НЕОБИЧАН накит направљен од скрајнутог гвожђа и камена у највећим српским манастирима – украшен златом и дијамантима, јувелир и дизајнер из Крагујевца, Славољуб Галић Ђани (59) оставља покољењу, а његови радови, који се не односе на српску историју, красе чланове краљевских породица, познате политичаре, успешне пословне људе и друге познате личности из земље и иностранства. Његове колекције награђене су бројним домаћим и иностраним престижним признањима.
Тешко је набројати све групне и смаосталне изложбе у земљи и свету. И оне довољно говоре о његовом угледу у светским оквирима. Излагао је у Бечу, Паризу, Берлину, Темишвару, Вићенци… Освојио је и значајне награде. За колекцију “Снови Хиландара” добио је награду Вукове задужбине, а у конкуренцији 279 аутора из 24 земље, освојио је прву награду на међународној изложби “Уметност у минијатури” у Мајданпеку. Носилац је и Ђурђевданске награде Крагујевца… Први је јувелир – члан Удужења ликовних уметника примењених уметности Србије.
– Србија је у средњем веку имала престижну јувелирску школу, која је замрла доласком Турака – каже Галић. – Брзо сам схватио да ми имамо одличан темељ, призренску школу, али да би требало пратити и токове других који су се скоро несметано развијали. Имам утисак да је нација, као и у другим областима,навукла комплекс. Убеђен сам – без разлога. Много тога можемо да понудимо свету, али морамо да се ослањамо на најбоље из наше традиције. А то није мало. Због тога сам се дуже од годину дана усавршавао код најбољих мајстора у Вићенци. Кажу ми да сам успео да испуним ту празнину и истовремено ухватим корак са најбољим светским школама.
Овај познати српски јувелир прави искључиво уникатан накит, али познате српске институције, попут САНУ, СПЦ…, од њега наручују признања и плакете у мањим серијама, па је у радионици и радњама ангажовао 27 радника. Међу њима, на пример, и два тек свршена средњошколца – гравера. Каже да жели да им, док су млади, пренесе све што зна, као што је то пренео кћерки Катарини и сину Лазару. Катарина је завршила историју уметности у Београду, а затим је у Фиренци завршила дизајн накита. Већ је урадила и излагала прву колекцију. Стручњаци из Италији трвде да већ има своју препознатљиву модну линију и да се разликује од оца. Син Лазар је усавршио ласерску израду накита и већ помаже оцу.
– Жеља ми је да младима пренесем оно што знам и што је препознато као посебност – каже Галић. – Трудићу се и да им објасним да буду своји, али ми је жеља да да то буде добра и препознатљива српска и крагујевачка школа. Тешко ми је кад одем из града у коме сам одрастао, али је и та жеља један од пресудних фактора што сам одбио бројне примамљиве понуде да радим у иностранству. То би се у финансијском смислу исплатило, али волим да будем са пријатељима и да људима и граду који су расли поред Лепенице вратим сву лепоту коју носим из детињства и младости.
НА ТРАГУ ДРЕВНЕ СТРАСТИ
СКОРО сви стручњаци који су оцењивали Галићев рад и писали критике кажу да ће због оригиналности и духовности, оставити дубок траг у тој грани српске уметности.
“Када сам угледала изложени накит, учинило ми се да сањам”, записала је Биљана Вилимон. Прва асоцијација Анике Сковран је била “да су то витешка знања”. За јеромонаха Илариона Ђурицу овај накит “није само украс на врату и прсту, већ настоји да досегне духовно и вечно наслеђе”. Галићеви радови су за Драшка Ређепа “на трагу древне страсти и сачуваног заната”. Он додаје да су радови тако аутентични да се сада може говорити о “подвигу иницијативе”.
Новости
