанта ће Србију наградити стварањем тзв. „Велике Србије“, у коју ће ући цела Босна и Херцеговина, цела средња и јужна Далмација (тј. све оно што није било обећано Италији Лондонским уговором: дакле територија од рта Плоче крај Шибеника па све до 10 километара јужно од Цавтата), Срем, Бачка, северна Албанија, па чак, под неким условима, и Славонија – ако по завршетку рата и она падне у руке Савезницима.

Радило се, заправо, о два меморандума (или две ноте) Савезника упућене председнику Владе Краљевине Србије Николи Пашићу. Први је носио датум 4. августа, а други 16. августа 1915. (по новом, тј. грегоријанском календару). Овај други био је много конкретнији, у територијалном смислу, јер је имао као додатак и једну карту коју је за потребе британске владе, односно британског министра спољних послова сер Едварда Греја, направио Грејев експерт за овакве ствари, британски археолог и етнолог Артур Еванс.

Била је то етничка карта југословенских земаља која је умногоме подсећала на будућу Југославију, али су на њој с неколико полукружних линија биле означене – онако угрубо – и границе будуће, тј. претпостављене „Велике Србије“ коју су представници сила Антанте били понудили Пашићу. Тај, други меморандум, од 16. августа 1915, Пашићу је био само прочитан – у Нишу, где се у Првом светском рату налазила привремена престоница Краљевине Србије – док му је импровизована карта „Велике Србије“ била само показана. Велике силе о тако осетљивим стварима нису хтеле да остављају никакве писмене трагове.

Многима би се завртело у глави од такве понуде – добити на послужавнику целу Босну и Херцеговину, средњу и јужну Далмацију те још неке атрактивне делове територија тадашње Аустроугарске није била мала ствар, напротив – но Никола Пашић се њоме није нимало импресионирао. Управо обрнуто, оценио ју је као врло лошу и неповољну, чак гору од аустријског ултиматума (оног из лета 1914, након којег је, нападом Аустроугарске на Србију, започео Први светски рат).

Пашић, наиме, ни под којим условима није хтео да се одрекне Македоније (коју је Србија освојила у Другом балканском рату 1913), а водио је, засигурно, рачуна и о чињеници да би будућа претпостављена „Велика Србија“ по свему судећи остала и без Баната (све до Београда), који би Србија, по ултиматуму сила Антанте, имала да уступи Румунији (као награду за њен улазак у рат на страни Савезника).

Никола Пашић је, без много двоумљења, одлучио да категорички одбије понуду/ултиматум Савезника, али како је Краљевина Србија била демократска земља, с парламентарним системом, ту његову одлуку требало је да ратификује, тј. изгласа Српска народна скупштина. Тајна седница Српске народне скупштине на којој се о томе одлучивало одржана је у Нишу од 20. до 23. августа 1915. (по грегоријанском календару).

За време својих београдских истраживања успео сам да дођем до записника с те седнице. Он је похрањен у Архиву САНУ, а саставио га је (руком, на ћирилици) тадашњи (из 1915) секретар Српске народне скупштине Петар Јовановић. Кључни су били други и трећи дан заседања, 21. и 23. август 1915.

Другога дана седнице, 21. августа 1915, председник владе Краљевине Србије Никола Пашић упознао је српске заступнике са садржајем савезничког меморандума, рекавши – цитирам га од речи до речи – да ако „Србија усвоји становиште Сила (Антанте – оп. аут.) у погледу уступања територијалне зоне у Македонији, за Србију је резервисана: Босна и Херцеговина, Срем, долина Драве (Славонија), Бачка, широк излаз на Јадранско море од рта П. Планка па испод Дубровника на 15 км (то је испод Старе Рагусе на 10 км)…“

Како је посебно нагласио, у савезничку су понуду улазила и поједина далматинска острва – Брач, Шолта, Чиово, Велики и Мали Дрвеник, као и полуоток Пељешац.

У наставку излагања, јадрански је део понуде додатно појаснио речима: „Као што рекох, даје нам се Јадранска обала од П. Планка па јужно од Старе Рагусе која је јужније за 5-6 км. од садањег Дубровника, још за 10 км, дакле за 15 км. од Дубровника – то је код Херцег-Новог са Боком Которском која се задржава за Црну Гору.“

А онда се, 23. августа 1915. (по старом календару 10. августа 1915), приступило гласању. Укупно је гласало 127 посланика. Исход гласања био је 103:24 „за предложени дневни ред“, тј. за одбијање савезничког ултиматума – онако како је то предложио, тј. елаборирао Пашић. Против Пашићевог предлога, тј. за Антантину понуду, гласала су два самосталца (посланика Самосталне радикалне странке), два тзв. „радикална дисидента“, три социјалиста (или социјалдемократа) и 18 либерала, док су 69 од укупно 103 гласа који су се изјаснили против савезничког ултиматума Пашићу осигурали чланови његове Народне радикалне странке.

Постоји, заправо, неколико разлога зашто је Никола Пашић понуду сила Антанте о стварању „Велике Србије“ одлучио да, фигуративно речено, баци у кош за смеће и предност дâ југословенском решењу, тј. укидању (наравно, не одмах, него по завршетку Првог светског рата) постојеће Краљевине Србије и њеној уградњи (или „утапању“, како то многи данас кажу) у будућу југословенску државу. Споменућу њих пет.

Прво, он није хтео да дерогира, тј. поништи већ прокламоване ратне циљеве Србије, формулисане у Нишкој декларацији од 7. децембра 1914 – циљеве у које је, осим саме ратне победе, улазила и идеја о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу после Првог светског рата. Другим речима, поистоветио је решење српског националног питања с питањем уједињења Јужних Словена – иако данас већина српских историчара заступа становиште да је то требало да буду два сасвим одвојена питања и процеса.

Друго, Никола Пашић је био опседнут пијемонтском улогом Србије – једнако као и тадашњи регент, а будући југословенски краљ Александар.

Треће, Пашић није хтео да се одрекне (источне) Македоније, за коју је много крви било проливено посебно у Брегалничкој бици, у Другом балканском рату 1913. То јест, није ни по коју цену желео да је испоручи смртним непријатељима Срба, Бугарима. Пашић је био начисто да би прихватање понуде/ултиматума Антанте значило поништавање резултата и тековина Другог балканског рата 1913. Овде не треба занемарити ни то да је Пашић пореклом – по својим прецима – био из Старе Србије (тј. из краја испод Шар-планине, северно од Тетова).

Четврто, Пашић је био на позицијама тзв. „великог националног програма Србије“, који је претпостављао обнову некадашње немањићке Србије (тј. повратак на југ, у Стару Србију), и сматрао је да се може и против Бугарске и против Аустроугарске. Сасвим обрнута опција од тога био је тзв. „мали национални програм“, који је нарочито горљиво заступао Пашићев претходник на дужности председника српске владе и творац Балканског савеза из 1912. (по којем је источна Македонија требало да припадне Бугарској) Милован Миловановић.

Добрица Ћосић се, у разговорима са мном, сврставао на Миловановићеву страну, истичући како је он био у праву сматрајући да „треба следити биолошки ход српског народа, тј. не враћати се на југ него ићи ка северозападу, у државним аспирацијама и ослободилачким тежњама“.

И пето, Никола Пашић је био чврсто уверен да ни у понуђеној, тј. претпостављеној „Великој Србији“ – ма како она велика била – не би било у потпуности решено српско национално питање. То је нешто шире образложио у својој белешци коју је саставио током посете Русији, у априлу и мају 1916. године. Наиме, велики број Срба остао би и даље да живи изван те „Велике Србије“, западније од њених западних граница (на Банији и Кордуну, те у Лици и Далмацији), док би, с друге стране, та иста „Велика Србија“ имала чак 40 посто несрпског становништва (око милион Хрвата, Мађара и Албанаца, плус муслимани), које би дугорочно тежило решавању својих властитих националних питања, укључујући и припајање својим матичним националним државама.

Но, као што већ рекох, све ове аргументе Николе Пашића и његових истомишљеника српска национална интелигенција из раздобља СР Србије и СФРЈ, с Добрицом Ћосићем на челу, није уважавала. Напротив, то је прогласила највећом грешком и највећом заблудом у српској политици у целом 20. веку, готово прогласивши Пашића издајником.

Ћосић ми је отворено рекао: „То је била трагична и катастрофална грешка! Само је фанатизам национални, фанатизам југословенски, могао одбити овакву понуду сила Антанте! Кад ти неко нуди крај рата, а пре свега ти испуњава национални програм, уједињење Срба, даје ти Босну као територију, даје ти пола Далмације, решава вечно спорно питање с Бугарима – поделу Македоније, чиме се укида мотив непријатељства између бугарског и српског народа – а ти то овако одбијеш! Видите, да није било те грешке, створила би се апсолутно друга историјска перспектива Србији и целоме овом простору. Не знам би ли уопште и (социјалистичка, у Другом светском рату – прим. аут.) револуција била могућа…“

Овде је врло важно упозорити и на тренутак у којем су Добрица Ћосић и његови истомишљеници, протагонисти српског интелектуално-опозиционог покрета у СР Србији и СФРЈ, формулисали овакво своје изразито критичко, па и осуђујуће гледање на Николу Пашића и његов чин из 1915. Било је то у другој половини 1970-их, након завршене уставно-правне реформе југословенске федерације и доношења (у бити конфедералног) Устава СФРЈ из 1974, који је југословенским републикама – укључујући СР Словенију, СР Хрватску, СР Босну и Херцеговину и СР Македонију – дао статус државности, а по којем је тзв. ужа Србија у неким битним питањима постала готово вазал својих покрајина, САП Косова и САП Војводине.

Српски национални стратези и идеолози тада су „израчунали“ да је Србија највећи и једини прави губитник у Југославији (најпре у првој, а онда поготову у другој, Титовој), а да су сви остали народи у њој профитирали. Она, која је једина пре оснивања Југославије 1918. имала своју националну државу, сада је – у другој половини 1970-их – сведена на тзв. ужу Србију, а сви остали југословенски народи, који су пре стварања Југославије могли само сањати о својим националним државама, њих сада имају „црно на бело“, али и у свакодневној политичкој пракси, и практично су пред осамостаљењем.

На темељу такве рачунице српски стратези су раздобље од 1915 – од Пашићеве кобне „грешке“ – до седамдесетих и осамдесетих прогласили „изгубљеним временом“ за Србију и српске националне интересе. То је била полазна тачка у формулисању новог српског националног програма, оживотвореног у Меморандуму САНУ из 1986.

Једна техничка (иако и више од тога) напомена: Лондонски уговор од 26. априла 1915. био је службени акт највишег ранга, потписан на највишем савезничком нивоу. У Лондону су га потписали председници влада и министри спољних послова четири државе – Велике Британије, Француске, Русије и Италије. Ултиматум пак сила Антанте Србији, из августа 1915, био је такође службени акт, али знатно нижег ранга, на нивоу посланика савезничких земаља у Србији, током Првог светског рата. Та су тројица посланика у Србији били: Чарлс де Грац (британски), Огист Боп (француски) и кнез Григорије Николајевич Трубецки (руски).

 

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Миливојевић: Апсолутно најмања излазност од 2008. године

5 (5) Аналитичар Цвијетин Миливојевић оценио је вечерас да је излазност на парламентарним, покрајинским и …

Вучићевом злу треба се супротставити свом снагом, без рукавица: Зуб за зуб, око за око

5 (17) Александар Вучић је највеће зло које је погодило Србију. Нанео је несагледиву штету …

3 Коментара

  1. Samim ujedinjenjem Srbije sa Hrvauma i slovencima i pravljenje neke Jugosavije je Najgora moguca stvar ikada ucinjena , tako da danas imamo na vlasti Pasiceve potomke olicene u Radikalima i naprednjacima , spo i ostali .Srbija nije yrela za stranacko delovanje vec jedan vid samo Strucnost sa iskustvom uz polaganje racuna svake godine. Nikako Paraziti koji nemaju pojma o poslu koji rade vec se bave samo lazima.
    Samo dokazani srucnjaci sa iskustvom u svom radu sa pozitivnim iskustvima i ne duze od jedne godin kada se otvara ponovo konkurs.

  2. Да је био Србин,то се не би догодило… Ко мисли другачије,нека му репер буде наследник Ђурић… Велики борац “ позадинац“…

  3. Доктор са Чубуре

    Ово што следи у наставку пишем пре свега због указивања на трагичну заробљеност у матрици која се Србима изнова и изнова понавља:

    1. Никола Пашић је рођен од оца Бугарина из Габрова и мајке Бугарке из Видина.
    2. Преудајом његове мајке за Србина, добија презиме Пашић.
    3. Два пута је биран за градоначелника Београда 1889. и 1891.
    4. Подигао је велики међународни зајам и задужио Београд.
    5. После неуспелог атентата на краља Милана 1899. осуђен на 5 година робије, али је помилован.
    6. Од тада па до убиства краља Александра Обреновића нема га у јавности.
    7. Дружио се са Светозаром Марковићем и заступао социјалистичку идеју, али када је видео да је тај сегмент попуњен, оснива Радикалну странку.
    8. Са инсталирањем династије Карађорђевић, враћа се на велика врата у политику и у периоду од 1904. до 1926. је био у више наврата председник владе, пет пута председник народне скупштине и четири пута министар иностраних послова.

    Иста матрица нам се све време понавља и није тешко уочити актере инсталиране по истом принципу. Много смо наиван народ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *