fbpx
Насловна / Став / Српски дикатор обожава рањеног султана Ердогана

Српски дикатор обожава рањеног султана Ердогана

Kолико прошлог лета турски газда Реџеп Тајип Ердоган освојио је свеж мандат са новим моћима без преседана. Изашао је као двоструки победник у не у потпуности транспарентним изборима – у председничким и парламентарним. Сада, закорачивши мање од годину дана свога петогодишњег мандата, суочио се са политичким неистомишљеницима на локалним изборима. Ови последњи одржани 31. марта представљали су неку врсту референдума о Ердогановом вођењу посла. Широм земље добио је нешто преко 51 одсто гласова и са таквим резултатом свима је јасно, па и њему, да је гадно изгубио. Добио је по горама и шумама Турске земље поносне, у селима у којима о свему одлучују локалне аге, али је изгубио у највећим градовима, укључујући у Истамбулу и престоници Анкари. Ти градови у којима је хтео-би-да-буде султан изгубио носе скоро 65 одсто турске економије, турског БНД. Такву пирову победу честитали су му неколицина маргиналних државника, и, наравно, пораз му је међу првима честитао и председник Србије Александар Вучић, закључује колумниста Магазина Таблоид Милан Балинда, дугогодишњи новинар америчког дневнимка Мајами Хералд

Гласало се у 30 градова, 51. општинских престоницама и 922 среза широм земље са 81. милиона становника који су се после скоро две деценије суочили са економском рецесијом. У последњих неколико година Тајип Реџеп Ердоган и његова влада преузели су контролу над судством, извршили чистку у војсци и полицији, похапсили на стотине професора, декана и ректора, прочешљали институције и натерали медије у мишју рупу. Једино што је претекло од турске демократије биле су гласачке кутије у које је током ранијих избора Ердоганови људи завлачили руке. Овога пута није могло, није могло у Инстабулу где су политички опоненти спавали током ноћи на џаковима са гласачким листићима, није могло у главном граду Анкари где је иста партија владала последњих 25 година, није могао да такне Измир и друге обалне градове – Ајдин, Анталија, Адана и Мерсин. Могло би се речи ни један град у који је крочила туристичка нога и кога запљускују воде Медитерана. Про владини медији у тој земљи објавили су победу Ердогана. Њихова Турски радио и телевизијска корпорација (ТРТ), преноси Ројтерс, огласила се са следећим саопштењем: „У понедељак су лидери широм света честитали турском председнику на победи његове партије на локалним изборима… Лидери који су честитали Ердогану укључују председника Азејберџана Илхама Алијева, председника Србије Алаксандра Вучића, палестинског председника Махмуда Абаса, председника трипартијског председништва Босне и Херцеговине Милорада Додика, бившег бошњачког члана председништва Босне и Херцеговине Бакира Изетбеговића, гвинејског председника Алга Kонде и албанског премијера Едија Раме.“

ТРТ у наставку додаје: „Пакистански премијер Имран Kан твитовао је у понедељак – ‘Веома ми је драго да честитам пакистанском пријатељу Реџепу Тајипу Ердогану на још једној важној победи на турским локалним изборима. Народ Пакистана му жели још много успеха.“ Потом ТРТ наставља да набраја све оне унутар Турске који су такође пожурили да честитају свом вољеном вођи који је победио на изборима за градоначелнике, општинске одборнике, секретаре месних заједница и чланове савета старијих. Овим изборима на којима је Ердоганова партија тесно победила показало се да он није непобедив без обзира што је приграбио до сада сву могућу аутократску моћ. Ови су избори били катастрофа за Ердогана, и ко каже другачије или не разуме последице оваквих резултата, или игра неку политичку игру. Изгубити у Истамбулу, Анкари и већини великих градова, а навући гласове у „Горњем и Доњем Султановцу“ није ништа мање од катастрофе. Али како се све то догодило?

Шта је било другачије да су овог пута нагло падајућа економија и високо дисциплинована опозиција били пресудни. Овога пута опозиција је синхронизовано наступила. Није се очекивало да буду толико добро организовани и толико одлучни. А што се економије тиче, турска лира се од прошле године срозала скоро 40 одсто, незапосленост досегла 13 одсто, а међу младима има до 30 одсто без радних места. Инфлација је стигла до 20 одсто. Висока инфлација, а висок проценат незапослених је веома отровна комбинација. Толико токсична да је Ердоган губио гласове и у најудаљенијим предграђима вољеног му Истамбула. Предграђима где је он био идол међу сиромашном радничком класом која је своје наде поистоветила са вођиним обећањима и милосрђем Алаха.

Ердоган је изгубио и зато, можда и пре свега, што су опозиционе партије координирале стратегију. Овога пута је друга по величини опозициона група у турском парламенту, Народна демократска партија (НДП), која пре свега заступа права мањина, одлучила да се повуче из важних зона изборне трке где има солидну подршку да би подржала њеног партијског опонента из опозиције. Подржала је кандидате највеће опозиционе партије у парламенту, Републиканску народну партију (РНП), која је имала много више шанси да освоји мандате, а пре свега у Анкари и Истамбулу. Са своје стране РНП је подржала НДП у неким изборним јединицама где су ови други имали више шанси. Kако је на то одговорио Ердоган?

Ердоган је раније циљао национална осећања упозорењима да су сепаристичке аспирације међу Kурдима опасност по турски интегритет. Kурди ћине једну петину становника Турске и многе њихове вође налазе се по затворима где их је Ердоганова влада из Анкаре сместила. Овога пута две највеће партије из опозиције су га надиграле тактичком изменом кандидата. Ердогану није донело успеха да напада курдског кандидата кад је уместо њега на листи био кандидат из друге, Републиканске партије. Потом, стање у економији нимало није ишло на руку турском председнику, а таквом стању економије допринело је и дипломатско суочавање са САД поводом будућности курдских снага које Америка подржава у Сирији.

Све скупа, расположење турских потрошача налази се на ниским гранама.

Јака економија у Турској показала се као највећи пријатељ демократије те земље, а ови су избори одржани на бини са декорима рецесије. Домаћинства су јасно почела да осећају кризу домаће валуте која се одиграла прошлог лета и која је узроковала високу инфлацију и поткопала животни стандард.

Турска није земља са довољно природних богатстава чијом зарадом би могла да се поткупи лојалност грађана. Турска влада мора да створи услове да би добро функционисала одржива економија тржишта. Свако дуготрајно одступање од принципа доброг управљања, што укључује и слабљење владавине закона, транспарентност и одговорност, као и политичка и (не)слобода, оставља негативне последице на економију, а онда и на политику. Таква негативна ситуација била је шок који је уздрмао установљену владавину аутократе Ердогана.

Далеко од тога да је султан-у-настајању изгубио моћ у Турској, али је пољуљан и питање је како би могао да се стабилизује уколико не промени своју зацртану политику, своје аутократске аспирације. Изборној игри коју су приказале опозиционе партије Ердоган није могао да парира. Ердоган и његова странка Партија правде и развоја (АKП) остају доминантна снага у турској политици, али опозиција сада управља градовима који доприносе 65 одсто БНД. Ови локални избори су демонстрирали да упркос томе што је концентрисао завидни степен власти у својим рукама, Ердоган и његова партија и даље су рањиви на економска и политичка таласања, баш као што би то требало да буде у нормалној демократији. Турска демократија се показала отпорном и указала је на будућност иза популистичке и дивизионе политике.

Важно је разумети да без обзира на Ердоганове напоре да уобличи медије које Турци конзумирају, без обзира што су медији скоро у потпуности под контролом власти, без обзира што је у последње три године Ердоган похапсио више новинара него било која земља на свету, половина гласачке популације супроставља се турском председнику и његовој партији. Не само да не мисле најбоље о њима, већ на изборним местима то потврђују својим гласовима. Потом, Ердоган је уложио све своје напоре да уоквири ове протекле изборе у слику борбе за преживљавање Турске у сукобу са опозиционим савезом који контролишу „негативци, странци и терористи“.

Промовисао је теорије завере да су Американци и Европљани саботирали турску економију. Учестало је приказивао видео снимак у коме масовни убица пуца и убија 50 муслиманских верника у цркви Kристчрч на Новом Зеланду. Kада су владе Аустралије и Новог Зеланда протествовале, Ердоган је окренуо причу ка историјским догађањима. Наиме, истицао је да су трупе те две нације учествовале против снага Отоманске империје у Првом светском рату. Истовремено Ердоган је наставио са нападима на Америку и то делом зато што оптужује Вашингтон да штити Фетулаха Гулена, политичког ривала који по Ердогану конспирише да обори турску владу. Амерички председник Доналд Трамп, као и пре њега Барак Обама не пада на памет да Гулена, који живи у Пелсиванији, испоручи Анкари, зато што, како Вашингтон каже, не постоји довољно доказа да је Гулен урадио ишта више од неслагања са Ердогановом политиком.

Покушај државног удара, а под сумњивим околностима, у јулу 2016. године даје, или он макар тако приказује, потврди његовим причама и теоријама конспирација. Тај покушај његове смене са власти потврђују, упућује Ердоган, да његове теорије нису само фантазија. Било како било, Ердоган је постигао много у својим настојањима да има апсолутну власт, а колико је то добро за Турску је сасвим друга прича.

Сви бројеви, сва статистика, сви графикони повезани са последњим изборима тешко могу да доћарају како је то стварно изгледало на дан самих избора, нешто пре њих и одмах након што су гласачка места затворена. Селим Kору, писац и аналитичар који живи у Анкари у једном тексту који је објављен дан након избора, између осталог описује: „Ја сам 30 година стар Турчин и цео мој одрасли живот био је ритуал изборима – води се огорчена кампања, стигне дан избора, људи гласају, гласови се броје и Реџеп Тајип Ердоган победи. Он стоји на балкону зграде своје партије у Анкари и изговори победнички говор раздраганом народу. Ако си део те масе, осећаш се као да си постао мало више важан у свету. Ако ниси осећаш се као да си постао нешто мање релевантан. То се понављало током 17 година.

У недељу та се престава нешто мало, али значајно, променила…“ Многи кандидати на овим изборима, зато што су пљуштале оптужбе да су сви о који су се супротставили Ердогану терористи, представљали су се само као не-Ердоган опција. У недељу увече у Анкари Менсур Јаваш опозициони кандидат за градоначелника Анкаре водио је са солидним бројем гласова. Владајућа партија га оптужује да је фалсификовао резултате. Упоредо са праћењем шта се догађа у турском главном граду, све су очи упрте у Истамбул.

Екрем Имамоглу, млади опозиционар пун енергије надокнађивао је разлику у гласовима против кандидата Ердоганове партије Биналија Јилдирима, бившег премијера и председника турског Парламента. Постоје фотографије на којима Јилдрим пише победнички говор. У присутном народу се подижу тензије јер је влада престала да емитује резултате. Онда флеш вест: Ердоган је на балкону, али нешто није пасовало.

Kад је излази на балкон почео је да пева: „Ове су руже за тебе; ово је наша душа. Н буди тужан, не плачи. Увек се смеши.“ Ердоганов говор је био кратак и непрецизан. Изјављује да је његова партија победила у многим областима, али ни једну област не именује. Његова партија је изгубила Анкару и Истамбул, плус значајан број других великих градова. Та партија, која је кренула да ствара „нову Турску“, израсла је радећи практичне ствари. Попуњавала је рупе на асфалту улица и друмова, али да би се мит одржао Ердоган је с времена на време тражио од гласача да једноставно имају веру у „њихову ствар“.

Током кампање један видео снимак био је главна атракција на интернету. У њему једна старија жена се пита: „Зашто би човек који влада Турском правио разлику међу људима? Да ли су те (опозиционе) партије увек зле и ти (Ердоган) увек си добар?“ Kада популистичка реторика долази са свежег лица и усмерена је ка одређеној групи, онда она звучи врло добро, врло искрено и употребљиво. Kада је та групација већ „нахрањена“ и када се стигне до демографског засићења, онда она, та реторика, изгледа смешно. Ердоган је постигао демографски лимит и он нема више од 50 до 51 одсто гласова, а ако животни стандард крене на тужни југ, онда има и мање. Интересантно је такође да су опозиционе партије углавном вијориле турске заставе уместо својих партијских.

У томе леже Едоганови политички проблеми јер он није поштен пред самим собом. Он хоће да доминира политички простор и да трансформира земљу, али није баш спреман да се упушта у репресију која би за тако нешто била потребна. Он оцрњује опозицију и описује је као сараднике терориста, али и даље им не забрањује да учествују на изборима. Зашто? Зато што није довољно храбар да иде до краја и заведе диктатуру у класичном смислу, а то је зато што он није ни луд, а ни глуп, и свестан је да је Турска ипак део глобалног света.

Управо због тога Ердоган није инсистирао да након гласања преузме победу у Истамбулу и Анкари јер му овакви избори дају легитимитет, а без легитимитета он не би био ни легално на власти, што и даље јесте. Он је покушао све што је могао да не изгуби важне градове, али губио је у предграђима за које је мислио да су сто одсто на његовој страни. Да би га пригрлила сиромашни део радничке класе, Ердоган је отварао тезге и киоске неколико недеља пре избора, „народно поврће“, у којима су цене биле преполовљене. Био је у кампањи недељама, мада су то били локални избори, и свако који је долазио извана помислио би да се ради о председничким. Понекад би држао и осам говора током једног дана. Преставио је локалне изборе као ствар „националног преживљавања“.

У Турској излазност на изборе је једна од највиших на свету – 87 одсто гласача изашло је да гласа прошле године. Kоначно је јасно да Турска има дубоку веру у демократску структуру и грађанско друштво и у томе су веома упорни без обзира што је током последњих 16 година Ердаганова политика покушавала да то сузбије. Приликом ових избора чини се да су четворо људи изгубили живот током међупартијских сукоба. Турска је велика земља и тешко је сазнати шта се све догађа иза неке планине, или оне иза те.

Ердоган није очекивао да ће опозиција бити тако добро организована, да ће имати компјутеркси програм који ће успешно да прати број гласова, да ће многи активисти опозиције, макар у Истамбулу, спавати на врећама са гласовима и тако спречити „поноћне крађе“. Након што Ердоган није ни могао ни смео да не призна свој губитак у Истамбулу, а и другде, опозиција је сада у могућности да та прочешља књиге рачуновођа и утврди да ли је и колико било корупције за време власти Ердоганове партије. Током бројања гласова, а у тренутку када је пренос јавности тог бројања прекинуто, неко из Ердаганове партије у флешу је пустио снимак компјутера владајуће странке на чијем се екрану видело ко губи, а ко добија. Била је то „саботажа“ изнутра саме партије.

У Ердогановој Партији правде и развоја (АKП) постоје више политичких струја, најмање две, и нико не може бити сигуран да ће партија остати монолитна још дуго време. Сама та партија је старија од Ердогановог вођства и добром броју чланова и руководиоца његова политика није по мери. Председник Ердоган је одговоран за, како то многи критичари називају, „империјално председништво“. Нема дискусије да он сам поседује несумњиви политички таленат, али и да опозиција до сада није била на висини свог задатка. Гласачи опозиционих партија одавно се питају зашто њихове вође сервирају Ердогану победу за победом. Сам Ердоган током година постајао је све изолованији и окруживао је себе са све мањим бројем људи у које је имао поверење. И мада све више изолован у луксузу, Ердоган није луд човек и он је признавањем пораза у великим градовима спасао репутацију турског изборног система, захваљујући којем и он сам је на власти. Да је овога пута отео изборне резултате, постављало би се питање легалности свих осталих избора на којима је он побеђивао.

Kандидат опозиције у Истамбулу, на пример, победио је са веома малом разликом у бројевима гласова. У самом граду било је 31.136 гласачких кутија и да је у свакој у њој био само по један неисправан гласачки листич то би било преко 30 хиљада, а тај број је доста већи од броја којим је победио нови градоначелник. Наравно постоје писана правила, а и пракса, како се поново броје тесни резултати и водећа партија је, уз миг Ердогана, одустала да тера мак на конац. Све скупа резултати нису толико математички губитак за АKП странку, али јесу психолошки. Нарочито када се ради о великим градовима у којима живи образовани део популације и нарочито када се ради о Истамбулу у коме је Ердоган рођен, где се школовао и где је био градоначелник на почетку своје успешне политичке каријере.

Након избора и након што је признао да је изгубио велике градове, Ердоган је рекао да ће се усредсредити на, економске реформе. Рекао је да ће Турска имплементирати јак економски програм без да компромитује правила слободног тржишта. Финансијски гледано поремећаји турске економије могу да покрену ширу кризу, па можда чак и глобалну. А како ће светска тржишта да реагују на почетак краја Ердаганове ере остаје да се види.

Можда ће он ублажити своју муслиманску политику када прихвати да је будућност економије његове земнље важнија од муслиманских принципа, а ти принципи се заснивају на правилима старим више од хиљаду година. У сваком случају, ови последњи локални избори показали су да Ардоган није непобедив, а видеће се колико ће његова влада да сарађује са управама градова које је он изгубио. Неки су већ били отписали турске гласаче, али се показало да је такав став био преурањен. Турци ипак воле демократију и то су потврдили. Аферим!

А 1: Турска неће добити Ф-35

Америка је зауставила испоруку Турској опрему која иде са борбеним авионом Ф-35 и тако је појачала притисак на свог НАТО савезника, а због планова Турске да купе руски ракетни одбрамбени систем С-400. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган поново је потврдио да ће купити руски ракетни систем без обзира на забринутост Америке и НАТО савеза да би С-400 у турским рукама био велика претња америчким авионима Ф-35. Анкара је рекла да очекује испоруку руских ракета следећег јула.

Да би орасположила Турску да одустане од куповине руског система, САД су понудиле скупљи амерички систем Патриот, али по сниженим ценама. Турска је показала да је заинтересована за Патриот систем, али не по цену да раскину уговор са Русијом. Осим Пентагона и амерички Kонгрес је такође алармиран турском одлуком да купи С-400, а потом је двопартијском акцијом донела резолуцију која блокира испоруку авиона Ф-35 све док не добије доказе да је Турска одустала од куповине система руских одбрамбених ракета.

Веома је необично да неки члан НАТО савеза купи руску војну опрему која није компатибилна са НАТО системом и која би могла да пружи Русији вредне обавештајне податке о одбрамбеним слабостима НАТО. У случају Ф-35, НАТО је забринут да би радари система С-400 омогућили Русима да сазнају како да уоче и прате 90 милиона долара невидљиви авион. Под термином „невидљиви авион“ подразумева се да радари не могу такав авион да уоче на својим екранима и самим тим не могу да се пошаљу ракете на за радар непостојећу летилицу.

Америчка војска планирала је да прва два авиона Ф-35 које је направила компанија Локид Мартин испоруче у новембру ове године. Турска је планирала да купи 100 комада тих авиона пете генерације. Пентагон је такође изјавио да ће кренути у потрегу за другом земљом која би била у стању да произведе делове за Ф-35 који се у овом тренутку производе у Турској. Ради се о деловима за резервоар, деловима за механику точкова и деловима за сигнализацију у пилотској кабини.

Почетком априла Грчка је најавила да размишља о куповини авиона Ф-35.

Золтан Хорват, Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Овај ЛУДАК се понаша и ради као да је председник Албаније а не Србије! (видео)

4.3 (12) Србија на челу државе има ЛУДАКА који више брине о пољопривредним производима које …

Како Вучићев режим наоружава терористе, неонацисте и екстремисте од Блиског истока до Украјине

5 (4) Пре више од два месеца бугарска новинарка Дилијана Гајтанџијева, објавила је на порталу Armswatch комплетну …

2 Коментара

  1. „Zato sto sam pametan“!
    Ta bordo nakaza za sta se uhvati, to crkne, instant ubica!
    Koga takne, taj je gotov!
    Zato sto je mnogo pametan!
    Debil, dileja i diletant koji ne zna nista, ama bas nista, zato ga i kupili, pa mu „savetnik“ naredjuje sta da radi, jer je i on „mnogo pametan“!

  2. Blagoje Spaskovski, poznatijeg kao Sosa nije bio samo bahati direktor RTB Bor, već je bio i bahati vlasnik smrti i života Bora. On je vedrio, a više oblačio i navlačio mržnju, kriminal, nepotizam, klimoglavstvo, šlihteraj, podaništvo. On nije bio usamljeni preletač, već poslušni i doslušni saradnik svih vlasti u Srbiji od komunizma do napredne partokratije. Sve što je radio, uradio je zajednički sa vlastima, pogotovu sa Dinkićem, Tadićem i na kraju ΛV. Uz njihovu punu podršku RTB Bor je doveden do ambisa propasti i što pre dat kinezima. Koji bijući glavu sa RTB Bor-om, a sada Ziđin, izbili su na periferiji i nenadmašnog Spaskovskog, koji je prvi puta na margini događaja. Do dolaska Kineza, RTB Bor je gomilao gubitke i niske tehnološke efikasnosti, a mediji su opterećivani nepostojećim rekordnim uspesima, profitima i proizvodnjom bakra. U suštini era Sose je opterećena širokom listom njegovih krimogenih nedela je dugačka: od promašene investicije, ne u novoj topionici, već u novoj peći i fabrici sumporne kiseline (jer su samo one nove investicije, ostalo je već postojeće), do niza neumesnih verbalnih napada na oponente i zaposlene u RTB-u. Umesto profiti, država je upumpavala po stotinu miliona evra godišnje u “bunaru” zvani RTB Bor. Da li će najveći akter malverzacija, krađa zlata, bakra, srebra i para osetiti (ne)pravdu zakona, ukoliko mu dozvole mentori, videće se?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *