Србија: Велика предузећа угашена, мала преслаба

Креатори српске развојне политике морају да дају приоритет аутомобилској индустрији, фармацији, машиноградњи и производњи електричне опреме, сматра економиста Иван Николић.

Производна хала Фијата у Крагујевцу (Фото ФАС)

У личној карти српске привреде „пише” да је махом чине мала и средња предузећа (МСП), а да је мало оних великих. Да ли би нам било боље када би било управо оних великих? Чини се да би, јер управо су она мотор привредног раста. У Немачкој, на пример, у 2016. години велика предузећа правила су додату вредност у секторима високих и средњих технологија у чак 70,3 одсто случајева. Код земаља Вишеградске групе – Чешкој, Мађарској, Пољској и Словачкој велика предузећа су код високих технологија остваривала 51 одсто додате вредности, а велика предузећа у Србији „направила” су само 27,8 одсто додате вредности. Ово показује анализа нефинансијско-пословног сектора Ивана Николића, са Економског института у Београду.

Он каже да, због драстичног уништавања озбиљних, великих предузећа и система у прве две деценије транзиције, прерађивачки сектор данас претежно носе мала и средња предузећа. Индустријска производња је самим тим слаба.

– Велика предузећа која улажу у иновације и убирају плодове економије пресудна су покретачка снага раста. Она малим и средњим фирмама омогућавају да учествују у ланцу снабдевања и производње. Нарочито када знамо да у великом броју случајева власници малих и средњих предузећа немају амбиције да се шире и изађу ван локалног тржишта. Те фирме по правилу остају мале заувек – каже Николић.

Додаје да због тога креатори српске индустријске и развојне политике морају да дају приоритет аутомобилској индустрији, фармацији, машиноградњи и производњи електричне опреме. Јачање и ширење великих предузећа, која послују у областима средње високих и високих технологија омогућава ширење сектора малих и средњих предузећа и само на тај начин он може да се развија.

– На примеру Немачке и земаља Вишеградске групе види се да је степен технолошке интензивности у директној вези са величином предузећа. Без дилеме, мотор раста прерађивачког сектора Немачке нису мала и средња предузећа, већ велике компаније као носиоци кључних технолошких иновација. Управо та предузећа креирају конкурентску предност Немачкој. То је суштинска разлика између перформанси немачког производног сектора и осталих земаља ЕУ, или шире посматрано, успешних и мање успешних – каже Николић.

Познато је, каже он, да је кључни структурни проблем Србије низак технолошки ниво производње, који не остварује високе стопе раста, већ се „разилазе” тренд физичког обима производње и бруто додате вредности. Србија је тако у самом светском врху по брзини увећања робног извоза што, парадоксално, не прати и раст БДП-а. Индустрију и извоз „вуку” ниско технолошке области производње, које стварају суфицит који је добар за платно-билансни резултат, али не и за привредни раст. Удео области које припадају средње високим и високим технологијама чине једва четвртину прерађивачке индустрије. Овај високо технолошки сегмент производње током 2016. створио је само 765 евра по глави становника, док је истовремено истоветна производња у Бугарској вредела 26 одсто више, у Румунији 2,2 пута више, у Словенији 5,2 пута више, а у Немачкој чак 10,3 пута више.

Чињеница је да се бруто додата вредност по запосленом повећава са величином компаније, односно да највеће компаније имају и највећу додату вредност по запосленом и да Србија заостаје за просеком ЕУ, земљама Вишеградске групе и Немачком, у свим областима нефинансијско-пословног сектора – каже овај економиста.

– Сектор малих и средњих предузећа је изузетно битан за економију Србије и с правом се, као и у осталим земљама, назива кичмом  развоја. Он стимулише приватну иницијативу и предузетничке способности, флексибилан је и брзо се прилагођава променама на тржишту, запошљава. Али, ипак има ограничен домет и без озбиљних великих предузећа и система не можемо да достигнемо жељену конкурентност и извоз сектора МСП. Последично, ни одрживо убрзање раста БДП-а – каже Николић.

Према подацима Републичког развода за статистику и Еуростата, у 2016. ван нефинансијско-пословног сектора било је 90.400 предузећа у Србији, од чега 99,5 одсто су микро, малих и средњих предузећа чији број запослених није прелазио 250. У њима је радило 633.900 хиљада људи или 59,5 одсто укупног броја запослених нефинансијско-пословног сектора. Ова предузећа су остваривала 59,4 одсто укупног промета и 48,4 одсто бруто додате вредности.

Перформансе МСП су лоше, преоптерећена су радном снагом, што смањује продуктивност. Наиме, број запослених особа по предузећу у МСП сектору Србије у 2016. износио је седам, у ЕУ – 28, док је у Вишеградској групи овај количник је био упола нижи – 3,4 и 3,1. Слична пропорција постоји и у оквиру прерађивачке индустрије, где је у Србији број запослених по предузећу достизао 11, док у ЕУ –28 и Вишеградској групи 8,3 и 5,8.

Аутор: Јована Рабреновић, Политика.рс