Србија

Стогодишњица ослобођења Балкана

Предавање Мирослава Свирчевића поводом стогодишњице Балканских ратова и ослобођења Балканског полуострва од Османског царства у Институту европских студија

У време када је велики део становништва Србије прикован за телевизоре због популарних турских серија неприметно се приближава стогодишњица једног од најважнијих датума у модерној српској историји, Првог балканског рата. Пре равно једног века, 8. октобра 1912. године балканске земље су кренуле у ослобађање својих територија од вишевековне окупације Османског царства, већ начетог унутрашњим превирањима, Младотурском револуцијом, ратом са Италијом и анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Овај рат, окончан у мају 1913. године великом победом Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе, пратиле су интересне игре великих европских сила, које су резултовале Другим балканским ратом започетим од стране бугарске војске нападом на Србију на Брегалници 29. јуна 1913. године. Новонастали савез Србије, Грчке, Црне Горе, Румуније и Турске поразио је Бугаре што је довело до цртања нових граница на Балканском полуострву.

Односи Србије и Бугарске

Најзначајнији корак у савезу хришћанских православних земаља против Османског царства почетком 20. века представљао је Српско-бугарски споразум закључен 13. марта 1912. године оценио је др Мирослав Свирчевић из Балканолошког института на предавању поводом стогодишњице балканских ратова у Институту европских студија одржаном у четвртак.

“Српско бугарски односи обележени су бројним успонима и падовима и тај споразум сублимисао је све те историјске односе две земље. Српско бугарски споразум био је окосница Балканског споразума, серије билатералних споразума који су довели до историјских достигнућа. Српско бугарски споразум закључен је захваљујући великом напору Милована Миловановића председника владе Краљевине Србије и Ивана Евстратијева Гершова, председника бугарске владе. Они су били државници испред свог времена који су правили компромисе и чак понекад жртвовали интересе своје земље зарад постизања овог споразума. У то време и у Бугарској еј владала опчињеност идејом панславизма и балканске федерације. Србија је пружила уточиште многим тадашњим бугарским револуционарима попут Љубена Карамелова, Васила Левског, Христа Ботева или Георгија Враковског. Потчињени Бугари су у Србији видели лидера који би ову идеју могао да спроведе. Након смрти књаза Михаила центар ових идеја се преселио из Београда у Букурешт, а постепено се бугарска елита окренула идеји сопствене државности и позивала да се одустане од ових утопистичких идеја”, рекао је Свирчевић најављујући своју књигу која ће изаћи на енглеском језику, за сада једину која ће ове године бити објављена на ову тему.

Руско турски рат и Берлински конгрес тачка су после које се разилазе интереси Србије и Бугарске, а пви отворени сукоб био је српско бугарски рат 1885. године.

“На Берлинском конгресу Србија је добила независност, а Бугарска је подељена на независну кнежевину Бугарску и Источну Румелију под турском управом што је био велики ударац за Бугаре. Источна Румелија припојена је Бугарској 1885. године и Милан Обреновић објавио је рат Бугарској сматрајући да је тим уједињењем поремећена равнотежа на Балкану, али и да би повратио ауторитет након Тимочке буне. Од тада трају сукоби између Србије и Бугарске због интереса у Македонији”, открива позадину сукоба Свирчевић.

Догађај попут зближавања Србије и Бугарске у турбулентном периоду какав је био почетак 20. века није могао проћи без мешања или бар утицаја светских сила. Русија и Француска гледале су благонаклоно на овај савез, док су Велика Британија и Централне силе, Аустроугарска и Немачка другачије гледали на ова догађања.

“Преговори између Србије и Бугарске били су тешки. Бугари су тражили Македонију, али Србија није на то пристајала и чак је долазило и до прекида преговора. Ипак Миловановић и Гешов су се договорили, а чак су морали да састанак одрже у вагону на прузи између Београда и Лапова у највећој тајности како Аустроугарска не би саботирала споразум. Споразум је потписан 13. марта 1912. године и састојао се из два дела, општег и тајног анекса. Општи део био је декларативног карактера али са значајном политичком тежином. У овом делу државе су гарантовале једна другој независност и територијални интегритет, али и помоћ у случају сукоба са трећом страном. Ипак, много је важнији тајни анекс у коме су се налазиле одредбе о офанзивном наступању према Османском царству. Такође, решена је и подела интересних сфера у Македонији. Србија је добила неспорни део северно и западно од Шар планине, а Бугарска део источно и јужно од Струме. Област између је требало или да буде подељена или да добије аутономију, а у случају да се не могу договорити коначну пресуду требало је да донесе руски цар”, открива истроријске детаље споразума Свирчевић.

Већ у мају на војној конвенцији отворено се говори о рату, а остале балканске земље су све заинтересованије за Балкански савез. Грчка је посебно рада да што пре уђе у савез са другим балканским земљама против Турске због напада Италије на Северну Африку и освајање Родоса и Додеканеза, а грчки председник владе Венизелос био је велики присталица Балканског споразума. Тако је споразум између Србије и Грчке потписан 29. маја 1912. године и био је веома кратак, а питање Македоније није ни третирано. Иначе по питању Македоније, балкански савезници били су веома подељени. Србија и Грчка биле су против македонске аутономије, док је Бугарска била за то надајући се да ће је постепено припојити као што се десило са Источном Румелијом. Последњи споразум потписале су Србија и Црна Гора.

“Преговори између Србије и Црне Горе су прекинути, али су уз посредовање Бугарске настављени и у Луцерну је споразум потписан у септембру. Неки би рекли српска посла”, каже Свирчевић.

Арбанашко питање

“Поставља се питање да ли је Србија имала план за дуготрајно решење односа са Арбанасима. Гледано са историјске дистанце рекло би се да такав план није ни постојао. После анексије БиХ нагло су захладнели односи Аустроугарске са балканским муслиманима и долази до приближавања Арбанаса и Срба. Срби су учествовали у устанцима Арбанаса 1910. године, а Муса Ефендија из Митровице залагао се да Срби имају иста права као и муслимани. Међутим, прави вођа Арбанаса био је Хасан Приштина, велики аустрофил. Сви устанци Арбанаса били су уперени против младотурске владе у Цариграду и главни циљ им је био да се сви вилајети у ком су живели Арбанаси уједине у један. Подигли су велики устанак 1912. године у коме су заузели вароши од Скопља до Пљеваља, након чега су дали ултиматум Цариграду. Турска влада је пала због тога и формирана је друга, а Арбанаси су тражили један вилајет и аутономију и да Цариград финансира њихов развој. Пошто Турска на то не пристаје, Арбанаси крећу даље и стижу чак до Солуна, након чега турска влада пристаје на њихове захтеве. Тај устанак и успех Арбанаса подстакао је и балканске савезнике да крену у ослобађање”, истиче овај историчар.

Однос балканских земаља према овим устанцима био је различит. Бугарска је благонаклоно гледала на устанак Арбанаса, као и Србија у почетку док су међусобни односи били коректни. Према речима Свирчевића политика Србије била је да иде на изнуривање Арбанаса и отупљивање оштрице турске администрације. Међутим, Црна Гора је била много скептичнија према Арбанасима. Црногорци су сматрали да би одобравање њихових устанака могло довести до буђења националне свести што би после могло да направи проблеме за планове Србије и Црне Горе на Јадранском мору.

“Већински став на српској политичкој сцени био је да Арбанаси треба да поделе судбину Османлија, јер су их подржавали 400 година на Балкану. Било је и другачијих ставова, као на пример Димитрија Туцовића који је устао против балканског савеза и тражио да се Србија не меша у територијална питања Арбанаса иако се то односило и на део Косова, али су та мишљења маргинализована. Србија је потценила интегрисаност Арбанаса и није их третирала као хомогени национални корпус, већ као низ завађених племена. Није јасно како Србија није узела у обзир тешкоће које је Турска имала са Арбанасима последње две деценије, а ту државу су могли пре да сматрају својом него Србију. Никола Пашић им је понудио аутономију у оквиру Србију, сопствени парламент, језик, писмо, слободу вероисповести, али они на то нису пристали и ушли су у рат на страни ОСманлија са преко 60.000 бораца и тиме је ово питање привремено решено”, напомиње Свирчевић.

У самом рату против Турака српска војска бележила је сјајне победе. Прва армија нанела је тежак пораз Турцима код Куманова, друга армија на челу са Степом Степановићем напредовала је ка Ћустендилу, трећа армија је ишла на Косово, а Ибарска армија срела се црногорском и изашла на Јадран. У том тренутку наступају велике силе са својим интересима претећи да пониште све војне успехе малих балканских земаља у рату против империје каква је била Османска.

“Када су се Србија и Црна Гора нашле на Јадрану Аустроугарска је запретила ратом Србији као не повуче војску, а Велика Британија је то подржала. У Лондону на конференцији великих сила донет је низ одлука, а пре свега да се призна нова албанска држава иако се нису ни знале границе ове државе, а то је био знак српској војсци да се повуче са Јадрана и тако није остварен први српски циљ. Иако је ослобођен већи део Македоније, Србија иако је победила у рату није променила геополитички статус. Лишена је територија на Јадрану, а с друге стране Бугари су тражили да испуни обавезе из споразума. На конференцији нису решена ни грчка острва ни албанска граница и на крају нико није био задовољан. Претио је распад балканског савеза, а једино се Русија свим силама упињала да га задржи. Русија је намеравала да одржи састанак председника влада на коме би се решила ова питања, али Пашић и Гешов се састају у Цариброду и склапају договор у корист Србије. Ипак, Гешова убрзо после тога смењују да би у ноћи између 29. и 30. јуна Бугарска напала српску војску, а Србија одговорила. Онда су Бугарску напале и Црна Гора, Румунија, Грчка, па чак и Турска желећи да поврате део територије. Други балкански рат завршен је 10. августа 1913. године Букурештанским споразумом којим су Србија, Грчка и Црна Гора добиле велика територијална повећања”, прича Свирчевић.

Пре Балканских ратова, у српској јавности постојала су два мишљења о стратешким циљевима. Милован Миловановић је сматрао да је споразум са Бугарима од животне важности, као и то да Србија изађе на Јадран и да се супротстави Аустроугарској, а да се добици у Македонији искористе за испуњавање ових циљева, што би значило попуштање према Бугарској.

Другу страну предводио је Пашић идејом да Србија треба да се усмери ка југу, да овлада Моравско-вардарском долином, што би значило оштрију политику према Бугарској.

Антисрпска кампања у западним медијима

Непријатељски став западних медија према Србији није новина из последњих двадесетак година, већ рецепт који су западне силе користиле пре једног века. Свирчевић истиче да је Аустроугарска покушавала да осујети српске успехе, војне и дипломатске, чак и фабриковањем афера.

“Позната је афера Прохаска, у којој је аустријски конзул у Призрену Прохаска подбуњивао Арбанасе против Србије. Српска војска му је ускратила шифровану комуникацију са својом владом, а Аустроугарска је оптужила српску војску да га малтретира и да му не да да ради свој посао. Неке Аустроугарске новине су чак објавиле да су га Срби убили. Прохаска је све то демантовао када се вратио у Беч, али кампања је већ почела.Нема сумње да је ово био увод у каснија, много већа догађања. Балкански ратови привукли су пажњу светске јавности, па је тако Карнегијева задужбина за међународни мир формирала комисију да утврди разлоге за ове ратове и да препоруке како се тако нешто не би поновило. Ову комисију чинили су угледни професори, правници, чак и добитник Нобелове награде за мир 1909. године Пол Анри Естурнел, али су најутицајнији били Хенри Бренсфорд и Павел Мирјуков. Бренсфорд је био антигрчки, а Мирјуков антисрпски настројен, па је тако састављен извештај којим се осуђују варварски покољи над невиним становништвом у коме се апострофирају српски и грчки злочини, а бугарски једва и помињу. Србија и Грчка су оптужени за бројна кршења обичаја ратовања, што према многим другим страним изворима није било тачно. Циљ овог извештаја био је да се светско јавно мњење припреми за велике догађаје. Србија је успехом у Балканским ратовима пореметила планове Аустроугарске и Немачке за “Продор на исток” (Дранг нацх Остен). Након 100 година вођена је иста кампања у којој су Срби опет главни кривци. Није то ништа ново, само је проблем што ми тога нисмо свесни”, закључује Свирчевић.

 

Балкан Магазин

 

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!