Ниједан словеначки политичар није одговарао за ратне злочине из 1991. године, а хрватско правосуђе углавном покушава да брише историју да би на тај начин лаж наметнуло као истину. После скоро три деценије од избијања сукоба у СФРЈ јавности је данас готово непознато да се Јелко Кацин, доскорашњи известилац Европског парламента за Србију, фотографисао поред угљенисаних тела из хеликоптера ЈНА обореног код Љубљане 28. јуна 1991. године, не знајући да је погинули пилот његов школски друг, капетан Антон Мрлак.
– То је само детаљ о једном злочину, за који никада нико није одговарао. У Словенији су убијена 44 припадника ЈНА, шест официра, седам подофицира и 30 војника, док је 184 рањено – каже адвокат Душан Братић, који истражује околности многих злочина над Југословенском народном армијом у Словенији и Хрватској, као правни саветник генерала Љубомира Бајића, против кога се у Загребу води истрага због ракетирања Банских двора, седишта Фрање Туђмана.
– Намерно се заборавља да је ЈНА била једина легална оружана сила у сувереној држави СФРЈ па су сви напади на њене припаднике и установе представљали терористичке акте и оружану побуну, тако да су Туђман и објекти које је он користио за ЈНА били легитимни војни циљ. Повеља УН забрањује рат и примену оружане силе, осим у самоодбрани, па зато све истраге и суђења против бивших припадника ЈНА данас нису правнички него политички подухвати. Не само да су замењене тезе, него су замењене и улоге. Уместо да се суди онима који су извели терористичке акције и сецесију, суди се онима који су бранили државу, па се чак тражи и накнада штете. Србија би требало да постави захтев за накнаду штете свим српским жртвама геноцида, односно њиховим наследницима, као и за одузета добра, верске и друге објекте културе, од НДХ па наовамо – каже Братић.
Он је поднео српском тужилаштву за ратне злочине две кривичне пријаве с доказима за ракетирање колона цивила у месту Сводна код Двора на Уни и на Петровачким цестама.
– Злочина је било на свим странама, али примарни и најтежи од свих је злочин против мира, који су починила сецесионистичка руководства Словеније и Хрватске. За тај злочин нико није одговарао. Захтев Хрватске да јој Србија преда део наоружања ЈНА на име њеног учешћа у финансирању армије, парадокс је и дрскост без преседана. Они се нису раздружили путем који је прописивао Устав, сагласношћу свих република, већ противправно. Југославија је нападнута и разбијена изнутра, извођењем оружане побуне и терористичких аката против ЈНА и српског народа, а нико из сопствених недозвољених радњи не може извлачити корист која би још уживала и правну заштиту – каже Братић.
Подсећа да је сецесија Словеније почела на Видовдан, 28. јуна 1991. године, када је Председништво донело одлуку о војној акцији, која је започела психичком тортуром над породицама старешина ЈНА, а затим и оружаним дејствима, узимањем талаца и монструозним мучењем и убијањем у концентрационим логорима.
На граничном прелазу Холмец стрељана су три војника која су се предала држећи белу заставу. Део тог догађаја забележила је аустријска државна телевизија ОРФ. Милан Кучан је на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу признао да су три војника стрељана на граничном прелазу Шкофје.
– Када је код Љубљане оборен хеликоптер ЈНА, тадашњи министар за информисање Словеније и доскорашњи известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин одбио је да преда тела погинулих пилота да би она десет дана била изложена на улици док су се високи функционери поред њих фотографисали – каже Братић.
Оружаној побуни и сецесији Словеније претходила је тајна акција у којој је преко луке у Копру увезено оружје за 21.000 припадника паравојске.
– Овакав модус операнди примењивало је и руководство Хрватске, које је претходно аболирало све усташке злочинце из Другог светског рата, а коловође усташке емиграције укључило у политички живот. Од 1945. до 1990. године изведено је 1.430 терористичких акција против Југославије у земљи и иностранству: атентати и подметање бомби у амбасаде и конзулате у САД, Канади, Аустралији и Европи, обарање авиона ЈАТ-а изнад Чешке, подметање експлозива у биоскоп „Балкан” у Београду, убацивање наоружања и терористичких група. Све је то део савременог рата против Југославије, који је планиран и организован споља, од Немачке и САД, много раније од коначног чина сецесије – наглашава Братић.
Подсећа на десетине најбруталнијих злочина у Хрватској и више од хиљаду напада на објекте и припаднике ЈНА.
– Финале оружане побуне у Хрватској, која је за циљ имала стварање државе која ће бити продужетак НДХ, изведено је операцијом „Олуја” у којој је за неколико дана протерано више од 250.000 Срба, а имовина попаљена и уништена, што је квалификовано као етничко чишћење. Тако је геноцидом решено „хрватско питање”, што представља морални и цивилизацијски суноврат Хрватске – каже Братић.
Додаје да су у планирању и извођењу „Олује” учествовале и снаге САД преко својих јединица електронског извиђања и противелектронских дејстава, стационираних на острвима Вис и Брач, као и ваздухопловних снага.
– Разбијање Југославије био је политички пројекат који су осмислиле и организовале Немачка и САД. Наша професорка Смиља Аврамов устврдила је да постоји само један једини рат, а то је агресија на суверену државу Југославију, која је почела 1991. године и у својим другим фазама и неоружаним средствима а траје и данас. Ваљда до коначног решења и „албанског питања” – напомиње Братић.
Наглашава да сада Хрватска од Србије тражи да из свог кривичног законодавства брише одредбу о универзалној јурисдикцији, која омогућава гоњење извршилаца ратних злочина од српског тужилаштва без обзира на то чији су држављани и где је дело извршено. За те злочине није надлежан ни Међународни кривични суд, основан Римским статутом који се примењује од 1. јула 2002. године, па би остало да је кривично гоњење могуће једино од правосуђа Хрватске.
Одлучан отпор свим облицима наставка агресије српски народ треба да пружи управо применом одредбе о универзалној јурисдикцији и оптужи одговорне за злочин против мира, закључује наш саговорник.
