Иако је предизборна кампања одавно прошла, а нова Влада је изгурала већ читав месец, по изјавама појединих министара чини се као да избори тек треба да се одрже
Њихови наступи су изразито популистички, а могао би се стећи утисак да су неки од њих министри за демагогију, а не за ресоре које су задужили: уместо да покушају да створе услове да привреда у областима које су им додељене ради боље, многи од чланова нове Владе и даље се утркују у томе ко ће више да се додвори народу.
За тридесетак дана Владе тако смо добили уверавања да хлеб неће поскупети, да ће струја бити још јефтинија, да ће коначно и богаташи да осете кризу, а обећани су нам и нови мегаломански инфраструктурни пројекти…
Иако је најавила и неке веома рационалне потезе у корист растерећења привреде, попут укидања најразличитијих еколошких такси, нова министарка енергетике Зорана Михајловић највећу пажњу привукла је најавом даљег појефтињења струје преко проширења периода у току дана током којег се продаје најефтинија електрична енергија. Познато је да је струја код нас већ деценијама социјална категорија, односно да се продаје по ценама нижим од тржишне да би се власти умилиле грађанима, те да то поприлично упропашћава „Електропривреду Србије„ као државни ресурс. Услед такве енергетске политике (наравно, не само због тога већ и због „менаџерисања” каквог има само у државним предузећима) кумулирани губици ЕПС-а су лане премашили 52 милијарде динара. С обзиром на то да је ЕПС ових дана приморан на то да увози велике количине струје, свакако по тржишним ценама, извесно је да ће то наставити да „једе” државну електроенергетску компанију. При том, не треба сметнути с ума да ће таква социјална мера једнако „помоћи” и најсиромашнијама, као и тајкунима и другима који никаквих финансијских проблема немају.
У само једном интервјуу нови министар спољне и унутрашње трговине Расим Љајић најавио је пребацивање терета кризе на богате, „радикалну штедњу државе”, да хлеб неће поскупети, те да ће Телеком остати у државном власништву. Пребацивање терета кризе на богате и штедњу у државном апарату илустровао је мерама ограничавања плата у јавном сектору на 165.000 динара и кресањем трошкова путовања и коришћења службених возила у државном апарату. Проблем је у томе што је таквих плата у јавном сектору можда било 100 или 200, а мањак у буџету Србије давно је премашио две милијарде евра па није нарочито јасно какве ће реалне ефекте такве уштеде имати. При том, остаје бојазан каквог квалитета ће бити менаџери који ће се јавити на обећане конкурсе за директорска места у јавним предузећима, уколико они иоле поткованији у приватном сектору могу зарадити неколико пута више.
Слично је и с путним трошковима, чије учешће у државном буџету вероватно није могуће измерити ни промилима. Наравно, добро је због кредибилитета државе такве злоупотребе зауставити, али то заиста нема никакве везе с дефицитом у државној каси.
Љајић је казао и да се опција продаје Телекома „Србија” за сада не разматра јер је да идеја да се Телеком модернизује и професионализује менаџмент да би компанија издржала конкуренцију. Ипак, Телеком већ годинама с лакоћом „гази” своју конкуренцију на домаћем тржишту по свим параметрима, али је проблем, како тврде његови менаџери, у томе што, док је у државном власништву, не може пронаћи изворе за финансирање модернизације, што би могло озбиљно угрозити његове конкурентске способности у будућности.
Када је реч о хлебу, који пекари због Владиних ограничавања цена већ годинама производе с губицима – што надокнађују ценама пецива, а то је већ само по себи ситуација незамислива за нормалне државе – Љајић каже да одлука о томе мора бити „резултат чисте економске рачунице, а не било каквих политичких калкулација”, а онда већ у следећој реченици, не обазирући се на аргументе пекара, наводи да „у овом тренутку нема разлога за повећање цене хлеба”.
Сличну вратоломију о цени хлеба извео је и његов колега, министар пољопривреде Горан Кнежевић. Најављујући интервенције из Робних резерви да би се спречило поскупљење хлеба, он је најпре приметио да „нема оправданих и неоправданих поскупљења„, али је одмах потом своју одлуку оправдао речима да је свако поскупљење „болно за грађане”.
В. Чворков
С Јелице до Вардара
У првим данима нове Владе обећани су нам и нови гигантски инфраструктурни пројекти. Уз довршетак радова на Коридору 10 и изградњу Коридора 11, по речима министара, у плану су и нови капитални подухвати. Велимир Илић је, тако, најавио градњу тунела кроз планину Јелицу да би се Гуча спојила с аутопутом, док је његов колега Милан Бачевић, задужен за рударство и просторно планирање, оживео предизборну идеју Томислава Николића о градњи канала од Мораве до Вардара, за шта ће нам, по његовим проценама, требати 17 милијарди долара. Бачевић каже да за тај пројекат влада „велико интересовање”, али ни сада, као ни у кампањи, није објаснио какве би користи од њега било, с обзиром на то да ни Морава ни Вардар нису пловне реке.
Дневник
