fbpx
Насловна / Став / Симо Крајишник: Срби заробљени у комунизму, титоизму и југословенству

Симо Крајишник: Срби заробљени у комунизму, титоизму и југословенству

Као Србин из Далмације, изнећу једно сасвим лично запажање које у комбинацији са одређеним историјским чињеницама из не тако давне прошлости, помаже да се лоцирају неке крупне заблуде српског народа, које нас и данас вуку према амбису и пружају изузетно погодно тле за сејање нових заблуда и фаталних политичких грешака, које не само да угрожавају српско културно-историјско наслеђе, већ иду ка потпуној негацији и ревизији неспорних историјских истина на овим просторима, а самим тим, утичу и на егзистенцијалну опасност читавог српског народа.

Овај кратак запис је заснован на строго личном искуству и закључцима до којих се дошло непосредним разговорима са представницима више генерација Срба из Далмације и сублимирањем неких њихових ставова и анализа друштвено-политичке збиље којој су сведочили.

Највећи број мојих земљака, уз часне изузетке, после Другог светског рата, није био свестан политичког момента у коме се нашао. Ни генерације које су већ тада били зрели људи, као ни њихова деца касније, једноставно нису умеле да схвате у каквом идеолошком вртлогу су се нашле.

Манастир Крупа

У Далмацији, у великом делу српског становништва, развио се мање или више фанатични комунизам који је врло често ишао до тоталне негације хришћанства, православља и потпуног игнорисања ,,живих“ сведока српске вере, културе и традиције на тим просторима, оличене у манастирима који датирају још из 14. века (Манастир Крупа 1317, Манастир Крка 1402, Манастир Драговић 1395.)

Тај комунизам, са својом опијајућом идејом братства и јединства, завео је многе Србе који су истински веровали у његове основне постулате. Збацивањем монархије 1943. и успостављњем републике, отворен је брисан простор за несметано ширење ове идеје, погубне за српско национално биће, не само у Далмацији него и на целокупном српском културно-историјском простору.

Лажна, трула и утопијска догма братсва и јединства, никла је на гробљу невиних јасеновачких жртава, на гробљу масовног страдања Срба у такозваној НДХ, на геноциду и несрећи читаве етничке заједнице. Као таква, она је једноставно морала отворити пут за ново страдање, које је своју кулминацију достигло 1991. године, када су наследници поглавникове политике, наставили пут својих очева и кренули да доврше започето.

Хрватско прољеће

Дакле, Срби су негацијом сопственог страдања, одрицањем од Бога, вере и православне традиције, сами себе довели у ситуацију да опет проживљавају оно што су њихови преци проживљавали само 45 година раније. Нису Србима била довољна ни упозорења која су се периодично, планирано и систематски, дешавала на просторима данашње Хрватске, као ни константно одбијање Хрвата да искрено прихвате идеју заједништва. Ни ,,Хрватско пролеће“ 1971. године их није отрезнило. И даље су веровали у лаж, иако су све чињенице говориле у прилог тези да је заједнички живот немогућ.

Са ове временске дистанце гледано, а о томе, између осталог,  сведоче и пописи становништва у Југославији и данашњој Хрватској, јасно је да је Југославија  Хрватима служила само као параван, као привремено решење за реализацију својих уских интереса који су увек значили потпуну негацију српског елемента и историјског права Срба на територије које никада нису биле хрватске. Била је Југославија машина за прање њиховог прљавог веша који се међутим,  може опрати само суочавањем са собом и истинским покајањем. Но, далеко су Хрвати од таквог чина. Управо супротно. Они у јавном дискурсу, непрекидно раде на релативизацији усташких злочина и за сва дешавања на овим просторима оптужују ,,југо-србо-четнички“ фактор и ,,великосрпску агресију“.

Ergo, ,,Југословен“ је био само фиктивни конструкт који је преко ноћи постао  Хрват.  Примери за ове изгубљене душе су безбројни, како у јавном животу, тако и међу нашим бројним земљацима и рођацима који су се одрекли свог српског порекла и постали велики, фанатични Хрвати који презиру ,,вјеру прађедовску“ и све што их асоцира на њихову стварну националну припадност.

Прихватање овог модела  самонегацијe, биo је једини могући начин да се опстане у држави Хрватској.

Када је 1990. године, враг однео шалу, и када је постало јасно да ће доћи и до физичког истребљења Срба, многи су се почели призивати памети, али је било касно. Требало је вадити врућ кромпир из ватре, а то је посао који је вазда, унапред осуђен на пропаст.

Оно што је застрашујуће јесте чињеница да се неки ни тада нису освестили, и да су до последњег дана живели у уверењу да ће потписом лојалности политици Фрање Туђмана моћи наставити миран живот у хрватским градовима. Комунистичка заблуда је била толико јака да су они заиста веровали у суживот и заједништво са Хрватима. Ни хрватске ,,Кристалне ноћи“ нису до краја убедиле наивне Србе да је то крај фантомске творевине, назване Југославија.

Фрањо Туђман и Ивица Рачан

У ову заблуду, што је фрапантно, веровао је и највећи број војних старешина српске националности, које је рат затекао потпуно неспремне у сваком смислу. Уз часне изузетке којих је вазда било у српском народу, нису то били људи који су дорасли моменту у коме су се нашли. Уљуљкао их је вишедеценијски комфор и заблуда једне догме која им је везала и руке и разум. Идеолошка потка у којој су сазревали, онеспособила је њихове механизме промишљања и објективног сагледавања друштвено-политичке реалности.

Оно што је за мене као Србина поражавајуће, јесте чињеница да и данас, постоје високи официри ЈНА, Срби, који себе дожиљавају као Југословене и сматрају да су рат изазвале банде хулигана и националиста. Чак и међу онима који су се освестили од комунистичког опијума и идеје братства и јединства, и који су цео рат провели на фронту, постоји нека меланхолична црта када се данас прича о Брозу. Та сета јасно указује на одсуство стварне спознаје погубности комунизма по српске националне и  културне интересе.

Крфска декларација је потписана 20.07.1917. на Крфској конференцији. Потпписници су били Никола Пашић и Анте Трумбић.

Додуше, агонија није почела ни 1943. ни 1945. године, него неколико деценија пре, 1918. формирањем, заједничке државе са Хрватима и Словенцима, Краљевине Југославије. Наравно, не може се негирати утицај великих сила на сва дешавања на овим просторима, али ипак, заблуде су постојале, а постоје и данас, и без утицаја тих сила. Но, то је година која је по свему судећи, трасирала овај српски тужни пут. Сматрам да је то година српске апокалипсе.

Воскресење Христово

На крају, мишљења сам да смо на пут у амбис кренули оног момента када смо се одрекли Христа, вере, духа, традиције наших предака и када нам је наметнут нови поредак у коме постоји само материја. Та идеја материје се вулгаристички обрачунавала са свим што је сматрала супериорнијим од ње саме, а највише са идејом православља. Православље је ваљало уклонити из колективне свести српског народа, како би се вештачки у ту свест убациле труле, утопијске, мондијалистичке идеје које су нас одвојиле од наших корена. Човек без корена, лак је за манипулацију, па га и најмањи ветар може савити.

Ти ветрови, немилосрдно шибају српску свест, пуних сто година. Они, истина, мењају свој облик и правац деловања, па је тако у једном моменту, ветар комунизма, замењен својим братом мутантом, ветром либералног капитализма. И један и други систем, човека своде на економску животињу, с тим да комунизам акценат ставља на почетак производног процеса, а капитализам на сам крај тог процеса, на тржиште, на обездуховљену концепцију профита по сваку цену.

Такође, треба рећи да либерални капитализам не негира и не руши цркве и манастире као саме грађевине. Његова мета је дух човека. Зато је он још и опаснији од комунизма. Цркве се могу поново изградити, али када једном изгубимо дух, велико је питање да ли је самообнова уопште могућа.

Остаје нам да одбацимо наметнуте догме, да се вратимо Христу, да се вратимо себи, српској ствари, да се самоспознајемо, самообнављамо, негујемо племенити дух и чекамо шансу за повратак на пут са којег смо давно скренули, али који је увек, био и остао НАШ.

Симо Крајишник, Српски културни клуб

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Сведочанство о страдању шумадијских породица под комунистима 1944-1945 (видео)

5 (4) Мало је овако упечатљивих, снажних и истинитих, а сачуваних прича о страдању шумадијских …

Ћирилица и ми

5 (1) Постоје бројне ствари из прошлости и садашњости нашег српског народа о којима, усуђујем …

Један коментар

  1. Могу само да похвалим овај текст. Ја сам Србин са Косова и Метохије и оно што господин Симо прича о искуству у Далмацији слично се дешавало и на Косову. Албанци су Југославију искористили за формирање нације и етнички чисте територије. Фадиљ Хоџа тадашњи албански политичар промовисао је на митинзима политику рађања Албанкама. Док су Срби прихватили политику једног или два детета, и тако постали мањина. При запошљавању су увели принцип запошљавања 7 Албанаца па једног Србина, и низа дискриминишућих закона. Од 1974 долази до наглог исељавања, јер је Уставом из 1974 Косово добило елементе државности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *