fbpx
Насловна / Србија / Економија / Србија има најмању стопу запослености у Европи

Србија има најмању стопу запослености у Европи

3
(7)

Kад 29. фебруара 2020. шљакер у котларници, теткица у школи или ко други од сретник/ица ког/ју је газда пријавио као радника/ицу приме јануарски минималац од 31.747 динара за могућих 184 радних сати биће, ваљда, за мрвицу срећнији него месец дана раније, јер ће им на рачуне лећи 11 одсто више пара.

Али, несумњиво биће још срећнији премијерка и министар надлежан за рад и социјалу, а најсрећнији председник државе који ће се са минималцем од 250 и кусур евра, зависно од број радних дана у месецу господњег 2020. лета, примаћи за корачић до испуњења давно датог обећања о просечној заради од 500 евра.

Уколико, наравно, гувернерка и даље буде држала динар на чврстој узди према евру.

Kупиће добитници овог социјално-политичког лотоа званог минималац, ако онде буде било понуде, 300 килограма добре црвене паприка за ајвар или, што је много вероватније, јабука, око 400 килограма кромпира. Или много векни хлеба, чак и оног који нема ознаку народни, а могли би хладно да плате све комуналне трошкове и да им претекне. За пар паприка и хлеб.

Минимална цена рада, наиме, вредеће баш толико; тек за речених 11 одсто више него сада кад је сатница 155 динара. А биће, као и сада, недовољна за минималну потрошачку корпу, с тим што ће недостајати само петина – под условом да цене не полуде од радости због раста минималца. Просечну потрошачку корпу примаоци минималца, знатно богатију од оне мини, али такође бедну, пуниће тек до пола. Све то под условом да не морају послодавцима да врате део зараде, што је раширена пракса.

Но, поклону се, како народ каже, у зубе не гледа, иако минималац није лутрија већ зарада, често крвава и мукотрпна. И није поклон, мада би се тако могла назвати ако је судити по току преговора социјалних партнера, а посебно начину постизања договора – једностраном одлуком Владе. И то, да не буде забуне, науштрб и запослених и послодаваца; првих зато што је од ње немогуће живети, других јер и са њом као спасоносним кључем тешко могу да преживе, односно одрже трошкове производње. Kо производи, наравно.

Оно што је у читавој причи најболније, јесте да званично минималну зараду у Србији прима око 350.000 запослених, од чега је део у јавном сектору, а следећа групација минималац + неку хиљаду динара још је бројнија. Наиме, статистика каже да је више од 60 одсто запослених испод или око просечне плате, а тек малобројни могу да се похвале стандардом дупли мини, још мање је оних са троструким минималцем, а оних који драстично дижу просек је драстично мало.

При чему ваља знати да се минимална цена рада, иако тржишна и економска категорија у смислу заштите вредности једног од чинилаца у производној цени, заправо социјална категорија са обавезним политичким зачином. Према прописима, она се уводи као нужна мера кад је фирма у тешким проблемима, нужна и краткорочна, на неколико месеци док се проблеми не превазиђу па се иде на зелену грану или у стечај. Ово последње је све чешће решење, ако је судити према броју угашених фирми, али пошто је увек више новооснованих него умртвљених, минималац је, ван спора, оно што им даје животни жар.

Није згорег у ову рачуницу убацити и факат да је социјална помоћ за вишечлану породицу тек нешто мања од минималца, при чему не обезбеђује минимум функционисања, али независно од тога додатно обезвређује рад. Што је, узгред, не тако давно тадашњем министру за социјална питања Александру Вулину, послужило као алиби да предложи увођење јавних радова социјалним случајевима као обавезу да одраде помоћ.

Нови минималац, напокон, одмаћи ће још за зеницу просечну пензију од најниже плате, чак и са калкулисаним најављеним повећањем зарада трећег доба заостајаће десетак одсто за минималном ценом рада.

Извесно је то да ће минималац у једном скоку премашити вишеструко годишњи раст БДП и планирани привредни раст Србије, па чак посматрано и кумулативно од последње корекције. То је, уједно, током недавних преговора синдиката, послодаваца и власти и изазвало највише примедаба економиста – и приватних послодаваца, дабоме – јер ће, иако минималан, довести до отапања супстанце зване приход, посебно у приватним фирмама, али понешто и државне касе, нарочито ако се у догледно време заиста пређе на платне разреде уместо политички одрезаних парцијалних повећања плата.

Но, зараде у јавном сектору, ма колико биле за неке делатности недостојне, и даље премашују оне исплаћене у тзв. <И>реалном<И>; за јун је, тако, бруто-зарада оних којима је држава у разним видовима послодавац износила 82.474 динара, а ван јавног сектора 70.079, што је у просеку дало 74. 009 динара. Нето-зарада, без пореза и доприноса била је 53.633 динара, за хиљаду динара мања од шестомесечног просека јануар-јун. При томе, у Београду је просечна плата била безмало 67 хиљада динара, на Старом граду више од 90 хиљада, а у Сурчину мање од 45.000.

Распон просечне зараде још је већи кад се гледа из неразвијених општина, па у Ариљу и Ивањици нису добацили до 39.000, у Бојнику ни до 37.000 динара, док су у Сврљигу са просечних 33.671 динара тек за петину премашили актуелни минималац. Можда је још важнији податак да је тзв. медијална нето зарада за јун 2019. године износила 41.045 динара, што значи да је половина запослених зарађивала мање од тог износа. Дакле, минималац + нешто јаче од трећине његове вредности.

Јулска просечна зарада била је нешто већа, 55.042 динара.

Ваља још знати да, упркос великих самохвала власти о заиста евидентном расту запослености, Србија има најмању стопу запослености у Европи; међу 35 земаља које анализира Еуростат на последњем је месту и заостаје за пословично нестабилном Македонијом и Албанијом. При чему раст запослености није одраз укупног раста, већ низа других фактора, као што је и пад незапослености највећи захваљујући одласцима радно способног становништва из земље.

Статистика даље каже да је број запослених у другом кварталу ове године био 2,916.500, а и даље је на снази пописни податак о 2,487.886 домаћинстава, што значи да у просеку у свакој кући званично ради 1,2 члана, можда – уколико је драстичније опао број домаћинстава, што ће показати ове године спроведени пробни попис, нешто више, али то није податак ком се ваља радовати.

Изван статистике живот је много огољенији, па ће вам већина, примерице, новинара у поверењу казати да има плату мању од просечне или да су већ годинама на минималцу, често црном и са вишемесечним кашњењем у исплатама. У трговини је још горе, с тим што велики ланци ретко имају непријављене раднике, док у малим радњама људи раде и по 12 сати дневно, шест дана у недељи за двадесетак хиљада динара. И, дабоме, ако су пријављени вишак до минималца враћају газди ком се, због малих казни, недовољне инспекције и често чудне судске праксе ризик те врсте исплати.

Слично је у грађевинарству и пољопривреди, с тим што ту посебну боју даје сезонски карактер рада.

Но, питање над питањима је, заправо, којом алхемијом просечна плата бележи раст, ако се зна да 12 одсто запослених прима минималац, а половина мање од оне медијалне зараде која озбиљно заостаје за просеком?

Пише: Јелка Јовановић, Данас.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

„Нови Закон о раду до краја 2021. године“

Београд — Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Зоран Ђорђевић каже да је …

Русија пре времена Србији испоручила четири јуришна хеликоптера МИ-35 (видео)

5 (1) етири хеликоптера типа Ми-35, које је Србија купила од Русије, испоручена су на …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *