Слободан Рељић: Независно судство! Али од кога?

Слободан Рељић: Независно судство! Али од кога?

Сад смо у прилици да гледамо докидање „треће гране власти“. Судство ће се претворити у рушевину из које више ништа неће моћи да изникне. Ово је време кад се враћамо у – кадилук

„Успех“ референдума који је расписан за 16. јануар – унапред је загарантован. То је само заокруживање процеса – успостављања система демократије без народа. После овог рефрендума све три гране власти (на чијем постојању и равнотежи је Монтескје градио смисао демократског система) у Србији – законодавна, извршна и судска – прекинуће сваку везу са народом. И формалну.

Парламент, који се још увек зове Народна скупштина, сасвим личи на кладионицу у којој сви имају „дојаву“ и знају да се добитак даје „некоме“, а њима следују мрвице. За њих који су нико и ништа –пуна капа. Научени су у академији за уништавање и симболичке везе с народом да о премији и не размишљају.

Влада није независна од парламента него од саме идеје – government. Јер, „владати значи имати право да се одлучује, управља и надгледа над одређеном територијом“. Нико од њих није доведен ту због тога. Кажем доведен, јер користити појам „изабран“ за њих просто је неумесно. Они су ту да обаве неке послове за некога. То никад, ни у којој прилици није народ. Ако им падне на ум иновација у том положају – лете напоље. Ко би се заузео за њих? Народ!?

Ако се некад деси да нека њихова одлука буде на ползу народа, то је случајност. Или радња у међувремену. Важнији су овој влади закони о истополној заједници него удар на „белу кугу“. Хиљаду пута! И на првом ће се урадити све, а на другом – ништа. И то је принцип деловања владе у колонијалној демократији.

Нема тог министра или министарке који се неће најдаље у другој реченици позвати на име на које се овде још увек добија довољан број гласова а да би владање могло да се зове – легалним. То одавно није ни смешно. А врло тешко се може успоставити било каква елементарно чињенична веза између ресора који је дарован персонама које се зову министри и њихових јавности познатих знања и претходних активности. О вези овакве (не кажем ове) владе и народа смешно је и говорити. Знана Ничеова изрека да „држава увек лаже а све што има је опљачкано“ у колонијалној Србији није уопште у симболичкој сфери.

Враћање у кадилук

Сад смо у прилици да гледамо докидање „треће гране власти“. Судство ће се претворити у рушевину из које више ништа неће моћи да изникне. Нема тог грађанина који ће рећи да је српско судство на неком нивоу, али – можда се могло нешто унапредити. Шта год.

Ово је време кад се враћамо у – кадилук. При том се не мисли на обнову судске власти из Отоманске империје, већ на онај јасни осећај како је српски народ доживљавао те пресудитеље. Два века настојимо да створимо судију – народног пресудитеља у нашим споровима, а не извршиоца стране силе и заштитника страних интереса.

Народ је од судија очекивао да буду интелектуалци. Они то тако не би рекли, али тај појам је најближи садржају судијског чињења, а да је оно достојанствено и народу блиско. Не говоримо овде о идеалним формама него о стремљењима која одржавају наду.

Добро, и кадија и судија узму књигу па изучавају пре него што рекну шта је „по правди и закону“, али се знало – кадија ће чинити како (окупаторска) власт и њихове слуге траже, а судија је човек од правде, подизан у држави која себе држи за суверену, а судију за посебног чиновника.

Знао сам приличан број судија и увек ми се чинило да они ту обавезу према народу узимају као „обавезу над обавезама“. То је било као сенка из које се не може побећи. Јесте то и на граници нејасности, што се тамо негде претапа у народну мистику о праведности (које се право на нивоу голе праксе одриче), али то се стално провлачило у њиховим каријерама и животима. „Угледним правницима“ су се сматрали они који су умели да читају параграфе и законе – с тим на уму. И прост народ који је најважнији судија судијама их је по томе распознавао, вредновао и поштовао.

Кад судија пресуђује, па каже: „Устаните сви!“ и чита непрозирне податке и за пороту и за оптужене и тужитеље – то делује застрашујуће, али дође до оног „У име народа“ где сви ти параграфи, испразне правничке поштапалице и претње „трећег стуба власти“ добију везу са животом. И са смислом – јер, није добри дух пресуђивања мртвак у лику „правне државе“ него правда. „Правна држава“ је скела за мост који ће водити до правде. Споро се до тамо стиже, али се иде ка томе.

Зато, заиста трагикомично делује правдање како обичан народ, па ни његови легални народни посланици, не могу одлучивати о судијама – јер нису из струке; као што народ не може одлучивати ни ко ће му и како оперисати срце! То поистовећивање је историјски неодрживо.

Највеће промене у историји су покретане у име слободе и правде. Ти појмови јесу општи и ретки су они у народу који би умели да их дефинишу (да не кажемо и опишу), али то уопште не значи да они не осећају о чему се ради.

Као што би вам од преко две милијарде хришћанских верника, понека хиљада умела да објашњава теолошке основе хришћанства (иако се и они углавном не би слагали), али то никад и ни на који начин не искључује суверену веру – хришћанина који верује.

Односно, то да право и правна држава данас немају никаве органске везе са народом и „малим човеком“ јесте чињеница. Корона држава ће вам то показати у најогољенијем облику – ту је човек доведен до нивоа да не може да располаже ни својим телом. У „правној држави у покушају“ све се заиста свело на занат. И зато не би било незамисливо да, као што хирург не оперише „у име народа“, ни судија неће моћи да суди сем по самодоживљају „стручности“.

Једино што стручност нема (или не мора да има) никаве везе са правдом – односно стручност се, углавном, претвара у вештину којом се нарушавање наде у Правду може – објаснити. То је она разлика између експерта и интелектуалца. Експерт је револвераш који ће за новац, чији год и кад год, убијати без гушења у савести, а интелектуалац разуме да је смисао његовог знања – употреба за унапређење своје заједнице, па и – човечанства у неким сферама.

Народ не зна чланове, не прати промене и допуне закона, али зна да све то мора имати неког смисла – мора бити друштвено сврсисходно. Одређеном друштву.

Професорске лекције

Додуше, правници су се некад и школовали овако. Кад смо као студенти седамдесетих пили пиво и залагали јефтином алпском саламом колеге с Правног разговоре су започињале препричавајући чувеног Радомира Лукића, писца „Увода у право“ и многих знаних и важних прича. По чему је проф. Лукић био чувен? Докторирао је на Сорбони 1939. на тему Обавезна снага правне норме – проблем објективног права, а појавио се на одбрани рада у шумадијској народној ношњи, па се обратио забезекнутој комисији: „Желите ли да браним рад на француском или енглеском језику?“

Дакле, за разлику од „строгих правника“, Лукић је повезивао право и живот, народ и правду. Кад би неко од наших колега пред нас бацао свевремену изреку Валтазара Богишића „Што се грбо роди, вријеме не исправи“ сви смо се осећали као добитници.

Чувени Валтазар, католички Србин из Конавла, активан у Уједињеној омладини српској и Српском националном покрету у Дубровнику, изучио је највеће европске школе пре него што се обрео у Црној Гори као министар правде. Иза њега је остао Општи имовински законик који је био постављен, да се „главна пажња скрене на народне појмове о правди, на обичаје, предања и на живе потребе српског народа“ (Указ књаза Николе од 25. марта 1888. године).

Професор Лукић приповедао је студентима како је Богишић правио анкете и обилазио народ (јавна расправа, рекао би данас неки безлични државни секретар). И наравно, „интензивно је проучавао правну теорију и законодавство, вршио је консултације са најугледнијим европским правницима, проучавао је рад комисија за израду немачког грађанског законика и студирао је енглески правни систем“. Колико се сећам, те приповести су на колеге с Правног остављале утисак јачи од свих бубања и вишедневних подвлачења књига. А и било је важније! Бар се нама то тако чинило.

Бити угледан Европљанин и бити Србин Валтазар Богишић није видео као проблематично. Напротив, Богишић је 1902. постао и председник Међународног института за социологију у Паризу, а то је претеча Светског удружења за социологију. И Радомир Лукић је директно повезивао „науку о друштву“ и право.

Верујем да је ове приче изузетне чуо и „најбољи студент Правног факултета у његовој историји“, али изгледа да он то просто сматра – мртвом историјом. Кад лице постане политичар, знање му је камен око врата.

Јесте, ово је друго време кад ни демократија нема никаве везе с народом, а зашто би имали устави, закони, судови и судије? Уосталом, председник је сад у улози да држи судије за оковратник и уноси им се у лице – због таквих је измишљена „независност суда“ и судија, па од њега и не треба очекивати другачији став. Није му проблем ни што његови закони немају везе с његовим народом. Пошто му је Европска унија „стратешки циљ“, шта год да о томе мисли народ, за њега нема никавих препрека „хармонизацији закона“ за потребе уједињења у „европску породицу народа“, макар уједињења никад не било. Ми се држимо „европских вредности“, па макар нас оне убиле. Пошто су наши политичари делатници у „колонијалној демократији“ логично је да се мрште кад се помене Валтазар Богишић.

Јер, Валтазар, који је био већи Европљанин од свих њих, није довукао закон из Берлина или Париза у коферу, дао неки златник добром преводиоцу и однео га пред скупштину народну и књаза – и готово. Није узео неку групу љубитеља дворишта енглеског, немачког или иног амбасадора који себе назову конвент, или како већ изаберу, и питао их шта они мисле о том делу изванредном. Он јесте имао погрешну намеру: није мислио да му је посао да омогући „независност“ судија од народа!

Ширење трулежи

Јесте то „народно“ без везе. И заиста је куцнуо час да се „цивилизовано судство“ обрачуна са тим остацима прошлости. Много је жртава те бесмислености! Ништа лакше него доказати да су народне јавне расправе опасне по живот!

Рецимо, Михаило Ђурић! Такође професор из славног доба Правног факултета. Славно, иако је било време комунистичко. А комунисти нису обожавали народну вољу, али су разумели да то мора да се некако успоставља. Да су тад постојали конвенти, па да се преко њих обављала „јавна расправа“ о новом Уставу  – лакше би било и Титу, а ни Михаило не би пострадао. Овако, блесави комунисти стварно организовали стварну јавну расправу… А кад се проф. Ђурић није дао уразумити, морао је то да плати! Часно! И то се памти!

Резултат знате: Михаило Ђурић се уписао у историју, држава која се утопила у Устав из 1974. одмах је „оболела на смрт“. Деценију и по касније била је у рушевинама.

Да је то била ова Србија – и вук би био сит и све овце на броју! Само је питање да ли ова Србија, са оваквим односом према народу, може плутати и деценију и по, колико је успело СФРЈ.

Јер, време се променило. Због промене Устава ником неће длака фалити с главе. Судије ће постати независне од своје државе – потпуно. Никад нисам чуо (што не значи да инцидента није било!) да се неко од њих жалио што му доносе законе на начин потпуно супротан од оног што се некад на Правном факултету у Београду сматрало – врхунцем правног постигнућа!

Додатна образовања, научне скупове, обуке им радо плаћају сорошевске и ине фондације из „међународне заједнице“. Не постоји, ваљда, данас неко ко још увек верује да су ти добротвори променили изреку „нема бесплатног ручка“. Неће проћи дуго да ће се судије „у заблуди“ суочити са злом истином да је и „најбољи“ контролор из „међународне заједнице“ гори и од најгорег домаћег контролора.

Од кога ће наше судије бити независне? Од корпорација које улажу милијарде долара за лобирање при доношењу закона, тамо где је то важно, а на које онда судије калеме „У име народа!“ Да неће неко од њих да насрне на „Фајзер“, на стране банке, на добри „Рио Тинто“? Да неће да пошаљу извршиоце да отимају гаће и кошуље страним инвеститорима?

Моћи ће, извесно, да своју независност искажу над сиротињом рајом. На њима ће моћи „У име народа“ да демонстрирају сву моћ „правне државе“ – мало по закону, а колико год хоће и по слободном судијском уверењу. На томе ће добијати гласне аплаузе од Скупштине која неће морати сама да гази по народној вољи, а посебно од владе – коју народ подноси као хладну јесењу кишу која не престаје. А они ће, ипак, успевати да притисну судије колико њима треба. За своје ствари. О томе да не бринемо. Посебно у мери у којој је колонијална демократија у потпуном складу са колонизаторима. Тужна будућност за пошетене намере.

Александар Невски (1221-1263) је, читајући Библију, говорио: „Бог није у сили, него у правди“. Монтескје (1689-1755) ће то после у практичном решењу уобличити у „три гране власте“, тако да ниједан огранак нема сву власт, али да се сва власт вуче из суверена – народа. То да се народном влашћу назива мутирани колонијализам, а да се та управа назива „правном државом“ учио нас је Си-Ен-Ен у очајничком покушају да се колонијални систем очува.

Шта је добро у нашем референдуму? Јер некаквог добра бити мора? Па, то што ће ово до усијања убрзати падање система колонијалне демократије. Све три гране система су само трулеж. И шире трулеж у све оно чиме управљају.

 

Др Слободан Рељић је новинар, бивши главни уредник НИН-а и аутор књиге Медији и трећи светски рат. Ексклузивно за Нови Стандард.

(Нови Стандард/Искра, 12. 01. 2022)

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Како је разбијен и уништен српски бокс

Како је разбијен и уништен српски бокс

Kада је гроф Потемкин добио на управу Kрим и југ тадашњег Руског царства, задатак му …

Шта смо потписали у Стратегији насионалне безбедности? (видео)

Шта смо потписали у Стратегији насионалне безбедности? (видео)

Гост емисије “Глас живота” била је Александра Kнез Милојковић, представник Савеза Православних жена. Већина грађана …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *