Синдикати у транзицији: Влада жртвовала раднике због „пословног амбијента“

Ниске и нередовне плате, кршење радних права, рад на црно, мало посла уз велику конкуренцију на тржишту рада – оквир су у којем данас покушавају да функционишу радници у Србији. Слабо организовани и незаштићени, жртве су пословне климе карактеристичне за земље ниског стандарда и јефтине радне снаге.

Политика економског развоја путем привлачења директних страних инвестиција коју спроводе све српске Владе од 2000. године до данас, утицала је на то да се радничка права жртвују зарад будућег прогреса који се мери растом бруто друштвеног производа и позицијом на „Доинг Буссинес“ листи. Уз то, лошем и несигурном положају радника допринеле су “пљачкашке” приватизације као и тајкунизација Србије.

Србија највећи појединачни “страни” инвеститор
Колико је тачно уложила држава Србија у последњих десет година за привлачење страних инвеститора готово да није могуће израчунати. За такву врсту подстицаја не издваја се новац само из буџета.

Највећа субвенција, осим у новцу, за стране инвеституре у Србији јесте и јефтина радна снага.

Какви су ефекти политике субвенционисања страних инвеститора погледајте у емисији „Инсајдер без ограничења: Србија највећи појединачни “страни” инвеститор“

Све ове промене у односу рада и капитала довеле су до тога да синдикати, као организације које треба да штите колективна права радника, немају велики утицај приликом преговарања са Владом и Унијом послодаваца, али ни и кредибилитет међу онима које треба да штите.

Влада Србије у „љубави са корпоративним капиталом“

Зоран Стојиљковић, професор на Факултету политичких наука у Београду и председник репрезентативног синдиката „Независност“, каже за Инсајдер.нет да је главни разлог за скоро невидљиву улогу синдиката то што они нису успели да заштите раднике у транзицији која је, према његовом мишљењу, „спроведена методом спаљене земље“

„Нажалост нисмо успели да зауставимо ни рат, ни приватизацију, ни неолиберални концепт развоја. Наше власти које су у љубави са корпоративним капиталом понашале су се као већи католици од папе, јер је систематски вођена политика против радника. Ми смо због тога по свим социјалним параметрима приковани на дно у региону,“ каже Стојиљковић за Инсајдер.

Према подацима европског статистичког завода Еуростат, неједнакост прихода у Србији је већа него у било којој земљи ЕУ, али и у Македонији и Турској. Србија је и међу европским земљама са највишом стопом ризика од сиромаштва.

Синдикати, истовремено, већ дужи низ година не успевају да значајније подигну минималну цену рада која на месечном нивоу износи 22.620 динара што је скоро дупло мање од вредности минималне потрошачке корпе у Србији.

Минималну цену рада у Србији прописује Социјално-економски савет који чине представници Владе Србије и репрезентативни представници синдиката и послодаваца.

Међутим, према речима Зорана Михајловића, генералног секретара Савеза самосталних синдиката Србије, Влада обично стаје на страну послодаваца, док истовремено страни инвеститори уопште не учествују у процесу преговарања са синдикатима.

„Имате Унију послодаваца у којој немате страних инвеститора, јер они немају потребу за тим. Они су у Савету страних инвеститора и у сарадњи са Владом кроје законе због чега немају никакав интерес да преговарају са радницима. Што би инвеститор који има могућност да утиче преко Беле књиге био у Социо-економском савету,“ истиче Михајловић за Инсајдер.нет.

Савет страних инвеститора је пословно удружење које је 2002. године основало четрнаест страних инвеститора и које сваке године издаје такозвану „Белу књигу“ у којој Влади дају препоруке како би требало побољшати пословну климу у Србији.

Социолог Милош Баковић Јаџић, из Центра за политике еманципације, каже за Инсајдер.нет да управо због тога што држава има неолиберални приступ економском развоју синдикати сами по себи немају превише шанси да заштите радништво.

„Треба бити поштен и запитати се колико је реално очекивати од синдиката, међусобно завађених, измрцварених и пацификованих, да осмисле алтернативне економске приступе, уколико држава прихвата да буде у потпуности подређена интересима страног и домаћег крупног капитала и потпуно зависна од финансијских тржишта и институција,“ објашњава Баковић Јаџић.

Због немоћи синдиката радници се окрећу партијама

Међутим, поред објективних потешкоћа, многи критикују синдикалне челнике да су се зарад сопствених привилегија корумпирали и издали радничке интересе.

„Што се тиче врха синдикалне пирамиде то заиста није мој утисак. Ја сматрам да су синдикати цензурисани целокупним маневарским простором у коме раде,“ каже Зоран Стојиљковић.

Он додаје да се због прекаризације рада и константног страха од губитка посла радници данас из клијентелистичких разлога више уздају у политичке партије, него у синдикате.

„Истина је да синдикати не могу штошта да понуде радницима, а самим тим не могу од њих да очекују превише обавеза. Добар део запослених имају веће обавезе према партији која их је запослила, него према синдикатима,“ истиче Стојиљковић.

Протест радника фирме ‘Фалк ист’ у Књажевцу Фото: књазевацинфо/ принтсцреен / Протест радника фирме ‘Фалк ист’ у Књажевцу
У јавном сектору радници се уздају у партију, док је у приватном сектору формирање синдиката или контролисано или строго забрањено. Радницима није наклоњен ни последњи Закон о раду којим је олакшано отпуштање, а рад на одређено продужен са једне на две године.

„У читавој Европи немате законе као у Србији. Такође, инспекција рада свој посао ради изузетно површно, а људи тамо су често постављени по партијској линији, па је питање и колико су самостални. Процеси за неисплаћене зараде радницима трају и по неколико година, а судови су неефикасни и не штите на прави начин радника,“ истиче Михајловић.

Императив синдиката осавремењивање начина рада

Баковић Јаџић сматра да потреба за синдикатима никада неће престати, али додаје да они морају да се прилагоде новим околностима на тржишту рада, али и ширим друштвено-политичким променама у свету.

„Пред синдикатима је, уколико мисле да преживе, унутрашња демократизација и подмлађивање, измене начина струковног и хијерархијског организовања, као и осавремењивање начина рада и повезивање уже синдикалних тема са ширим друштвеним и променама у свету,“ истиче Јаџић.

Синдикати ће у наредном периоду имати доста посла с обзиром да се у наредном периоду очекује доношење новог закона о раду, али и закона који ће регулисати агенцијско запошљавање. Такође, предстоји им борба за измену закона о пензионом осигурању, али и нови преговори за дизање минималне зараде.

Стојиљковић сматра да синдикати имају доста лошу „стартну позицију“, али истиче да је то само разлог више да што пре почну да се прилагођавају новим околностима.

„Србија се налази на полупериферији неолибералног капитализма , а наши политичари су трбухозборци неолибералног капитализма. Ипак, ми немамо другог избора него да се боримо. Треба радити на подмлађивању синдиката, јер ћемо у супротном остати без чланства. Такође, морамо ући у коштац за дигитализацијом рада, али и организацијом радништва ван радних места,“ закључује Стојиљковић.

Саша Драгојло, Инсајдер.нет

Актуелно

НАСТАВЉА СЕ ШТРАЈК У „ФИЈАТУ“: Радници поново излазе на улице

НЕМА помака, нити јасних назнака расплета кризе у крагујевачкој фабрици „Фијат Крајслер аутомобили Србија“. Штрајкачи …

Отпремнине просветарима: 6 плата или 8.000 евра

Београд — Влада је обезбедила милијарду и 600 милиона динара за социјални програм за 1.200 …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons